„Presrećan sam što sam tu, mnogi će reći da ovo nije moj pametni potez, ali ja sam srce slušao i došao sam da pomognem u ovom teškom trenutku. Ne očekujte da uzmem loptu i pređem svih 11 protivnika i da dam gol, daću svoj maksimum da se Zvezdi vrati titula“ – rekao je Miloš Ninković po dolasku u „Crvenu zvezdu“ i nakon skoro godinu dana podigao je pehar namjenjen prvaku Srbije.

Foto: twitter.com

Ovih dana FK „Crvena zvezda“ proživljava najljepše trenutke još od 1991. godine i osvajanja titule prvaka Evrope i svijeta. Ušli su Ligu šampiona, osvojili  prvi bod, a zatim je u grotlu  stadiona „Rajko Mitić“ pao i čuveni „Liverpul“. Ova generacija predvođena Vladanom Milojevićem će sigurno ostati zlatnim slovima upisana kao ona koja je vratila Zvezdu u Evropu i tamo gdje joj je mjesto, među najbolje. Ipak te 2013. godine na istom stadionu igrala je mnogo bitnija generacija, ona čiji je zadatak bio da „crveno bijelima“ vrati titulu šampiona Srbije nakon šest godina. U ekipu su došli Mrđa, Dauda, Pečnik, a sa klupe ih je predvodio Slaviša Stojanović. I bila je to po mnogo čemu drugačija generacija od ostalih, prije svega trener koji je uvijek samo govorio o svom timu, a ne o sudijama i protivniku. Nejc Pečnik je zajedno sa košarkašem Jakom Blažičem postao omiljeni Slovenac svim navijačima ovog kluba, Mrđa i Dauda su bili „ubitačni“ tandem sa ukupno 30 golova. Na terenu je to sve predvodio Nenad Milijaš, od mlađih snaga Darko Lazović, a jedan igrač je ipak bo glavni.

Ninković je karijeru počeo u „Čukaričkom“ i brzo je otišao preko granice u daleku Ukrajinu, tačnije u kijevski „Dinamo“. Tu je proveo devet sezona, postao jedan od najboljih fudbalera te lige i stigao je do reprezentacije Srbije, sa kojom je nastupio na Svjetskom prvenstvu u Južnoj Africi 2010. godine. I kada su svi mislili da će Nine u neki od velikih evropskih klubova, on je poslušao srce i došao je u svoju „Crvenu zvezdu“ da joj vrati titulu prvaka države. Nije mu dugo trebalo da uđe u srca navijača, jer je prije svega majstor fudbala, a  takvih u klubu iz Ljutice Bogdana 1 nije bilo dugo.  Miloš djeluje kao dobar dečko iz komšiluka, koji pomaže ljudima, fino vaspitan, ne klasičan tip fudbalera. Po dolasku na terene širom Srbije primao je žestoke udarce.  Imao je povrede noge, glave, nosa, ali ništa ga nije spriječavalo da sa saigračima ide ka glavnom cilju sezone, tituli. Nije prelazi po 11 igrača, ali po 3,4 je znao „naslagati“ i osloboditi prostor svojim saigračima da se upišu u strijelce. U „večitom derbiju“ koji je mogao odlučiti šampiona promašio je penal, ali je tim Slaviše Stojanović u narednim utakmicama čuvao bodovnu prednost. Dva kola pred kraj prvenstva velike poplave su pogodile Srbiju i napravljena je pauza od 15 dana. Puna „Marakana“ dočekala je „OFK Beograd“, jer se pobjedom u tom meču pehar vraćao na taj stadion. I slavila je „Crvena zvezda“ 4:2, slavilo se veoma dugo i počelo se razmišljati o Evropi. Svi glavni igrači su bili raspoloženi da ostanu u ekipi, no odlukom Evropske fudbalske federacije (UEFA), zbog dugova „crveno bijeli“ su izbačeni iz evropskih takmičenja na godinu dana.

To je značio i kraj ove generacije Slaviše Stojanovića. Redom su odlazili jedan po jedan, a Ninković je otišao u francuski „Evijan“. Problemi sa povredom nisu mu dozvolili da odigra puno utakmica i onda je odlučio da ode u „Sidnej“. U zemlji kengura trenutno doživljava drugu mladost, a u finalu A lige protiv „Melburna“ postigao je odlučujući penal i tako donio titulu svojoj ekipi.  Nedavno je produžio ugovor i u Sidneju ostaje do 2020. godine, a koliko znači ovoj ekipi najbolje je opisao trener Stiv Korica

„Za protekle tri sezone mogli smo da se uvjerimo kakav je Miloš igrač. Njegov uticaj na dešavanja kako na terenu, tako i van njega, čine ga pogodnim za tim. Tako kreativni sportista je pravi bonus za klub. Drago mi je što smo uspjeli da zadržimo jednog od naših najvažnijih fudbalera.“

Mnogi navijači „Crvene zvezde“ i dalje žele da ga ponovo u tom dresu, a čak su mu posvetili i pjesmu „Miloš Ninković – vojnik“.  Na kraju ostaje pitanje da li je fudbaler njegovog kalibra mogao više, ali jedno je sigurno da je on ispunio svoj dječački san i sa svojim omiljenim klubom je postao šampion Srbje.