Legenda jugoslovenske košarke i jedan od prvih sa ovih prostora koji je zaigrao u NBA ligi. Igrao je i za Olimpijakos i Panatinaikos i proglašen za najboljeg stranca u istoriji grčke košarke. Bez cigara nije mogao tokom svoje karijere ali to mu nije smetalo da bude jedan od najboljih košarkaša kojeg smo imali privilegiju da gledamo. Bio je kapiten reprezentacije koja je pokorila Evrope posle ukidanja sankcija. Žarko Paspalj.

Pokušavajući da smislim idealan početak teksta koji je posvećen ovom košarkaškom znalcu naišao sam na rečenicu koja možda najbolje i opisuje spoj njegove ličnosti i veštinu igre pod obručima. Žarko je bio neortodoksni miks hedonizma i divljeg, neobuzdanog prirodnog talenta koji se vrlo brzo ispoljio i doveo ga do zvezdanih visina.

Njegova priča počinje u Pljevljima međutim vrlo brzo put ga je odveo do glavnog grada Crne Gore gde je obukao plavo-beli dres Budućnosti. To je onaj momenat kada se mora odlučiti čemu će se dati prioritet- košarci ili školi. Popularni „Palja“ se tada kao šesanestogodišnjak profilisao kao izuzetan talenat. Osećaj za igru i u odbrani i u napadu, lakoća pokreta, levoruki izbačaj, koji za mnoge nije delovao školski, ali je „cepao“ mrežicu. Debitovao je u sezoni 1983/84 i to pre svega kao posledica administrativniih problema, usled kojih je trener Čedomir Đurašković morao da na utakmici u Beogradu izvede kombinovani sastav sa juniorima u kojem se našao Paspalj. Posle toga postao je neizostavni član prvog tima.

Za taj period igre u podgoričkom klubu postoji i jedna anegdota da je postojala mogućnost da Paspalj dres Budućnosti zameni za Cibonin.

Naime, po nepotvrđenoj priči sa početka osamdesetih godina, kada je Žarko bio junior, Cibona je došla u Podgoricu na ligašku utakmicu koja je bila beznačajna za nju, ali presudna za Budućnost u borbi za opstanak u ligi. Navodno su se dve strane sporazumele da se dopusti domaćem timu da pobedi, dok će zauzvrat Cibonini ljudi moći da gledaju treninge juniora Budućnosti i uzeti bilo kog igrača koji im se dopadne. Znajući da je Paspalj bio najbolji mladi igrač uprava Budućnosti mu nije dozvolilo da trenira nekoliko dana, što je značilo da Cibona nije imala priliku ni da ga vidi na delu i da je odabrala drugog igrača.

Bila ta priča istinita ili ne, Paspalj je nastupao za Budućnost naredne četiri sezone kada je usledio njegov prelazak u Partizan. Pre odlaska u Beograd, Bosna je bila odlučna da dovede krilnog igrača u svoje redove, ali crno –beli su bili brži.

Nakon smene generacija koja je usledila sredinom osamdesetih godina u Partizanu, pod dirigentskom palicom Duleta Vujoševića počela je da stasava jedna nova generacija košarkaša koja će ostaviti neizbrisiv trag. Divac, Đorđević, Paspalj, Nakić, Savović, Koprivica, predvođeni izvrsnim Goranom Grbovićem i iskusnim Željkom Obradovićem . U sezoni 1986/87 osvojena je šampionska titula koja je Paritizanu omogućila da zaigra u Kupu evropskih šampiona gde je u polufinalu poražen od izraelskog Makabija. Paspalj je u tom meču postigao 18 poena, Divac i Grbović po 19, ali to nije bilo dovoljno za pobedu. Godinu dana kasnije osvojen je Kup Radivoja Koraća posle pobede u dvomeču sa italijanskim Kantuom gde je Paspalj kombinovano u ta dva duela ubacio 33 poena. Leto sa reprezentacijom, titula prvaka Evrope. Sledeći korak je bio NBA.

Cela priča oko NBA lige tih godina je za mnoge na Starom kontinetu bila velika nepoznanica. Daleko od toga da se košarka „preko bare“ nije pratila, ali ipak na ovim prostorima su stasavali velikani. Kako je Žarko naveo u intervjuu koji je dao za portal VICE, igranje u najjačoj košarkaškoj ligi sveta 80-ih godina je delovala prilično nestvarno.

„Praktično, do tamo neke 86. nije pominjana NBA liga. Gledali smo mi Džordana, gledali smo sve, ali to ti sve nekako izgleda kao kroz maglu. Rekao bih – nedokučivo, nemoguće, i samim tim krajnje pogrešno. A što bih se bavio nečim pogrešnim ako imam ovde kod sebe nešto potpuno drugačije. Bio sam deo košarkaške porodice u tom momentu, ti počinješ da shvataš da si deo nečega velikoga, i da je to jedna velika stvar. Jednostavno, igraš sa velikanima, igraš sa neuporedivo starijima od sebe, i sve ti je nekako super“, priseća se Paspalj.

Cela priča oko njegovog odlaska u NBA je krenula za vreme priprema za pomenuti šampionat Evrope ’89. godine. Za vreme pripremnih mečeva koje je naša selekcija igrala u Dortmundu, Greg Popovič, koji je u tom momentu bio pomoćni trener San Antonio Sparsa je došao u Evropu da gleda igrače koji bi potencijalno mogli da predstavljaju pojačanja za njegov tim. I sami smo svedoci da je kasnije tokom svoje karijere Greg dovodio u Teksas igrače iz svih krajeva sveta jer je on jedan od onih trenera koji je dosta ranije shvatio da se košarka ne igra samo u Americi. Jedan od onih koji mu je zapao za oko bio je i Paspalj.

„Greg je gledao te neke naše mečeve, i valjda sam mu se nešto ja svideo, i sad, on hoće da se vidi sa mnom. Ja ne znam engleski , ja sam ruski đak iz Podgorice, samo ruski jezik sam imao u školi , i neko je to morao da prevodi. Tu se našao Zoran Jovanović, tada Zvezdin centar, da nam pomogne. I tako, ide ta diskusija, priča Gre g, to je sve lepo, ovako, onako, i, kako bi ja voleo kad bih otišao tamo. Đe tamo, đe ja da idem, o čemu mi uopšte pričamo ovđe...celi taj aranžman je, ispostavilo se, organizovao, isto jedan američki đak, Nebojša Bukumirović, koji je igrao u OKK Beogradu sa Dankom Cvjetičaninom, u toj ekipi. Preko leta se ta priča još gurala, ja sam sve to podržavao, sve je to super izgledalo, ali ja nisam računao da ću ja ikad otići.“

Nešto što nije delovalo kao moguće ili možda samo kao san, brzo se pretvorilo u relanost. Tog leta 1989. godine Žarko Paspalj je obukao dres San Aantonio Sparsa. Zajedno sa Draženom Petrovićem, Vlade Divcem, Šarunasom Marčuljonisom i Aleksandrom Volkovom , činio je petorku stranaca koja je košrarkaške parkete evropskih dvorana zamenio za NBA spektakl. „Green card“ petorka, kako ih je svojevremeno krstio Sports Illustrated. Na letovanju te godine u Crnoj Gori bio je sa Lukom Pavićevićem, koji je svojevremeno igrao na koledžu u Juti i tada mu je rekao da postoji interesovanje San Antonio Sparsa.

„Luka, vidi, zvali su me ovi, ja treba prekosutra da idem za Beograd, da se pakujem i da idem za San Antonio“. A on, bivši NCAA igrač kaže meni ovako: ’Znaš šta, ja nisam siguran da ti je to najpametnije, iz prostog razloga...znaš, oni imaju neke svoje principe, rade nekim svojim ritmom, poštuju te stvari, oni su draftovali tog nekog Eliota koji igra baš na tvom mestu. On je treći sa drafta, dolazi sa dobrog fakulteta, ja ne znam koliko ćeš ti tu da imaš šanse. Razmisli dobro, ne znam da li je to pravo rešenje.’ Znam da sam tada pomislio: ’Ma koji Eliot, boli me k***c za Eliota. Ko bude bolji igraće’. Ali, ispostavilo se da to ne ide baš tako.“

Boravak u Americi daleko od toga da je bio lak. Jezik kao velika nepoznanica je bio ogromna prepreka za Žarka, a kako on sam kaže za godinu dana boravka u Tekasu nije sreo ni jednog Srbina, samo jednog Makedonca. Paspalj je kroz šalu govorio da je sa tog aspekta Divac mnogo bolje prošao jer kada izađe na večeru u Beverli Hils sretne odmah četiri Srbina konobara.

Za vreme trajanja letnje lige smeštaj mu je bio ili u hotelu ili u kući Grega Popoviča. Od košarkaša najviše mu je pomagao Dejvid Robinsona, sve sa ciljem da se što pre navikne na uslove života u Americi i pripremi za početak sezone. Treninzi ujutru, poslepodne, uveče. Kako sam Paspalj ističe ni toga nije previše umaralo tako da je tražio neke drugove vidove zabave za vreme trajanja tih priprema. Sa Gregom je igrao bilijar da prekrati vreme između treninga, dizao tegove i „drndao loptu“. Rezultati, kako sam kaže, su bili itekako vidljivi.

Ipak reči Luke Pavićevića da će prednost dobijati Šon Eliot ispostavile su se kao tačnim. Na klupi San Antonia je te godine sedeo Leri Braun, koji se kroz celu karijeru pokazao kao neko ko nije imao previše sluha za igrače van Amerike. Šon Eliot nije pružao partije na samom startu koje su se od njega očekivale, ali uprkos tome Pasplaj i dalje nije dobijao pravu priliku. Tadašnji prvi trener Sparsa saopštio je Žarku da za njega u toj prvoj sezoni neće biti previše mesta u ekipi, ali da će po završetku iste biti poslat u kamp u Severnoj Karolini kako bi dodatno mogao da unapredi svoju igru.

Posle Nove godine odigrao je meč protiv Njujork Niksa, potom solidna partija protiv Denvera i onda ponovo minuti na kašičicu. Na kraju sezone spominjao se mogući trejd u Golden Stejt, ali od toga nije bilo ništa. Trener Braun je odlučio da se odrekne usluga Kristijana Velpa i to je značilo da je NBA epizoda za našeg asa završena. Vratio se u Partizan za koji je nastupao još jednu sezonu pre nego što je obukao crveno-beli dres Olimpijakosa i tamo pokazao svu svoju košarkašku genijalnost.

Na aerordromu u Atini Paspalj je dočekan kao Bog. Hiljade navijača Olimpijakosa su dočekale našeg košarkaša videvši u njemu čoveka koji će uspeti da vrati titulu nacionalnog šampiona u crveno-beli deo Atine posle skoro 15 godina. I odmah na prvoj utakmici je pokazao svoju klasu. Arisu je ubacio 38 poena. U svom prvom večitom atinskom derbiju, postigao je 39 poena. Tu prvu sezoonu je Žarko Paspalj završio sa prosekom od 33.7 poena po meču!

U sezoni 1992/93 osvojena je titula šampiona Grčke. Ekipa u kojoj su igrali Volter Beri, Fasulas, Sigalas, Tomić, savladala je Aris u finalu na ogromno oduševljenje svih navijača Olimpijakosa.

Sezona 1993/1994 pamti se kao jedna od najuspešnijih u dotadašnjoj istoriji kluba. Iz Arisa je stigao supertalentovani Amerikanac Roj Tarpli i ekipa koju je sa klupe predvodis Jonis Joanidis je izborila plasman na fajnal-for. U polufinalu savladan je Panatanaikos, upravo na krilima Tarplija i Paspalja, da bi potom usledio finalni meč sa španskim Huventudom koji je sa klupe predvodio Željko Obradović. Paspalj je u tom finalu ubacio 16 poena, ali promašena slobodna bacanja na kraju meča, i propuštena prilika da iz skok šuta donese svom timu izjednačenje koštale su Olimpijakos naslova evropskog šampiona. Huventud je slavio sa 59-57.

Na kraju te sezone šok. Paspalj je crveno-beli dres Olimpijakosa zamenio za zeleni najljućeg rivala. Navijači koji su ga do tada obožavali počeli su da ga mrze i obrnuto. U Panatinaikosu je nastavio tamo gde je stao godinu dana pre. Ponovo izboren fajnal-for, s tim što je sudbina htela da u polufinalu odmeri snage sa dojučerašnjim saigračima. Olimpijakos je bio bolji uprkos tome što je Paspalj u tom meču dao 17 poena. Sezonu u Panatinaikosu je završio sa prosekom od 19 postignutih koševa po meču.

U Grčkoj je nosio dres još dva kluba. Panioniosa i Arisa. Grčka mu je najviše prijala, te stoga i ne čudi podatak sa po

etka ove priče da je proglašen za najboljeg stranog igrača koji je zaigrao u Grčkoj.

Postojala je mogućnost njegovog povratka u NBA i igranja za Atlantu, međutim kako to sam „Palja“ ističe, glava mu nije bila skoncentrisana na košarku. Umesto u Ameriku preselio se u Pariz.

„Glava mi je ponajmanje tada bila u košarci. U isto to vreme, Vlade Divac biva trejdovan iz Lejkersa u Šarlot što je tričavih 180 milja od Atlante. Diki u autu, ja van fokusa za bavljenje košarkom , ja sjedam u auto i idem kod njega u Šarlot. I mi tu provedemo jedno mesec dana zajedno. U stanu sa dva kreveta, bez nameštaja...on polu-lud, jer nikad nije očekivao da će otići iz Lejkersa, a ja mu se nađem kao prijatelj. I tako, u ’tuzi’ obojica...u jednom momentu, dolazi njegov tadašnji menadžer, Mark Flečer, i pita me: ’Je li, šta bi ti radiš?’. A ja mu kažem: ’Vidi, u ovom momentu, najrađe ništa.’ Kaže on meni tada: ’Imam dobru priču za tebe, Pariz ako hoćeš tamo’. I ja razmislim, ne mogu ni sa Divcem da sjedim ovde, da mu izigravam ženu, i tako, odem ja u Pariz.“

Sa ekipom iz glavnog grada Francuske je osvojio šampiosku titulu posle 43 godine čekanja. Svoju igračku karijeru Žarko Paspalj je završiou u 32. godini života kao član bolonjskog Kindera.

Uspehe koje je Žarko Paspalj ostvario sa reprezenatacijom Jugoslavije svako ko prati košarku itekako zna. Tri puta šampion Evrope i jednom osvajač zlatne svetske medalje. U finalu Olimpijskih igara protiv američkog drim-tima u prvom poluvremenu je postigao 16 poena ali to nije bilo dovoljno da se savlada selekcija SAD-a. Ostaje žal za sankcijama i OI u Barseloni, kada bi po mnogima bila odigrana najbolja utakmica u istoriji košarke. Po Paspaljovim rečima, Amiraknci bi nas tada dobili ali bi to bio spektatkl za gledanje.

"Neću da budem preskroman - bili smo fantastična generacija. Ta generacija je pod sankcijama doživela najteži udarac, jer nam je oduzeto mnogo medalja, a 1995. smo prvi put shvatili koliko je ljudima nedostajao uspeh kao taj što se desio u Atini. Imali smo nezaboravan doček, a balkon Skupštine postao je posle toga tradicionalni kult poštovanja svih sportskih uspeha.

Sećamo se svi: „Sad si uz’o trofej Paspaljeee, Paspaljeee!“