RK Borac 1976. godine

Borac šampion Evrope!

Jedan trenutak sreće, vredi hiljadu godina slave. 

S rukometašima više nisu bili oni koji su utemeljili ovaj sport: Petar Pero Perović, uvredili su ga i otišao je iz kluba, nije bilo ni Sejmana Ibrahimbegovića, ni Voje Misaljevića, ni Jerolima Karadže, ni Vlade Jovića, ali je ostao Borac, s momcima koji su stasavali uz pominjane stručnjake i asove i sada Borac doveli na rukometni presto.

Uostalom, velike pobede nikad nisu izvojevane u prvom okršaju.

Dok se spuštala prijatna prolećna noć, a banjalučke ulice uzavrele od razdraganih ljudi, u svet je posredstvom novinara brojnih agencija emitovana vest sa naznakom – hitno:

“U finalu Kupa evropskih šampiona u rukometu banjalučki Borac savladao je šampiona Danske Fredericiju sa 17:15 i postao prvak Evrope!”
U dugoj istoriji sporta na ovom prostoru rukometni klub Borac je prvi koji se domogao titule šampiona Starog kontinenta, košarkaši sarajevske Bosne to će da uspeju tek tri godine kasnije. 

Više od 5.000 ljudi došlo je u Sportsku dvoranu Borik da pomogne svojim miljenicima. Svečana atmosfera, brojni gosti iz sveta rukometa; neizvesnost, kao redovan pratilac sporta, lebdi u prostranom zdanju – da li će Borac uspeti?

Noć pre rukometaši su se povukli na obližnje brdo Šehitluci (Banj Brdo), da u netaknutom šumskom miru prikupe snagu za odlučujući juriš. Bio sam s njima sve do ponoći, a oni svesni svega što ih sutra očekuje govorili su oprezno, kao Nedjeljko Vujinović:

-Ovo je nama drugo finale. Prošle godine poklekli smo protiv Forverca, znamo i zašto. Valjda sada i znamo šta treba da uradimo, pa da ne pokleknemo, sreća nikad ne kuca tri puta na ista vrata. Sad ili nikada!

Do njega sedi Momo Golić, više za sebe govori:

-Uspećemo, mi smo velika ekipa, imamo bar trojicu asova: Arslanagića, Karalića i Rađenovića, tu je uvek odlični Popović, neko će od njih zasijati u punom sjaju i to će biti dovoljno za veliko slavlje.

Počeo je meč, tako običan meč, a opet tako različit od svih prethodnih koje su Banjalučani odigrali u svom trajanju još od onog prvog trijumfa u Kupu Juugoslavije 1957. godine, pa do brojnih velikih utakmica za šampiona Jugoslavije i u međunarodnim susretima. 

Borac je dobro krenuo. Napad za napadom ka golu Danca Jepsena. Odbrambene barikade gostiju nisu mogle da odole Borčevcima. Vrte se brojke na semaforu, uz razdragani otkucaj srca Borčevih navijača; bilo je 2:1, bilo je 5:2, bilo je 11:7… 

Odmor i predah za junake finala, i dolazi nastavak.

Danci polazi u odlučujući juriš da prednost pređe na njihovu stranu. Takvom uzbuđenju 11:10 niko se nije nadao, izuzev spretnih Hansena i Nilsena. Sjajni Arslanagić, kao da ima hiljadu ruku, u tim trenucima bravurozno štiti svoju mrežu, u iščekivanju da mu se saigrači oporave od šoka. Dok se pojeačavala rezultatska neizvesnost, a na veliki pehar časopisa “L’Ekipa” poglede bacali igrači obe ekipe, jer im je bio i blizu i daleko, Nedjeljko Vujinović postiže zlatan gol. Sledi pogodak Rađenovića, pa opet bravura Arslanagića, lopta je Borčeva, a Boro Golić je šalje u gol. Sada je 14:11. 
Da li je sve gotovo?

“Jugoslavija! Jugoslavija! Jugoslavija!”

“Borac! Borac! Borac!”

Sve treperi i podrhtava od poklika pod svodovima Borika, ali Danci ne gube glavu, smanjuju sa dva uzastopna gola na 16:14, pa u 57. minutu Hansen još jednom pogađa – 16:15. 

Vreme odmiče, a strah ne napušta one koji priželjkuju trijumf Borca, do kraja je, pokazuje semafor, ostalo još odlučujućih 70 sekundi. Odjednom snažni Andersen u mrtvoj gol-šansi. Arslanagić “u lepezi”! Onako gorostasan zakrilio je celi gol. Udarac, lopta se “gubi”, trenutak kasnije Arslanagić je sa dve ruke pobednički diže iznad glave. Još 16 sekundi do kraja, isto toliko do podviga.
Treba sačuvati loptu…

“Ulazak” Rađenovića, Danci zaustavljaju na nedozvoljen način. Sedmerac! Svi junaci nikom ponikoše! Hrabro korača Nedjeljko Vujinović: čas koncentracije, šut veštine i nerava, gol i kraj – 17:15!

Borac je prvak Evrope!

U teren su utrčali navijači, “škljocaju” skupi foto-aparati, “zuje” kamere, pesma odjekuje Borikom, uz refren: “Borac je najbolji”! Pojavljuje se i veliki transparent, negde možda i sa zebnjom čuvan; na belom platnu ispisano: “Evropo, šampion je iz Banjaluke!”

Šampionski pehar prima Milorad Karalić, kapiten Borca, s dlana na dlan, od jednog do drugog, klizi niz ruke mladića u crvenim dresovima.

“Hej Sloveni”, peva hor od 5.000 ljudi. Čuj i počuj Evropo, šampion je iz Borika: Abas Arslanagić, Boro i Momo Golić, Dobrivoje Selec, Slobodan Vukša, Nebojša Popović, Milorad Karalić, Zdravko Rađenović, Rade Unčanin, Nedjeljko Vujinović, Miro Bjelić i Zoran Ravlić, u čvrstom zagrljaju s trenerom Perom Janjićem.

Sve drugo sa ovog meča postalo je istorija.

Izgubljena filmska istorija

Iako je Jugoslovenska radio-televizija (JRT) direktno prenosila finale Borac – Fredericija nikad banjalučki klub nije došao do snimka te utakmice. U poslednjih 25 godina tragao sam u svim arhivama bivše Jugoslavije, nigde snimka nije bilo. Navodno, da se “zagubio” u arhivi Radio-televizije Sarajevo. Tragali smo za snimkom i u Rukometnom savezu Danske, odnosno Borčevom protivniku u finalu Fredericiji, koja je u međuvremenu promenila ime, ali ni tu nije bilo nikakvog filmskog traga, kao ni u dokumentaciji IHF-a (Međunarodnoj rukometnoj federaciji).

Kao svedočanstvo šta se 11. aprila 1976. godine dešavalo na finalu Borac – Fredericija sačuvano je na fotografijama majstora fotografije Dušana Kecmana!