Svi životni grehovi imaju temelj u osećaju manje vrednosti, kao što je od apsurda satkan čovek koji se u jeftinom samoljublju nikad ne menja; primer Petra Jelića u vremenu kulta bahatosti, najbolje o tome svedoči, kontra najvećeg dela “bratije” koja danas odlučuje u Fudbalskom savezu Republike Srpske, a transmisijski u Fudbalskom savezu BiH. Mahom su to oni ljudi koji su, ne tako davno, tadašnjem predsedniku Mili Kovačeviću dali bezrezervnu podršku za njegovu samovolju koju je video sav svet, izuzetak je bio samo Radenko Vasiljević iz Foče.

Nekoliko meseci kasnije u istom omeru, samo u obrnutom smeru, Kovačevića su smenili, a onda se svi prilonili novodolazećem Vici Zeljkoviću, dokazujući ličnim primerom da je teatar apsurda “umetnost” najbliža današnjem životu. 
Slično, ili gotovo identično sada je sve to učinjeno Petru Jeliću, “paceri” i beskičmenjaci sve su radili da Jelića gotovo “nigde nema”, rezonom “svoje pameti”; gde smo tu mi, pokraj tog i takvog autoriteta kao što je Petar Jelić? 

Dominantni su postali mržnja i zavist, umesto uvažavanja i poštovanja!

Jer!

Već kao mlad čovek Jelić je izrastao u intelektualca od autoriteta: diplomirani pravnim pred doktoratom, govori svetske jezike, već izgradio ime i prezime, tek fudbalska biografija: reprezentativac BiH, najbolji strelac Premijer lige, osvajač Kupa BiH, internacionalac u Nemačkoj i Rusiji, vlasnik nezapamćenog rekorda u dresu beogradskog Rada kad je na jednom meču postigao pet golova, a ta vest obišla celi fudbalski svet, lični prijatelj sa mnogim ljudima u UEFA i FIFA…

E, taj i takav Petar Jelić ne treba da predstavlja fudbal Republike Srpske, a trebaju razne “marike i šišarike”; pa onda ne treba ni Rodoljub Petković, ma u kojem svojstvu, čovek koji je stvorio FSRS i sigurno jedan od najvećih fudbalskih autoriteta sa ovih prostora, nigde nema nijednog od tvoraca “fudbalskog čuda iz kanjona Vrbasa” predstavnika Krupe Dragomira Buce Ilića, pa ni onog odvažnog čoveka iz Foče, kad je govorio šta treba, a drugi ćutali. 
U ljubomori spava strah od samog sebe!

Svemu tome prvi se trebao suprostaviti Vico Zeljković, bez ikakve dileme najzaslužniji za brojne reforme u ovdašnjem fudbalu, sa sjajnim rezultatima, uz neviđeni entuzijazam i zadivljujuću energiju izrastao je u fudbalski autoritet, makar se i sam najčešće i nalazi između čekića i nakovnja, živeći fudbalski ivot u kojem se previše toga traži. 
Ali!

Istina je važnija od upozorenja: i Zeljković je na minulim izborima, kad se sve o čemu pišemo “krojilo i skrojilo” jednoglasno izabran za predsednika FSRS i predložen za predsednika FS BiH, baš kao što je i Mile Kovačević od tih istih delegata, sa malim kozmetičkim promenama, u razmaku od nekoliko meseci dobio podršku sa “nulom” - protiv, kao što je i poražen s “nulom” - za! Tek šta Zeljkovića sve čeka u Fudbalskom savezu BiH, a moraš se osvrtati ko ti duva za vrat i s kojom namerom.
Vuk dlaku menja, ćud nikada!

Uostalom, uvek je bilo lakše s namerama, nego sa posledicama.

Sportski žurnal