ZENICA – U njegovo vreme igrali su samo najspremniji i najkvaliteniji. Mehmed Buza bio je jedan od najboljih fudbalera zeničkog Čelika. Nastupao je još za kakanjski Rudar, a u Olimpiji iz Ljubljane ostavio je najdublje tragove. I takav, nikada nije nastupio za reprezentaciju Jugoslavije , što samo potvrđuje da je u nekadašnjoj zajedničkoj zemlji igrao se fudbal iz snova.

Zali su ga Majstor, a on , Mehmed Buza, bio je baš majstor fudbala. Uz to još, bio je – narodni igrač, poštovali su ga i cenili ljubitelji ove igre s kraja na kraj bivše Jugoslavije. Jednostavno, fudbal je igrao glavom, dušom i srcem. Rođen je  13.marta 1947.godine u Doboju kod Kaknja. Tu je započeo blistavu fudbalsku karijeru. Mladost je njegov matični kolektiv, a svoje početke ne zaboravlja.

„Mogu vam reći da sam u 15.godini života počeo igrati u Mladosti Doboj – Kakanj, reč je o nižem rangu. Onda sam u 17.godini prešao u Rudar iz Kaknja da igram za juniore. Negde 1966.godine počeo sam da igram za prvi tim Rudara, a bio je u drugoj ligi Jugoslavije, zapadna grupa. Tu sam ostao do 1968.godine, a onda sam otišao u JNA u Beograd“, priseća se Buza.

Igrao je u Rudaru iz Kaknja, a jedan je od najboljih fudbalera Čelika u njegovoj istoriji. Dok je nastupao za tim sa Bilinog Polja, svi jugoslovenski kolektivi, pa i članovi ’Velike četvorke’ bili su mu redovne mušterije, rešetao je njihovu mrežu kao od šale.

„Kada sam prešao u Čelik, tu sam imao igrače poput Remića, Gavrana i Radulovića. Oni su me dosta pomogli, izbacili su me u liniju vrednu sa njima. Igrao sam levo krilo, a kada je Remić prešao u zagrebački Dinamo, ja sam igrao i centarfora. Tresao sam protivničke mreže, beležio značajan broj asistencija, a između 80 i 100 jedanaesteraca načinjeno je na meni. Mislim da sam dao najviše pogodaka dok sam nastupao za velikana iz Zenice. Ponosan sam na 13 godina provedenih u prvoligaškom fudbalu Jugoslavije“, nastavlja on.

Na otvaranju novog stadiona u Zenici nastupila je Crvena zvezda. Pobedu Beograđanima doneo je Jovan Kule Aćimović. U to vreme Čelik je imao i evropsku glazuru, pošto su savladali i Fiorentinu u Srednjeevropskom kupu.

„Bilo je otvaranje stadiona, igrala je Crvena zvezda, a gol nam je postigao Aćimović. Da, dobili smo Fiorentinu u finišu utakmice i domogli se finala pomenutog takmičenja. Tada je 25 do 30 hiljada gledalaca skandiralo: ’Majstore, majstpre’, te ostadoh ’Majstor’ do današnjih dana. Ponesu te navijači, pa dobiješ žuti ili crveni karton. Taj vihor podrške činio je čuda“, priznaje Mehmed Buza.

Prešao je u Olimpiju i možda je najviše pokazao dok je igrao za tim iz Ljubljane. Olimpija je imala baš sjajan tim u to vreme, a njegovim dolaskom krenule su i bolje partije i česte pobede.

„Prelaskom u Olimpiju, sve je bilo u finišu moje karijere, povukao sam dobar potez. Došao je iz zagrebačkog Dinama Tukša, iz Zvezde Ćalasan i Mihajlo Petrović, iz Partizana Tomić, iz Sarajeva stigao je Bošnjak, imali smo dobrog golmana Dalanovića, a Elsner je nadolazio. Uprkos svim tim zlatnim ljudima i fudbalerima, bio sam među najznačajnijim prvotimcima Olimpije, igrao sam maestralno. Proglašen sam obe godine za najboljeg fudbalera u Sloveniji, a oko mene sve same veličine, pa kako to zaboraviti“, pita se Mehmed Buza.

Kako to da „Majstor“ nije nastavio karijeru u Crvenoj zvezdi, Partizanu, Hajduku, Dinamu, posebno u Zvezdi, jer za taj klub navijali su skoro svi u i oko Zenice.

„U Čeliku sam dostigao vrhunac fudbalskog umeća. Zaista, najviše što sam mogao postići, ja sam postigao u Čeliku i u Olimpiji. U klubovima o kojima je reč bili su vrhunski fudbaleri, pa nisam želeo da svoju ili karijeru tamošnjih fudbalera dovodim u pitanje. Zvao je mene Slaviša Žungul u SAD, imao sam ponudu i za Kadis, ali tada kada potpišeš ugovor sve je gotovo. Želim da pohvalim Crvenu zvezdu. Bio sam 1969.godine vojnik na Dedinju i kao igrač kakanjskog Rudara, nije se imalo novaca. Međutim, Zvezda je puštala besplatno sve nas, mislim da je Ćosić tada bio predsednik. I kada je Santos sa Peleom došao 1969.godine, opet me je draga Crvena zvezda pustila besplatno na stadion, uživao sam u majstorijama, bilo je 3:3. Dok sam živ, ja sam zahvalan Crvenoj zvezdi na svemu. I mnogo je volim“, priča Mehmed Buza.

Mnogo je sjajnih asova igralo sa njim u Čeliku i u Olimpiji. Danas se čuje s pojedincima, prisete se zlatnih vremena.

„Čujem se najčešće s Perduvom, u Subotici je. Bio je kod mene, nedaleko od Splita. Vidim se sa Mužinićem i Šurjakom, popijemo kafu. Redovno sam se čuo i viđao sa pokojnim Markom Elsnerom. Šteta što je tako mlad preminuo. Prisetim se svih zlatnih ljudi iz mog vremena, čujem se s jednim brojem njih. Već nas nestaje, sustižu nas godine, danas smo sedi starci, ali u kontaktu smo“, ističe Buza.

Nije nastupao za reprezentaciju Jugoslvije. Svi su ga hvalili, svi uživali u njegovim partijama, ali selektori su bili slepi kod očiju, a možda je i do jake konkurencije.

„Svakom igraču cilj je reprezentacija. Međutim, u moje vreme na tom mestu igrao je Dragan Džajić, a kasnije je iz Sarajeva stigao Safet Sušić. Da se ne lažemo, bolji su igrači od mene, ja to lako priznajem. Nastupao sam za selekciju BiH, a tamo Josip Katalinski, pa Vaha Halilhodžić, pa legendarni Enver Marić, pa Hukić, Hatunić i tako dalje“, dodaje on.

Mehmed Buza ima fudbal u malom prstu. S nestrpljenjem očekuje da počne SP u Kataru.

„Hrvatska je iznenadila sa Miroslavom Ćirom Blaževićem u Francuskoj, sada i Zlatko Dalić kada su stigli do srebra. Međutim, Dragan Stojković Piksi će sa Srbijom da ostvari mnogo. Voleo bih da bude tako, takav smo mi narod. Ipak, posebno želim da istaknem Novaka Đokovića, kojeg mnogo cenim. On mene  ne zna, ali znam ja njega. Za njega uvek navija makar pola Bosne. Mnogo mi je drag“, zaključio je nekadašnji fudbalski as Mehmed Buza.

Imaju vremena koja se brišu, imaju vremena koja se pamte. Pamte se i u fudbalu, baš kao što se pamti narodni fudbalski majstor Mehmed Buza.

Majstor za sva vremena...