Patrijarh Porfirije

Nikola Mirotić nije došao u Košarkaški klub Partizan zbog navodnih prijetnji, već završen transfer je propao…
Nekadašnji trener Partizana Duško Vujošević je prije nekoliko dana rekao: 

–Čovek ne zna nikad do kraja, pokažu se slabosti u nekim situacijama koje nisu očekivane. On je verujući čovek, dobar momak. Znam koliko je puta pomogao i nije želeo da se to sazna. Dogovorio se bio sa Partizanom, Partizan je veliki klub, ima veliku tradiciju i velikog trenera. Dogovorio se, pružio ruku Mijailoviću i Obradoviću, Savić je bio svedok. Posle su stigle pretnje, verovatno od onih koji nisu imali interes  da ne dođe u Partizan – rekao je legenadarni trener Partizana Duško Vujošević tokom gostovanja na TV Nova.

Na pitanje novinarke “rivalski klub?”, usledio je odgovor:

–U kojoj meri je organizovano… Svašta se priča. Da je i patrijarh zvao da koristi tu njegovu religioznost da opredeli prema onom drugom klubu za koji i patrijarh navija. Ako je to zaista istina, a ja sumnjam u to, onda on nije patrijarh, nego član nekog lobija. Onda su to teške igre u pitanju.

Danas je Njagovo pravosveštenstvo Patrijarh Srpski Porfirije odgovorio Dušku Vujoševiću: 

“Sa g. Duškom Vujoševićem delim najmanje dve ljubavi. Volim košarku i sport uopše, a volim i Boku Kotorsku, posebno Herceg Novi. Jasno je da on nije bez preke potrebe zamenio Škver i Savinske plaže sa Beogradom na više od 40 ˚S. Stoga mogu donekle da razumem njegovu neopreznost jer me je kao mogućeg protagonistu uključio u bizarnu, apsurdnu, krajnje neverovatnu izmišljotinu o meni i košarkašu Mirotiću.

Ne treba da savetujem Duška Vujoševića ali, kada je on kao zreo čovek sa velikim životnim i profesionalnim iskustvom, makar i delimično prihvatio takvu naučno-fantastičnu priču, čiji krajnji cilj nema veze sa Zvezdom i Partizanom, kako će takvu fantastiku, da ne kažem klevete i laži, da shvate oni manje upućeni i sa manje iskustva.

Jednostavno, poglavar Srpske Pravoslavne Crkve se ne bavi takvim poslovima. U meri koju mi je Gospod podario, bavim se problemima Crkve, spasenjem svih, spasenjem vernog naroda, naravno, tako i sopstvenim spasenjem, kao uostalom i svaki drugi hrišćanin. Trudim se da ispunim ono što pred mene Crkva i Gospod Hristos postave, a nastojim i da sve što činim merim Jevanđeljem i ličnošću Bogočoveka Hrista. Kao i sve druge ljude, i mene posao kojim se bavim i sve što činim približava ili udaljuje od Boga i spasenja. Smatram da je to suštinski važno, tako da predažem i da se svako trudi da radi svoj posao najbolje što može. I to je način da posvedoči šta su za njega bližnji, šta za njega predstavljaju Hristos i Crkva Božija.

Česte su podvale, klevete ili tračevi poput ovog. Nemam vremena da se na sve to osvrćem, pogotovu da komentarišem, a i kada bih imao, toliko je lepših i korisnijih stvari kojima bih se bavio i kojima želim da se posvetim. Ipak, s vremena na vreme, zbog konfuzije koja se stvara u vernom narodu, moram da ukažem na činjenice.

Duško Vujošević

Smisao sporta je, zapravo da budemo bolji od samih sebe, da se borimo za vrlinu, za viteštvo. Ni onog koji izgubi utakmicu, ni onog koji  pobedi, ne treba da vidimo kao neprijatelja, nego kao nekoga ko je učestvovao u kreiranju onoga što je najbolje, onog što je  vrlina. Tu onda nema mesta za bilo koji vid neprijateljstava ili ne daj Bože nasilja. Za to se molim, za to se zalažem. Antička mudrost nas uči poslovicom Orandum est ut sit mens sana in corpore sano, što znači da je potrebno moliti se za zdrav duh u zdravom telu.  Više sam puta govorio o objediniteljskoj, isceliteljskoj, duhovnoj ulozi i koristi od sporta. Ipak nedovoljno, treba još više, jer su prepredeni projektanti sukoba u Crkvi i narodu pomislili da mogu da me upletu u nešto sa čim nemam veze”.