Supertalentovana Srpkinja je u minulom mesecu dvaput bila napadnuta na ulici – prvo nožem, zatim i pištoljem!

- Vraćala sam se s drugaricom posle večere, vozile bicikl namenskom sazom. Prva sam išla prva i, ako sam se zaletela, dvojica su naletela na mene. Podigli su majice i izvadili noževe! Ma, to su bukvalno bile mačete - baš ogromni noževi. Ne znam ni kako su stali ispod majice!? Krenula sam da vrištim i skrenula na put kojim idu automobili i nije u ravni s biciklističkom stazom. U suštini, nemoguće je sa staze da izađeš biciklom na put... Mogu da kažem da me sam bog spasao, jer nisam čak ni pala s bicikla.

- Mogao je da me udari auto ili motor… Drugarica nije uspela da pređe, nego je pala. Jedan je krenuo za mnom, drugi ka njoj. Stala sam, bacila bicikl, sačekala je i počela da zaustavljam kola. Nisam mogla ništa drugo... Stao nam je taksi, nekako smo uletele i otišle u policiju. Tamo nisu ništa uradili, samo su nas odvezli kasnije kući. Sve se to desilo vrlo blizu policijske stanice. Istraumirana sam bila, bilo je baš jezivo i nikako ne mogu tu sliku kad kreću na nas noževima da izbacim iz glave. Niko nije prišao da nam pomogne, ljudi ne znaju šta tim napadačima može da padne na pamet i na šta su spremni.

Identično se zbilo i desetak dana kasnije, ovog puta s vatrenim oružjem.

- S drugaricom sam bila na večeri, pre toga smo gledale fudbalere Fluminensea i sve je bilo super. Zaustavile smo Uber, ušle u kola... Ja sam mom dečku Danilu napisala poruku da je sve u redu i da stižem kući za 30 sekundi. Gledala sam u telefon, kad me je drugarica uhvatila za ruku i počela da viče: Uzi, Uzi, Uzi! Pogledam, kad ispred nas stoje dva auta, iza takođe, pored dva motora. Muškarci sa fantomkama i pištoljima su izašli, dvojica stala ispred kola, a ostali na svaka vrata pokucali s pištoljem. Na portugalskom su vikali da im damo sve što imamo. Otvorili su vrata i uperili nam pištolje u glavu!

- Vrištale smo, četiri pištolja i s prigušivačima su nam bila oko glava. Ispretresali su nas, jedan je krenuo da uđe u kola. Ali smo nekako uspele da iskočimo i krenemo da trčimo. Ništa nam nije bilo u glavi, samo da dođemo do kluba, jer smo znale da ćemo tamo biti bezbedne. Sve to je bilo u mojoj ulici... Kad smo stigle dali su nam vodu. Bile smo u šoku, počele da plačemo...

Telefon je uspela da sačuva…

- Nisam imala torbu, niti nakit. Pošto je auto bio zatamnjen, znala sam da ne mogu da me vide, pa sam telefon bacila iza sebe i sela na njega. Dok su me pretresali nisu primetili mobilni i, kad smo krenule da trčimo, stavila sam ga u šorts. Tačno se vidi na snimcima koje smo kasnije pregledale kako držim telefon. I, vozač je pobegao s nama. Drugarici su uzeli torbicu, dokumenta, ključeve od stana... Meni samo ključ od stana. Sve to teško može da se opiše. Mi u Srbiji smo tako nešto videli samo na filmu. Tek kad ti se stvarno nešto tako desi, vidiš koliko je strašno.

Bio je to kraj njene brazilske idile.

- S drugaricom sam došla u moj stan, nismo spavale uopšte... I, posle svega, krenuli su napadi panike. Jedno veče je bilo baš strašno, uplašio se i moj Danilo, a ja se ne sećam ničega. Samo sam se probudila usred noći i počela da vrištim, mislila sam da me neko juri. Zvala sam mamu i rekla da hoće da me ubiju u stanu. Mislila sam da me neko zove: Uzelac, Uzelac... Trauma je velika. Baš taj vozač, koji inače nije iz Rija, nego je stranac, nam je ispričao da je viđao slične situacije i da se dešavalo i da ubiju ljude. Njima je to kao dobar dan.

Sve je dobro, kad se tako i završi.

 - Kad razmisliš šta je moglo da se desi... Ne daj bože da su nas stavili u auto i odveli u neku favelu. Nikad u životu nisam videla pištolj, a tad ih je bilo toliko, još onako kucaju sa njima po prozoru... Samo sam se uhvatila za glavu, jer ne znaš šta tad da uradiš, razmišljaš samo kako da pobegneš. Kad se desilo ono sa noževima pomislila sam OK, može jednom svakome da se desi. Ali, kad je ovo drugi put bilo – pa, stvarno neverovatno zvuči.

Naredne dane Aleksandra je uglavnom provela sa saigračicama.

- Odmah posle toga smo putovali na utakmicu, tako da nisam bila u Riju. Teško mi je i da spavam, sad koristim tablete zbog tih košmara. Preko dana mi je OK, ali uveče je teško. Još me stiže i umor, jer danima nisam spavala. Tek sad uspevam malo da sklopim oči. Pokušavam da se fokusiram na odbojku, želim da se izborim s tim i nastavim dalje. Neću da me to poremeti toliko.

Čelni ljudi ranije nisu imali slično iskustvo.

- Njima je žao i ne mogu da veruju da se tako nešto desilo. Pomažu da prebrodim, uz mene su i moj menadžer Boki i jedan Gustavo koji isto ima agenciju - tu su za šta god mi treba. Brinu se, ali još ne znam kakvu ću odluku doneti. Ne znam da li ću ostati ili ne, ostalo je na tome da pričamo posle kupa.

Polufinale kupa sa Minasom je prekosutra, u jedan posle ponoći po našem vremenu.

- Meni je trenutno bitnije da se osećam sigurno, ostanem stabilna u glavi. Jer, čekaju me bitna takmičenja s reprezentacijom. Želim da budem spremna za Ligu nacija i olimpijske igre. Plašim se da sve ovo može mnogo da me poremeti, kolikogod želela da ostanem jaka. Uopšte ne može da se zamisli koliko je strašno dok se ne doživi.

Kroz traumatičan period su prošli i bližnji.

- Mama i tata su hteli odmah da dođu i idemo zajedno kući. Naravno da nisu sigurni da treba da ostanemo ovde, jer ko bi bio siguran da se tako nešto desi njegovom detetu. Probudim se usred noći i zovem mamu. Vrištim na telefon... Razumete kakva je to trauma i za nju? Brinu svaki dan i sigurno da nisu za to da ostanem. Pokušavam nekako da zaboravim, srećom je tu Danilo, pa nisam sama. Mislim da ću uspeti da se izborim, laknuće mi kad se sve ovo završi i kad budem otišla. Mnogo mi je bilo lepo, zavolela sam klub i sve, uživala sam, a onda se desi ovako nešto i pokvari sve...

Aleksandra je najbolji poenter i server u prvenstvu Brazila, ali ovoje ostavilo traga i na njen učinak.

- Pa, tačno se vidi razlika... Već prva utakmica posle toga je bila katastrofa, juče je isto bilo baš loše. Telo mi je umorno i generalno, jer sam mnogo igrala i trošila se, a kamoli posle ovog nespavanja. Baš mi to nije trebalo. Ne bih volela da dopustim da mi propadne odbojka, sve zbog ovih ružnih događaja. Hoću da dokažem da nisam slaba, da sam zapravo mnogo jača nego što i sama mislim. Najviše me vuče ka napred to što znam da je blizu prilika da odem na olimpijske igre, budem ponovo sa seniorkama. Ljudi su drugačiji, možda bi neko posle ovoga odustao od odbojke, ako nije dovoljno jak da prebrodi. Ja se nadam da ću izaći jača iz svega i da će ostati samo ružna uspomena.