Sergej Barbarez

Bosna i Hercegovina je vekovima nelogično podneblje u kojem ništa nema normalan karakter, još manje smisao, sve se „meri i seče“ iz tri dijametralno suprotna ugla, a u Dejtonu je 1995. podeljena na dva entiteta, kasnije je dobila i Distrikt. Bosanci i Hercegovci postali su, valjda po američkom demokratskom receptu iz Ohaja, „republikanci“ i „federalci“, a onaj veznik u sredini je, ustvari, Brčko...

Zemlja „debelih“ nacionalnih podela i nepomirljivosti nedavno je dobila fudbalskog selektora iz grada na Neretvi u kojem se jedan deo, istočni identifikuje sa Bosnom, a drugi, zapadni sa Herceg-Bosnom. Iz tog čuda jada, Mostara grada je Sergej Barbarez, novi šef „Zmajeva“. Sjajni fudbaler, bivši kapiten BiH, ali selektor bez dana trenerskog staža i „prvi pik“ sportske javnosti i pretencioznih novinara. Preciznije rečeno profesionalni igrač pokera u Nemačkoj.

Ko je zaista Sergej Barbarez, mostarsko i dete Fudbalskog kluba Velež, koje se od ratnih strahota sklonilo kod rođaka u Nemačku?

Upoznali smo se na zeničkom „Bilinom polju“ 29. marta 2003. godine, posle kvalifikacione utakmice za EP u Portugaliji protiv Luksemburga (2:0), kada je bio strelac drugog gola. Tražio sam ekskluzivni intervju...

-Novinar, možeš da napišeš šta god hoćeš, samo nemoj nikog da vređaš! Slobodno napiši, ja idem da slavim – rekao mi je Barbarez.

-Kako? Prvi put se vidimo, šta da napišem? – pitao sam ga.

-Verujem ti, nema potrebe da me zadržavaš! Žurim na tuširanje i slavlje – odgovorio mi je Sergej i izgubio se u „miks zoni“.

Onda mi se obratio pretpostavljeni u „Nezavinsim novinama“ Bakir Tiro, danas jedan od urednika u „Agenciji Anadolija“ za Balkan i rekao:

-Slavkane, ne brigaj, meni je tako rekao milion puta.

-Je li to on nije elokventan? – upitah.

-Tako, nekako – mahnuo je Tiro rukom.

Bogami, i mi novinari smo požurili u zenički „Dom penzionera“ gde nas je čekao domaćin Munib Ušanović, tada generalni sekretar FS BiH.

Citirao sam Barbareza, tada i mnogo puta posle toga, u izjavama nikoga nije vređao, ali ostali su mi upitnici iznad glave, i dan danas su tu!

-Ne želim da komentarišem ono što je bilo, gledam samo napred – rekao je novinarima na zvaničnoj promociji u Sarajevu.

Na taj način je izbegao niz pitanja znatiželjnih predstavnika „sedme sile“ koji su se bili „naoštrili“ da im objasni kako je od najvećeg kritičara Saveza postao njegov „sluga“...

-Od reprezentacije nikad ništa nisam očekivao, ni tražio. Samo sam igrao i to je to! Tako je barem bilo kad sam nosio njen dres, sada sam tu, u drugoj ulozi, opet uz reprezentaciju – istakao je popularni Barba.

Bio je jedan od najvećih negatora Saveza i njegovog rukovodstva na čelu s predsednikom Vicom Zeljkovićem, pogotovo kada je za selektora postavljen Bugarin Ivajlo Petev, a javnost u BiH želela njega, Sergej Barbarez je serijom objava na društvenim mrežama „peckao“ čelnike fudbala u „Dejtonskoj zemlji“. Međutim, nakon što je dobio priliku da sedne u selektorsku fotelju koju je priželjkivao i pre četiri godine Barba je „okrenuo ploču“.

-Moram da pohvalim predsednika Vicu Zeljkovića jer je ispoštovao proceduru, pošto sam tražio određeno vreme za razmišljanje, kako bi u svemu ovome pronašao sebe! Sve je bilo onako kako smo se dogovorili i kada sam pristao, to je bilo svega tri dana pred sednicu Izvršnog odbora i promociju u Sarajevu. Te stvari su me oduševile i nadam se da ću i ubuduće sa predsednikom Zeljkovićem imati ovakav korektan i profesionalan odnos – istakao je Sergej Barbarez nakon zvanične promocije.

On je prvi selektor koji je dobio ugovor na četiri godine...

-Mnoge stvari su došle upravo od predsednika, ne bih ulazio u uslove prošlih selektora, ali ideja je bila od gospodina Zeljkovića da razmišljamo, konačno, na duže staze i o kontinuitetu. Znam ko ga je savetovao po tom pitanju, ali meni se svidelo što smo vrlo lako došli na istu etažu razmišljanja – dodao je Barbarez.

Rođen je 17. septembra 1971. godine u Mostaru u mešovitom braku. Otac Ljubo, Srbin, poznati fudbaler u lokalnim okvirima i majka Zlata, takođe iz mešanog hrvatsko-muslimanskog braka bila je odlična rukometašica u svom rodnom Ljubuškom, ali i u jugoslovenskim okvirima.

-U mojoj porodici religija i nacionalnost nikada nisu bili važni jer mi je otac Srbin, a majka iz mešovitog braka Hrvata i muslimanke – objašnjavao je Barbarez svoje odrastanje u „jugoslovenskom“ duhu.

Kao svaki mostarski dečak i Sergej je imao posebnu ljubav prema Veležu. Često je dolazio na stadion „Pod Bijelim brijegom“ u čijim omladinskim kategorijama je počeo da trenira sa 13 godina, olimpijske 1984. Sa 19 godina je debitovao za seniorski sastav „rođenih“ 1990, a godinu kasnije je otišao u Zagreb na odsluženje vojnog roka u još postojeću JNA. Kad se vratio u rodni grad zatekao je barikade i podele, Neretva kao simbol Mostara postala je granica, podelivši čak i mnoge porodice. 

-Otac i stric su insistirali i govorili mi da je za mene najbolje da se sklonim, da odem u Nemačku kod tetka, da provedem jedno vreme tamo, dok se situacija u Mostaru ne smiri, jer nismo bili sigurni. Posebno je tata bio zabrinut, ali je bio u pravu, to sam kasnije shvatio, a vidim i danas. Da nisam otišao u Nemačku, otišao bih u rat, a svi ratovi su uvek besmisleni – prisetio se Barbarez.

Tetak mu je u Nemačkoj dogovorio probu u Hanoveru, a nedugo potom u Nemačku su došli i njegov otac i sestra, dok je majka ostala u Mostaru. Trenirao je u amaterskom timu Hanovera koji je nastupao u Četvrtoj ligi, ali ga je zapazio trener Frank Pagelsdorf i prekomandovao u prvi tim za koji je nastupao sezonu ipo. Potom je tri godine igrao za trećeligaša Union Berlin (od 1993. do 1996), onda je 1998. obukao dres Hanze iz Roštoka, a potom i Borusije iz Dortmunda 1998. godine, koja je bila aktuelni šampion Evrope.

Onda je usledila najbolja Nemačka epizoda u Hamburgeru, na sever zemlje se preselio 2000. godine i ponovo sarađivao sa trenerom Pagelsdorfom. U debitantskoj sezoni za HSV postao je najbolji klupski strelac i sa 22 gola prvi golgeter Bundeslige zajedno sa Dancem Ebeom Sandom iz Šalkea. Igračku karijeru završio je u Bajeru iz Leverkuzena 2008. po isteku ugovora koji nije produžio u svojoj 37. godini života. Postao je tada, sa 324 utakmice, rekorder nemačke Bundeslige kao stranac sa najviše nastupa.

Barbarezova reprezentativna priča počela je u La Plati protiv Argentine (0:5) u prijateljskoj utakmici, 14. maja 1998. kod selektora Džemaludina Mušovića. Godinu ranije doneo je odluku da zaigra za Bosnu i Hercegovinu, ali njegova majka Zlata je u podeljenom Mostaru, sa adresom u zapadnom, hrvatskom delu grada, dobila pretnje smrću od strane šovinista, ukoliko joj sin zaigra za „ljiljane“ (tadašnji nadimak reprezentacije BiH). Sergej je tada imao ponude Hrvatske i Nemačke, da nastupa za njihove nacionalne timove.

U celu priču morao je da se uključi i politički vrh Federacije BiH koji je dao bezbedonosne garancije porodici Barbarez i Sergej je krenuo da priča reprezentativnu priču. Do punog izražaja je došao u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo u Portugaliji 2004. godine kada je BiH ostvarila, do tada, najveću, iznenađujuću pobedu protiv Danske na stadionu „Parken“ u Kopenhagenu (2:0), a Barbarez bio strelac prvog gola. Na kraju tih kvalifikacija odlučivala je poslednja utakmica protiv Danaca u kojoj je selekciji BiH bila potrebna pobeda da ode na kontinentalnu smotru fudbalu.

Danci su raznim vezama u UEFA izlobirali da se ta utakmica ne igra na „Bilinom polju“ u Zenici, koje je bilo neosvojivo za sve reprezentacije, susret je odigran na sarajevskom Koševu i završio je nerešenim rezultatom - 1:1. Skandinavci su otišli na krajnji zapad kontinenta, a Barbarez i drugovi su se spremali za novi kvalifikacioni ciklus, onaj za Svetsko prvenstvo u Nemačkoj 2006.

Žreb je hteo da pored nosioca grupe Španije i neugodne Belgije u grupi sa BiH bude i novoformirana zemlja, čudnog imena Srbija i Crna Gora! Tih dana mnogi su zbijali šale i pričali kako se igra balkanski turnir, a u grupi su Bosna, Hercegovina, Srbija i Crna Gora... Komšijski duel na Koševu odigran 9. oktobra 2004. godine završen je bez golova 0:0, uz izliv velike količine mržnje domaćih navijača prema reprezentativcima i navijačima gostujućeg tima.

Raspored je u poslednjem kolu doneo okršaj u Beogradu u kojem je i jednima i drugima trebala pobeda za Mondijal. Srbija i Crna Gora su pobedile Bosnu i Hercegovinu sa 1:0 golom Mateje Kežmana, a Sergej Barbarez, kao kapiten gostiju tražio je od grčkog sudije Kirosa Vasarasa prekid utakmice zbog navijačkih nereda. Tada je Sergej, za koga se znalo da je Srbin po ocu, postao najomraženija ličnost kod navijača Srbije i Crne Gore (pre toga SR Jugoslavije) iz Republike Srpske. Taj nastup na beogradskoj „Marakani“ mu od Novog Grada do Trebinja nikada nije oprošten!

-Treba se svega sećati, ali treba pokušati živeti dalje. Nije jednostavna situacija bila, pre sam znao reći da smo dobili, veliko je pitanje da li bi sa stadiona izašli živi, svega je tu bilo. Da je normalno ta utakmica nije trebalo ni da se igra, a ne da je prekinemo i šta ja znam. Koju kaznu treba da dobije jedan Savez zbog takvih propusta u organizaciji, čak za mene bi bila normalna i diskvalifikacija. Uvek sam mislio na nas igrače, znao sam šta se dešavalo, kakvih je pritisaka bilo i onda na utakmici ta dešavanja. Nisam rat doživeo lično i kada sam se gledao na televiziji nisam mogao da dokučim da sam svesno na te stvari reagovao. Pitao sam se vauuu , šta je ovo? Puca se, ne znam, tu je emocija bila luda... Meni je bilo nenormalno igrati tu utakmicu. Tada sam se setio svih igrača koji su bili u ratu i pričali mi kako su doživljavali te stvari. U meni se svašta dešavalo. Bilo je momaka koje smo znali od ranije i sportski su se ponašali. Nije bilo moguće igrati dalje i da pričamo u fudbalu. Bio sam sekundu do eksplozije, čovek u tom momentu nije sabran, nisam racionalno doživljavao te stvari. Dan posle sam znao šta bi uradio, sve za ruke i izaći van s terena. Danas se za manje stvari izlazi. Ali, moć tog Saveza je bila, da nisu bili dotaknuti od FIFA i UEFA – „ispovedao“ se mnogo godina posle Barbarez „patriotskim“ novinarima u Sarajevu i „svom“ Mostaru.

O tom istom Beogradu, koji je bio glavni grad zemlje u kojoj je rođen, Sergej je, u martu 2021. godine, za vreme pandemije korona virusa, pričao totalno drugačije:

-Hvala ti moj Beograde od srca, jer si dao šansu mojoj majci i sestri da se vakcinišu, a samim tim i šansu za boljim životom. A ti BiH politiko, da vas pojedinačno ne nabrajam, jer niste ni to zaslužili, diči se i dalje svojim idiotizmom i neznanjem”.

Zaista, pravo je umeće na Balkanu kontrolisati emocije. Pogotovo za Hercegovce jugoslovenske naravi, sa „bosanskim“ identitetom, u koje spada i Sergej Barbarez.

Od reprezentacije se oprostio 7. oktobra 2006. godine u kvalifikacionom susretu protiv Moldavije (2:2) u Kišinjevu i od tada je postao „opozicija“ Savezu i čelnim ljudima. Ta njegova uloga trajala je sve do aprila 2024. godine kada mu je Vico Zeljković, predsednik FS BiH, pružio ruku pomirenja i saradnje...

Barbarez je, sa stavom glavnog kritičara Saveza i ljudi u njemu, paralelno profesionalno igrao poker u Nemačkoj i čekao da ga javnost, uz pomoć odabranih novinara dovede na kormilo reprezentacije BiH... Bez obzira što je u Jablanici 2005. godine stekao trenersku UEFA profi licencu nikad nikoga nije trenirao.

-I kao neko ovde ima iskustva – napisao je Barbarez na društvenim mrežama nakon izbora Ivajla Peteva za selektora BiH.

Prvi napad na selektorsko mesto

Sergej Barbarez je prvi put na mesto selektora BiH „atakovao“ u decembru 2009. godine posle neuspeha u baražu protiv Portugalije, za odlazak na Svetsko prvenstvo u Južnu Afriku. Planirao je da sedne u fotelju umesto legendarnog Miroslava Ćire Blaževića, ali je FS BiH imenovao Safeta Sušića, najboljeg igrača BiH u 50 godina UEFA, koji će četiri godine kasnije prvi i jedini put odvesti „Zmajeve“ na jedno veliko takmičenje,  Mondijal u Brazilu.

Tog decembra 2009. „veto“ na imenovanje Sergeja Barbareza stavio je Fudbalski savez Republike Srpske putem svojih delegata u Izvršnom odboru FS BiH. Drugi napad na selektorsku poziciju Sergej Barbarez  je izveo 2021... Tri godine kasnije desila se – treća-sreća!

Od januara 2021. do aprila 2024. godine Barbarez je peti selektor BiH, ukupno 17. u istoriji BiH, a 14. ime (po dva mandata su imali Fuad Muzurović, Faruk Hadžibegić i Meho Kodro).

„Spasavao fudbal BiH“

Selektor Meho Kodro je u prvom mandatu smenjen posle samo dve utakmice zbog činjenice da je odbio da vodi reprezentaciju u Iran, na prijateljski meč koji je bio ekonomski isplativ (fudbalski savezi BiH i Irana su imali specijalan ugovor o prijateljskim utakmicama kada je god to bilo potrebno, a finansijski ih je „pokrivao“ Savez iz Azije).

Kodro je angažovao „Elvira Bolića i prijatelje“ među kojima je bio i Sergej Barbarez i na stadionu Koševo organizovao humanitarnu utakmicu za „Spas bh. fudbala“ na kojem je bilo 20.000 gledalaca. Kodro je na bojkot naveo većinu aktuelnih reprezentativaca, a Federalna TV je prenosila utakmicu.

Istog dana, 1. juna 2008. godine reprezentacija BiH je odigrala zvaničnu prijateljsku utakmicu protiv Azerbejdžana u Zenici pred 100 gledalaca ponajviše zahvaljujući Fudbalskom savezu Republike Srpske koji je spasavao „krovnu kuću fudbala“ od sankcija UEFA i FIFA. Zabeležena je pobeda (1:0) golom Steve Nikolića, a na klupi je sedeo Denijal Pirić nasuprot čuvenog Bertija Fogtsa.

„Vatreno krštenje“

Barbarez će imati „vatreno krštenje“ na klupi BiH, bez obzira na činjenicu da će debitovati u prijateljskoj utakmici u Njukaslu protiv Engleske, 3. juna. Tada će „Zmajevi“ da „glume“ Srbiju, s kojom je „gordi Albion“ u grupi na EP u Nemačkoj. Šest dana kasnije BiH će gostovati u Empoliju kod aktuelnog evropskog prvaka Italije.

Prvu takmičarsku utakmicu (ako preživi kao selektor!?) Barbarez će voditi 7. septembra na gostovanju u Holandiji u okviru UEFA Lige nacija, a tri dana kasnije sledi i meč u Budimpešti protiv Mađarske. Treći protivnik u grupi ne „njegova“ Nemačka!

Tako je govorio Barbarez

Sergej Barbarez je izuzetno aktivan na društvenim mrežama i često ostavlja komentare na njima. Evo nekih od njih, pre imenovanja za selektora BiH:

-I danas je reprezentacija emocija, malo manje nego pre. I moji komentari na društvenim mrežama su emocija, moram nešto reći. Svi smatraju da trebam govoriti, ali ne želim da pričam o stvarima o kojima ne znam unutrašnjost.

-Dosta toga se u nas nazire, ali moja reč nema težinu koju bi trebala da ima da se neko nešto zapita. Onda se ne isplati trošiti energiju na te stvari i gde ide. I zato smo tu gde smo sada. Volim igru reči i na mrežama sam premalo.

-Kada bi čovjek unao kako će neke stvari završiti, ond ane bi ulazio u tu priču. Ja sam imao želju, volju biti deo toga, potpuno nevažno u kojoj ulozi, ono četvrti pomoćni jer mislim da mogu pomoći.

-Ja to mogu, skupio bih ljude koji to znaju i tako je bilo na razgovorima koje smo vodili, ali u životu to neću doživeti da ovde bude normalno u Savezu i politici. Nisam optimista. Ja sam oba puta kada sam preogovarao imao ljude koji su u stručnom dijelu bili iskusniji od mene.

-Bio sam pun nekog tog entuzijazma, čak mislim da sam ljude u savezu uspeo malo pobrkati, tako da kažem, u njihovim razmišljanjima. Mislim da sam u oba slučaja, i prvi i drugi put, imao sjajnu ekipu koju sam planirao okupiti, ljude koji su vani, koji imaju iskustva, kjoji su pristali raditi sa mnom.

-Imali smo viziju, projekat, želju da napunimo stadion, ali eto... Nismo dobili priliku. Danas je to već završena priča.

-Kod nas se sve veže za politiku, znamo kako stvari funkcionišu. Normalni ljudi ne mogu promeniti situaciju, koliko god želeli. I da bude normalno, ja neću biti selektor! Taj voz je prošao, treba biti realan, nisam do sada nikada bio trener i ne trebam glumiti frajera!