Molim i vašu pomoć: može li se citirati vlastito “otvoreno pismo”, posredno i neposredno upućeno svetski čuvenom rukometašu i doktoru Nebojši Popoviću i Gradu Banjaluci, ako je taj tekst “Plači voljena zemljo”, na svetskom Kongresu ortopeda i hirurga u Beogradu, posredstvom Sportskog žurnala, uručen planetarno čuvenom Popoviću, a on nekoliko dana kasnije iz dalekog Katara zahvalio se gotovo “zlatnim” rečima, kao da ih je pisao Mika Antić, bez obzira što je “Borčev anđeo” ranjenog srca.

Nebojša Popović i Banjaluka, bar za sada, ispisali su svoj čudan epitaf zajedničkog života, u kojem je svet pun beskrajnih apsurda i nije im potrebno da izgledaju verovatno, jer su istiniti i opori.

“Banjalučko dete”, bez obzira što je rođen u Prijedoru, celi život proveo je u Gradu na obalama modro-zelenog Vrbasa, po svemu je lično za hvalu i ponos, a postao je prognanik (bez)grešni sin koji danas živi i radi u dalekom Kataru, sa oreolom svetskog hirurga i ortopeda, rukometaša iz legende, možda i najboljeg pivota kojeg je svet ikad imao, a Banjaluku nije video, ni ona njega, više od 25 godina.

U međuvremenu, više puta je stizao u Sarajevo, što se u Banjaluci različito tumačilo i svesno i nesvesno još dubilo jaz između njega i grada života. U tom vremenu, umrli su mu otac, takođe čuveni doktor, i sestra, za koju je bio vezan “pupčanom vrpcom”, sahranjeni su bez njegovog prisustva, skromno i nečujno, demantujući pravilo da čovek može živeti prihvatajući apsurd, ali ne može živeti u apsurdu.

Može, izgleda!

Ostali su ožiljci: seoske lole i prigradske bekrije, koji su ratnih devedesetih godina prošlog veka, harale Banjalukom, ako je uteha nije ih imala samo ona, već svi u BiH, bukači i bezmalo ludaci, vikom i halabukom plašili su ljude, danas su ko zna gde, mnogi i pod zemljom, brukajući na taj način iskonske i hrabre borce za slobodu svog naroda. Oni su doslovno oterali Popovića iz Banjaluke, koji, zašto ne reći, nikad ni kod komunista se nije libio da kaže da je Srbin po nacionalnosti, za razliku od mnogih, među onim i bukačima i onim lolama, koji su trošili i skrivali se iza jugoslovenstva.

Vaspitan i kulturan, a već afirmisan doktor medicinskih nauka, nije mogao, a ni hteo, da dozvoli da mu u operacionu salu ulaze naoružani i pijani ljudi, da bolnica liči na krčmu i han; u jednoj mučnoj raspravi sa “ratnim junacima” umalo nije glavom platio. Stvoren je svet kojeg on nije razumeo i nikada mu nije pripadao, nasilje i osionost nikada i nigde nisu pravedni, jer u njima svaka ljudska blagost i razumnost postaju uzaludni.

U jesen 1992. godine doneo je definitivnu odluku, maglovitog oktobarskog jutra te godine ostavio je gotovo otključan stan i napustio Banjaluku.

Plači voljena zemljo!

Njegovo novo životno odredište bila je Belgija. U Liježu, gde se zaposlio, ubrzo se pročulo za vrhunske sposobnosti “doktora izbeglice” iz bivše Jugoslavije. Onda se spoznalo i mnogo toga drugog: đak generacije banjalučke Gimnazije, brilijantan studenta na Medicinskom fakultetu u Beogradu, planetarni rukometaš, reprezentatitvac sveta, olimpijski pobednik, osvajač prve svetske medalje za reprezentaciju Jugoslavije – bila je bronza, klupski prvak Evrope, osam puta prvak Jugoslavije i šest osvojenih nacionalnih kupova. “Plavi” dres obukao je 115 puta sa postignutih 252 pogotka. Rekorder Borca, tada jedna od najboljih svetskih ekipa, sa 394 nastupa i 1638 golova.

Belgijanci se nisu mogli čudom načuditi, tiho su govorili da im je sam Bog poslao doktora vazemaljca; a koji bi se to narod, Grad i država mogao odreći takve sjajne ličnosti? Objašnjenja nema, ili ima, na sluđenom i uzavrelom Balkanu…

U Banjaluci su ga pominjali samo retki, pre svih, nekadašnji saigrači iz Borca Momir Golić, Miroslav Bjelić, Milorad Karalić, Rade Unčanin i Zdravko Rađenović. S njima sam često bio u društvu, kroz priče o minulim vremenima, sećali smo se našeg prijatelja “Popa”, često je tražio načina da s njim stupi u kontakt i nekadašnji gradonačelnik Banjaluke Dragoljub Davidović, uz svu veliku želju i energiju, nije mu se dalo…

Popović danas putuje svetom, svugde je rado viđen gost, samo zbog njega otvaraju se klinike koje ubrzo postaju čuvene u tom delu sveta, Banjaluka je ostala u sećanjima, u besanim noćima, kada je crta na beskrajnom nebu.

Pokojni Momir Golić, dok se borio sa teškom bolešću, često mi je govorio u svojoj bolničkoj sobi:

-Ako brzo odem na put bez povratka, ostaješ ti i nemoj, molim te, da odustaneš od borbe da se “Pop” vrati u Banjaluku. Nas dvojica smo i kumovi… Znam da je on sada sjajno plaćen u svetu, Banjaluka je za njega i mala, ali bar da dođe u posetu, da održava bilo kakvu vezu s Borcem i Banjalukom. Nisam siguran da su svi svesni, ali on je najveća ličnost, ako spojiš sport i medicinu, naše generacije i među najznačajnijim ličnostima ovih prostora u minulih nekoliko vekova.

Golićevu izjavu doživeo sam kao molbu, ali i kao zavet prtijatelja kojeg nikad nisam prežalio. Do sada sam stigao do uramljenog teksta iz Sportskog žurnala, ispisanog srpskim jezikom i ćirilicom koji ukrašava njegov kabinet u beskrajnom i dalekom Kataru.

Ostao spomenik

U banjalučkoj Sportskoj dvorani “Borik” Nebojša Popović ovekovečen je na slavoluku podignutom olimpijskim pobednicima. Pokraj njegovog reljefa Banjalučani zastaju sa setom, rekao bih i sa grižom savesti, kaju se za tuđu sramotu.

Bio sam nedavno u klupskim prostorijama Rukometnog kluba Borac, sa zida me gleda iz one čuvene šampionske ekipe Borca, koja je postala prvak Evrope, prodoran pogled upravo Nebojše Popovića.

Gotovo u stavu mirno, zurio sam u fotografiju, možda mi se i suza skotrljala niz lice, nije me bilo stid.

Fenomen Borca

U istoriji Rukometnog kluba Borac posebno mesto zauzimaju dvojica sjajnih likova, od kojih nijedan danas ne živi u ovom gradu. U prvoj zlatnoj generaciji nenadmašan je bio Jerolim Karadža, koji je, uz vrhunski rukomet izrastao i u vrhunskog doktora medicine, znan i u svetu. U naponu snage otišao je iz Banjaluke, danas živi u Dugom selu, nadomak Zagreba, Banjaluku nikad nije prežalio.

U drugoj generaciji sve je to ponovio, možda još i usavršio, sigurno na viši nivo podigao Nebojša Popović, i kao rukometaš i kao vrhunski stručnjak u medicini. Gotovo 30 godina nije kročio u svoj grad, a nisam siguran ni da ga je baš neko iskreno i zvao da se vrati.

Šta mi je rekao Popović

Kad se, svojevremeno, javio iz Katara, uz znak zahvalnosti za tekst u Žurnalu, Nebojša Popović mi je rekao:

-Ne znaš ti, dragi moj druže, šta znači biti u tuđem svetu, makar stigao do ne znam kojih visina. Pogotovo ne znaš šta znači doći u svoju nekadašnju zemlju, Jugoslaviju sam doživljavao kao svoju otadžbinu, budeš u Zagrebu, u Beogradu, Sarajevu, Ljubljani, Bjelovaru… samo ne kročiš u svoju Banjaluku. Kad se jednog dana sretnemo, sve ću ti reč po reč ispričati makar danima i danima trajao moj monolog.

Tomo MARIĆ/Sportski Žurnal

Nebojša Popović