Duh Starog je oživljen na Gradskom stadionu u Banjaluci, pehar koji nosi ime po “najvećem sinu naših naroda i narodnosti” krasiće novi dizajn dresova Fudbalskog kluba Borac, koji su napravljeni po šablonu onih iz 1988. godine kada je osvojen Kup SFRJ.
Tito nije bio navijač Borca, ali jeste splitskog Hajduka u čijim vitrinama je zauvek i završio veliki srebrni pehar. Ipak, Borac je u njegovoj Jugoslaviji ostvario jedan od najvećih uspeha u istoriji kluba, veličanstvenom pobedom u Beogradu protiv favorizovane Crvene zvezde koja se spremala da pokori Evropu. Sada taj uspeh: Slobodana Karalića, Stojana Malbašića, Amira Durgutovića, Božura Matejića, Zvonka Lipovca, Marija Mataje, Senada Lupića, Milorada Bilbije, kapitena Damira Špice… treba da posluži sadašnjoj generaciji Borčevih igrača, kao glavni motiv za titulu u Republici Srpskoj.
Upravo je ta generacija 1988. ispisala zlatnim slovima jugoslovenski fudbal kao jedina drugoligaška koja je podigla pehar Maršala Tita, a baš od te godine krenuo je uspon Banjalučana. Vratili su se u Prvu saveznu ligu, osvojili četvrtu poziciju u prvenstvu, izborili plasman na međunarodnu scenu i 1992. godine u italijanskoj Fođi osvojili prvi i jedini međunarodni trofej – Mitropa kup!
Eh, da nije bilo nesrećnog rata…
I danas u Banjaluci i Krajini preovladava mišljenje da bi taj Borac, s kraja osamdesetih i na početku devedesetih godina prošlog veka, da je dobio priliku, u najmanju ruku ponovio uspehe Vojvodine iz 1966. i 1989, Sarajeva iz 1967. i 1985. i Željezničara iz 1972. godine. Bez obzira na svu snagu “velike četvortke”!
Nije se dalo.
Borac je danas daleko od uspešne priče, ophrvan dugovima kao glavnom kočnicom, a prošlost mu nameće breme velikana koji je to postao više kao glavna tema medijskih natpisa, ali ne i po rezultatima u novim okolnostima u kojima su kvartet Zvezda, Dinamo, Partizan i Hajduk zamenili Zrinjski, Željezničar, Sarajevo i Široki Brijeg. Banjalučani su opet “drugoligaši”, i to sve češće!
Sami dresovi sa Titovim peharom, osim simbolike, ne mogu da donesu titulu jer ne igraju redizajnirani trikoi već igrači, a presuđuje njihov kvalitet. Teren će da bude jedini merodavan kada se bude osvajala, ili gubila titula.
Na upravi kluba je da pripremi materijal za kovanje krune, a čekić, ugalj i nakovanj su u rukama crveno-plavih fudbalera koji su odabrani za taj posao. 
Novi dresovi sa starim dizajnom iz 1988. godine, modifikovanim za današnje prilike, pokazaće se uspešnim samo ako se dobro natope znojem. Konstantno, iz vikenda u vikend.
Sve drugo je jeftini marketing bez opravdanog smisla.

foto: SAJT FK BORAC