U Banjaluci je u 72. godini preminuo Milan Tadić – Srbo, jedan od čuvenih gradskih lepotana i šarmera, predvodnik one zlatne generacije ovdašnjeg malog-velikog Naprijeda koja će iznedriti celu plejadu vrhunskih majstora lopte za Borac, BSK, Kozaru, Rudar iz Ljubije… tada poznate jugoslovenske drugoligaše.

Srbo je fudbalu prilazio na poseban način, pomalo boemski, ona igra s livade, u kojoj su dominirali dibling, “štikla”, “oksford”, “makazice”, “tunel”… Uvek nasmejan, srdačana i darežljiv bio je obožavan od prekovrbaskih navijača Naprijeda, iako je živeo na drugom kraju grada, bio član družine znanog Ljube Krtolice “Ljube Trube”, jer tamo šezdesetih godina minulog veka svako je, ne samo u Banjaluci, pripadao svom kvartu. Srbo je bio izuzetak! U svemu!

Uvek elegantan, obučen po poslednjoj modi, gospodskih manira. Među prvima je u Banjaluci “prošetao” original “levisice”, antilop cipele, džemper od “šetlanda”, vindjeku od jelenske kože, kasnije i montgomerac mantil, garderobu koja se jedino mogla videti u filmovima Džejms Dina, Žan Pol Belmonda ili Alena Delona.

Srbo je bio prototip holuvodskog lepotana Din Martina.

Kad bi ga god susreo, a ti susreti su me veselili, umesto pozdrava, rekao bi:

-Hoćeš li sad da ti izdiktiram tim Naprijeda koji je pobedio Borac s 2:1, a to tada bila senzacija: Marić, Vlajić, Bartulović, I. Smajić, Žujić, Šipka, Petković, Tadić, Samardžić, Tahirović i Latifić, trener nam bio Mujo Selman. Dva meseca kasnije teškom mukom su nas pobedili u finalu Kupa Braća Podgornik 5:4; kakav smo strašan tim imali, moj Tomice!

Bio je majstor fudbala, a nikad nije postao veliki fudbaler; krivac je bio život – trošio ga je u rasponu plus-minus beskonačno, baš do daske!

Sin Mladen zvani “Deni” mogao je da napravi veliku fudbalsku karijeru, da učini ono što je mimoišlo oca, ali ni njemu se nešto nije dalo. A mogao je mnogo, mnogo, mnogo…

Srbo je izrastao u odličnog ekonomistu, trgovca posebnog kova koji je sve znao, privrednik od formata. Uvek okrenut ljudima, stalno ispružene ruke, neretko ui na svoju štetu, ali on je tako hteo.

Pomagao je banjalučki sport u svakoj prilici, ali uvek bio uz svoj Naprijed, bez obzira što je mogao da bira kakvu je želeo funkciju u banjalučkim klubovima.

Menjala su se vremena, ali Srbo je uvek bio svoj, i u dobru i u muci. Ni na koga nalik!

Patriotizam je, u teškim danima rata, doživljavao kao čovekoljublje i tako se ponašao.

Milan Tadić Srbo bio je baš laf života, što bi se reklo “dasa sa Vrbasa”, svaki dan koji bi minuo smatrao je kao zaseban život.

Putuj mirno, prijatelju vasionskim prostranstvom, ma gde na nebu bio.

Milan Tadić