Neće više Maja Ognjenović u nacionalnom dresu osmišljavati akcije za Jovanu Brakočević Kancijan, ili Jelenu Nikolić, niti će Suzana Ćebić braniti polje srpskog tima

Kvartet koji je, kao deo Terzićeve ekipe na Svetskom prvenstvu u Japanu, sad već davne 2006. godine, započeo renesansu ženske odbojke u Srbiji, kako stvari stoje, oprostio se od reprezentativnog dresa.

„Ništa veliko neće biti postignuto bez velikih ljudi, a čovek može biti veliki samo ukoliko je odlučan da to i postane” – kazao je Šarl de Gol.

A odlučio je Zoran Terzić, selektor srpske reprezentacije, da te 2006. godine herojima nacije učini svojih 12 odbranih.

Na planetarnom šampionatu u zemlji izlazećeg sunca, odbojkašice su „preko noći” ostvarile čudo, uspeh o kome su generacije pre njih mogle samo da sanjaju. Popele su se na pobedničko postolje i okaču bronzu oko vrata.

Od mladih devojaka željnih dokazivanja postali su veliki ljudi, koji su se do poslednjeg atoma snage borili za nacionalni tim, čitavu narednu deceniju. Kolekcija medalja u vitrinama bivala je sve veća, kao i zainteresovanost devojčica da se bave igrom preko mreže.

Prepričavala su se godinama brilijantna rešenja Maje Ognjenović (32) u organizaciji napada, snažni napadi tada mlade i jake Jovane Brakočević (29), čvrstina u igri jedine prave internacionalke, Jelene Nikolić (35) i neverovatne odbrane, u to vreme potpuno nepoznate Suzane Ćebić (32).

Sve one su nacionalni dres sa ponosom nosile još 10 godina, uživaju u statusu reprezentacije Srbije, danas svetske velesile.

Na poslednjem spisku selektora Zorana Terzića, za kvalifikacije za Svetsko prvenstvo 2018, velikog četverca nema. I iako je dugogodišnji kormilar naše reprezentacije ostavio zagradu rečenicom „nikad ne reci nikad”, Ognjenovićeva,Brakočevićeva, Nikolićeva i Ćebićeva, uverile su nas da je svemu došao kraj.

– Moja odluka je, čini mi se bila očekivana. Znalo se i pre početka Olimpijskih igara, da u Riju završavam – počela je priču Jelena Nikolić.

– Bilo je razmišljanja da završim i 2011, posle Evropskog prvenstva u Beogradu, ali sam, da kažem na sreću, ostala. Sada, kada su se Igre završile, mislim da moje mesto više nije tu, da treba da dođu neke nove igračice, koje će krenuti ka Tokiju.

Kao dugogodišnji kapiten srpskog tima, Nikolićeva je učestvovala u svim najvećim uspesima reprezentacije.

– Ponosna sam što sam toliko godina bila tu, što sam isratila tri generacije, od te 2006. godine, kad smo osvojile prvu bronzu, preko zlatne evropske medalje 2011, pa do ove srebrne iz Rija. Ushićena sam zbog odličja koja smo osvojile, a ako bih morala da biram, najlepše uspomene vežu me za prva dva, sa Svetskog prvenstva 2006. i Evropskog 2007! Tad smo napravile bum, koji ni mi nismo očekivale, bar ne tako brzo. Uvek smo bile perspektivna generacija, ali nismo znale da ćemo za tako kratko vreme uraditi nešto veliko. Ponosna sam na sve, što sam imala priliku da igram za svoju zemlju, a to je nešto što je za svakog sportistu velika želja – sabirala je utiskeNikolićeva.

Te 2006. godine, sa kojom je sve počelo, znalo se da će Jovana Brakočević biti igračica za velika dela. Visoka, markantna, snažnog smeča, sportskog gena, postala je strah i trepet za protivnice i glavno oružje svog tima. Ipak, posle svih reprezentativnih avantura, odlučila se za jednu novu, posve drugačiju.

– Moj sin Viktor je glavni razlog zbog kojeg sam prelomila da sam završila sa reprezentacijom. Kao majci mi je previše teško da ga ostavim na nekoliko nedelja, ili čak meseci. Ima devojaka koje su spremne da zauzmu moje mesto. Uostalom osvojila sam medalje sa svih velikih takmičenja i ponosna sam na to, pogotovo na evropsko zlato u Beogradu i olimpijsko srebro u Riju – kratko i jasno obrazložila je Jovana Brakočević Kancijan.

Nekako u isto vreme, reprezentativni dres spakovala je i Jovanina kuma, Suzana Ćebić. A pamtimo je još iz 2006. godine, kada je kao čigra skakutala po terenu, vraćala snažne smečeve i dodavala prijeme, što joj je na već pomenutom Svetskom prvenstvu donelo i laskavu titulu najboljeg libera Šampionata.

– To su bili naši sjajni počeci. Ja sam se i pojavila u reprezentaciji te 2006. godine i nekako na brzinu ušla u reprezentaciju i stigla do Japana. Sve posle toga je istorija, godine radosti i tuge, godine u kojima je naša reprezentacija stigla do mesta među 10 na svetu i tu ostala do dana današnjeg.

Za deset reprezentativnih godina Ćebićeva je odigrala 218 zvaničnih utakmica.

– Ponosna sam na svaku odigranu utakmicu, bilo je slavlja, bilo je i tuge, ali sam shvatila koliko je velika stvar nositi dres reprezentacije, sa takvim igračicama i u jednoj tako uspešnoj generaciji. Ostavljamo iza nas, možda i još bolju, okićenu olimpijskim srebrom i ne treba brinuti za budućnost srpske ženske odbojke – zaključila je Ćebićeva.

Maja Ognjenović: Nisam na spisku, to je to...

Pozvali smo i Maju Ognjenović, zvezdu istanbulskog Ezačibašija, koja nam je priznala da jedva čeka kraj sezone i posle dugo vremena jedno slobodno leto.

Na pitanje „da li to što je nema na spisku znači i kraj njene reprezentativne karijere”, imala je spreman odgovor

– Pričali smo posle Rija i rekla sam, ako ne budem na spisku, znači da nisam u reprezentaciji. To je to...

Ipak, selektor Terzić je čini se mislio na vas, kad je u nedavnom intervjuu Žurnalu rekao „nikad ne reci nikad”...

– Znam da mu je velika želja da osvojimo svetsku titulu naredne godine u Japanu, ali mislim da je baš daleko pričati na tu temu. Ajde i ja ću da kažem „nikad ne reci nikad” – uz osmeh je dodala Maja, igračica sa najviše zvaničnih nastupa za reprezentaciju Srbije – čak 261!