Zima se mrštila, kad su rukometaši banjalučkog Borca 20. februara 1959. godine krenuli na svoju prvu inostranu turneju. Pravac - Francuska!

Sa stare železičke stanice „Grad“, tamo gde je danas Muzej umetnosti Republike Srpske ispratilo ih je bar dve stotine sugrađana, među njima i mališani Mile Kekerović, Boro Golić i Miro Bjelić koji su već bili priključeni prvoj ekipi. Putovalo se na kolektivni pasoš. U voz za put „na kraju sveta“ smestili su se: Vladimir Jović, Milorad Rade Kekerović, Petar Perović, Mima i Boba Stanivuković, Petar Čivić, Ante Friganović, Zoran Prohaska, Josip Rački, Franjo Bezrodnik, Jerolim Karadža i Jovo Kerkez, uz vođstvo puta: Božidar Jovanović, Sejman Ibrahimbegović i trener Vojo Misaljević. Bila je to i nagrada odabranoj družini koja je, nakon dva osvojena Kupa, te 1959. po prvi put postala i šampion Jugoslavije. Prvo odredište Pariz, grad svetlosti iz mašte, svojevrsna prestonica sveta, do tada znan samo iz filmova...

Mnogo godina kasnije Petar Pero Perović, legendarni kapiten Borca i reprezentacije Jugoslavije, u svojoj ispovedi „Lopta za Peru Perovića“ pričao mi je:

-Pre nego što ćemo krenuti na put, partijsko rukovodstvo tadašnje Banjaluke: Momir Kapor, Niko Jurinčić i Drago Mažar održali su s nama nekoliko sastanaka. Govorili su nam koliki je državni značaj za samu Jugoslaviju, pa tek onda za Banjaluku, imala ova turneja i da su Francuzi tražili baš Borac... Takođe su nam govorili da se klonimo naše migracije, da čuvamo i branimo obraz države i grada. Godina je to kada je u Madridu prvo ranjen, a posle umro i uz veliku pompu sahranjen poglavnik Ante Pavelić. Brojni su bili ustaški prepadi na naša konzularna predstavništva i ambasade. O svemu tome u Jugoslaviji se malo, ili gotovo nikako, pisalo, a oni koji trebaju da znaju sve su nam objasnili u detalje...

Voz klopara nepoznatim predelima, prošli su Alpe, bilo je i zastoja na putu, belina osvojila posvuda. Za dobro raspoloženje u kupeu zaduženi su bili veseljaci: Jović, Kekerović i braća Stanivuković...

-Nakon dva dana i dve noći puta Pariz nas je srdačno dočekao. Na stanici su bili predstavnici njihovog Ministarstva sporta i Rukometnog saveza. Odveli su nas na osveženje, odmah tu na stanici, u poveliki restoran i posluženi doručkom. Domaćini su nam rekli da nisu slučajno baš nas odabrali, jer igramo za njih prelep rukomet. Uverili su se, govorili su, u sve to na poslednjem Svetskom prvenstvu, a pogotovo su hvalili Jovića i Karadžu, već tada rukometne velemajstore, a za mene su rekli da sam rukometaš sa možda najjačim šutem na svetu. Svoju besedu zaključili su rečima i da smo vodeća ekipa u Jugoslaviji, te da će od nas imati mnogo štošta da nauče.

Nisu krili da je kod njih rukomet još u povoju, štaviše:

-Mi vama sada nismo dorasli, ali verujemo da ćemo u utakmicama sa vama mnogo toga naučiti i da će u Francuskoj rukomet napredovati. Usledio je meč u Parizu, a potom putovanja po Francuskoj. Perović nastavlja svoje kazivanje, a ispred njega, kao podsetnik, isečci iz francuskih novina i crno-bele fotografije snimljene u mestima gde su igrali, najviše ih je bilo iz Pariza:

-U Parizu smo u prepunoj dvorani, pred blizu 5.000 gledalaca savladali njihov tada najjači klub Stela sport sa 29:23 (13:12). Karadža je briljirao, a publiku je svojim letovima do ushićenja dovodio Jović, bravuroznim paradama. U novinama su ga Francuzi poredili sa Vladimirom Bearom, koji je tada bio golmanski pojam u Evropi. Sledi meč u Monbeljaru protiv Sošoa 29:17 (15:9), pa u Miluzu sa tri poluvremena protiv ASM-a 30:16 (8:6, 12:7, 10:3)... Vratili smo se ponovo u Pariz, a na oproštaju primio nas je gradonačelnik Žan Pjer Tula i svakom igraču uručio je grb grada, uz reči zahvalnosti: „mi smo ovih dana rukometnu veštinu učili od jugoslovenskih virtouza...“ Priredio nam je u Gradskoj većnici i svečani koktel.

Put za Banjaluku, sa koferima punim garderobe koja se jedino mogla videti u filmovima Žan Gabena i Lina Ventura, mantili „montgomerci“ koje je proslavio Hemfri Bogart u filmu „Kazablanka“. Danima će se kasnije radoznalim Banjalučanima, u hotelima „Bosna“ i „Palas“, omiljenim sastajalištima mlađeg sveta i sportista, prepričavati i dopričavati „francuske priče“, od muzike Šarla Aznavura, filmovima dolazeće super popularne Brižit Bardo, pa Žan Pol Belmonda, Alena Delona, tek priča o legendarnim pariskim parfemima koje su, po švercu, po nižim cenama kupovali na Mon Martru...

Bilo je tako februara 1959. godine, ovog februara 2017. godine, sređujući utiske sa minulog prvenstva sveta za rukometaše, gde su Francuzi bili neprikosnoveni, pitao sam se ko je kome bio rukometni učitelj? Francuzi su vladari planete, a moj Borac se guši u balkanskom prokletstvu i bosansko-hercegovačkom sivilu. U međuvremenu smo sanjali ružan san, od kojeg je ružnija i tužnija bila samo java... Kao svojevrstan dug svoje generacije, za nezaboravne rukometne doživljaje prve zlatne generacije Borca jutros sam bio na banjalučkom mesnom groblju „Rebrovac“, na grobu Petra Pere Perovića, preminulom 2010. godine. Preko sivog betona ispisano rukom, crnom farbom, ime i prezime oca banjalučkog, a zašto ne reći i jugoslovenskog rukometa, ljudine koja je od Banjaluke pravio grad, a od Borca rukometnog velikana.

Zima se opet mrštila, baš kao onog februara 1959. godine; onda na našu odvažnost i hrabrost, sada na našu aljkavost i sramotu.(Tomo MARIĆ) Banjalučki Francuzi Jedan od najboljih rukometaša sveta pedesetih godina prošlog veka, rođeni Banjalučanin, Bogdan Cvijetić, zbog zavisti i pakosti, kao profesor fizičkog i zdravstvenog vaspitanja otišao je iz Banjaluke i igrao za tada moćnu Crvenu zvezdu. Na prvom prvenstvu sveta 1956. godine izabran je u idealan tim, nikad se nije vratio u Banjaluku. Prvo je s početka šezdesetih godina učio Francuze rukometu, a posle Švajcarce kod kojih je ostao do kraja života.

Dubok trag u francuskom rukometu ostavili su, i kao igrač i kao trener, Boro Golić, a njegov sin Andrej, takođe rođen u Banjaluci, igrao je za reprezentaciju Francuske koja je postala olimpijski pobednik. Duga je lista Banjalučana i igrača Borca sa francuskim tragovima: Ermin Velić, Mladen Bojinović, Brane Prohaska, Tomislav Križanović, Zlatan Saračević, Irfan Smajlagić... mogla bi se u malom sastaviti reprezentacija Evrope.

Petar Pero Perović bio je pionir rukometa davne 1949. godine. Bio je prvi kapiten Borca i tu ulogu je obavljao od 1952. do kraja 1964. godine. Kapiten reprezentacije Jugoslavije, izuzev debitantske, bio je u sve i jednoj utakmici u kojoj je nastupao u toku reprezentativne karijere duge pet godina, dres reprezentacije obukao je 22 puta, jer su se retko igrale međunarode utakmice.

Prvi savezni rukometni kapiten iz Bosne i Hercegovine jedne jugoslovenske sportske selekcije. Njegova generacija osvojila je prvi Kup i prvu šampionsku titulu Jugoslavije. Bio je trener Borca šezdesetih godina kada je stasavala ekipa sa Karalićem, braćom Golić, Bjelićem, Popovićem... koja će kasnije dostići evropski vrh, a u reprezentativnom dresu osvojiti olimpijska, svetska i evropska zlata.