Povratkom u Partizan, Đoko Šalić se ekspresno vratio na košarkašku mapu. Nekoliko godina je "lutao" po regionu u potrazi za pravom formom. Mnogo faktora je uticalo da se nekadašnji mladi reprezentativac Srbije pomalo "izgubi", pa bi povratak u crno-bele mogao da ga vrati na pravi put. U dosadašnjem toku sezone mladi centar je pokazao da je napredovao psihički, tehnički i fizički i da je potpuno drugačiji igrač.

Na šest utakmica u ABA ligi od početka sezone Šalić je za 18.3 minuta igre prosečno beležio 11.5 poena i četvrti je strelac tima, iza Patrika Milera (18.8), Vanje Marinkovića(16.7) i Najdžela Vilijams-Gosa (15.3). Takođe, njegovi procenti šuta su fenomenalni. Za dva poena šutira sa 62.2 odsto uspešnosti, a sa linije penala 82.1 odsto (23/28). Takvim učinkom Šalić je privukao pažnju na sebe, pa smo odlučili da ga kontaktiramo kako bi nam ispričao svoju životnu priču.

Sezonu je trebalo da počnete u Vršcu. Šta se dogodilo u međuvremenu?

"Preko leta sam trenirao individualno sa trenerom Acom Matovićem. Uglavnom smo radili na tehnici. Falilo mi je košarkaškog treninga, da uđem u neko trčanje sa nekom ekipom. U Beogradu nisam uspeo da nađem ništa slično, pa sam se u Vršcu dogovorio sa trenerom Vladom Đokićem da odem kod njega da treniram. Tada jos nisam znao za Partizan, pa je bio dogovor da potpišem otvoreni ugovor dok ne nađem nešto drugo. Međutim, ispostavilo se da ću u Partizan. U Vršcu sam trenirao 20-ak dana, nakon čega sam stigao ovde i to je to."

U dosadašnjem toku seniorske karijere niste igrali prema očekivanjima i delovalo je da ne možete da se snađete među "odraslima". Kada se dogodila promena nabolje?

"Kada sam otišao iz Partizana vratio sam se u Sparse, gde sam bio oko pola godine. Tada mi se raspadala karijera. To je bio neki prelazni period između Sparsa i Sutjeske. U tim momentima sam se pitao da li ću da igram košarku ubuduće. Nije bilo nikakvih ponuda, ja sam bio totalno nespreman, a onda je Sutjeska iskočila kao opcija. Igrali smo ABA ligu te godine, mada i tada nisam igrao puno zbog raznih stvari. Posle prve sezone sam dobio informaciju od čelnika da se klub gasi i da ćemo svi biti slobodni igrači. Tada sam bio nadomak nekog novog kluba, ali su se u Sutjesci predomislili i rekli mi da se vratim jer sam jedini bio pod ugovorom. Tada nisam bio motivisan, bilo mi je mnogo teško, ali sam pričao sa saigračima i trenerom, igrao sam dosta i ta sezona mi je dala puno samopouzdanja, bez obzira što je to bila Prva crnogorska i Balkanska liga. Nije to nivo ABA lige, ali mi je dosta pomogla za samopouzdanje i da psihički sazrim."

Šta Vas je sprečilo u nameri da ostavite košarku?

"Čitav život sam uložio u to. Pričao sam sa članovima porodice i devojkom i oni su me motivisali da nastavim dalje. Od 11. godine treniram košarku, od 11. godine nisam kod kuće. Moji su iz Sokolca, a ja sam se tada preselio u Bijeljinu da živim sam. Nisam želeo da cela ta žrtva bude poništena zbog tri meseca neuspeha, pa sam shvatio da moram da nastavim."

Kakav je osećaj vratiti se u Partizan?

"Mnogo mi je bilo drago. Sve vreme sam se potajno nadao da ću da se vratim. Mislio sam da ću da se vratim kao stariji igrač, ali mi je posebno drago što sam tu opet kao mlađi, tačnije dok sam još na početku svoje karijere."

Da li je promena imidža bila deo neke promene kod Vas? Primetili smo da ste se ošišali na kratko i pustili bradu.

"U Nikšiću sam tog septembra bradu pustio iz protesta, pošto sam bio demotivisan i želeo sam da idem, pa sam želeo na sve načine da uverim klub da me pusti. Ranije su na neki dogovor svi igrači uspeli da odu, jedino sam ja bio prinuđen da ostanem, pa sam ja iz bunta pustio bradu. Takav imidž mi se dopao, pa je do danas ostao (smeh)."

Da li je dolazak Samarda Semjuelsa, igrača koji pokriva Vašu poziciju, na Vas uticao na pozitivan ili negativan način?

"Na pozitivan način. On je dobar igrač. Svi znamo da je igrao na vrhunskom nivou. Nadam se da će da pomogne ekipi, a siguran sam da će i meni da pomogne jer igramo na istoj poziciji. Sada je ušao u trenažni proces, pa jedva čekam da napredujemo zajedno kroz igru i individualno."

Put na Partizanovu utakmicu"Sećam se, dok sam bio u Bijeljini, da smo nas par dobili nagradu da putujemo u Beograd da gledamo utakmicu, jer smo dobro trenirali. Odlučili smo se da gledamo Partizan, jer ja Zvezdu nisam hteo da gledam kao mlađi (smeh). To je bila utakmica sa Olimpijom."

Koliko Vam odgovara stil igre koji trenutno gaji Partizan? U poziciji ste da postižete puno poena, ali i da ih primate.

"Odgovara mi što se tiče napada, a što se tiče odbrane ne odgovara mi što na svakoj utakmici primamo preko 90 poena. Na primer 104 od Igokee. U jednom momentu sam mislio da je gotova utakmica, vodili smo 10 razlike, ali oni su uspeli da se vrate. Bilo je napeto. Baš sam se šalio sa Mihajlom Andrićem da smo od starta karijere igrali na mali broj poena i da smo oduvek želeli da igramo na koš više, pa smo zaključili da nije lako igrati na koš više. Meni lično odgovara što igramo ovako, jer svi dolazimo do nekih svojih poena, a moje mišljenje i mišljenje svih je da moramo da popravimo odbranu. Samo kada bismo uspeli da ekipe spustimo na 10 poena manje bilo bi nam mnogo lakše."

S obzirom da Partizanu problem predstavlja odbrana od pikenrola i Vi ste kao centar na udaru u tim situacijama. Na koji način radite kako biste ispravili takve greške?

"Povodom tih problema imamo sastanke gde nam treneri ukazuju na greške. Lično se trudim da ih iz utakmice u utakmicu ispravljam. Biće potrebno dosta vremena, ali sam siguran da će biti bolje kada se uigramo. Još se ne zna ko kada rotira. Na treningu je to sve bolje, a na utakmicama se dešava da se ne čujemo zbog vatrene atmosfere na tribinama. Generalno, mislim da će na kraju biti sve kako bi trebalo."

S obzirom da nemate mnogo iskustva na nivou košarke na kome sada igrate, deluje da Vam nije bio potreban period adaptacije. Štaviše, odlično se snalazite.

"Vratiću se na prethodno leto, na pomenuta tri meseca. Prvi put da sam radio na sebi i psihički sam se pripremao za ekipu nivoa Evrokupa. Nisam znao da ću da dođem baš u Partizan, ali sam glavu spremao za to. Taj rad mi se isplatio i zato mi nije bilo teško da se adaptiram."

Koliko Vam pomaže prisustvo plejmejkera kakav je Najdžel Vilijams-Gos?

"Sigurno da pomaže. Moj posao je da napravim dobar blok i da rolam do koša, a lopta me sama nađe. Par puta sam se iznenadio na samoj utakmici. Nije teško igrati kada imaš tako dobrog plejmejkera kao što ga mi imamo ove sezone."

Vi ste bili reprezentativac brojnih mlađih selekcija, važili ste za jednog od najtalentovanijih igrača. Zašto niste opravdali očekivanja?

"Nisam bio psihički spreman, nisam izdržao taj pritisak i nisam bio strpljiv, pre svega. Da sam tada imao ovu glavu verovatno bi to bilo drugačije i imao bih priliku da pokažem šta znam i da opravdam očekivanja. Sve se to desilo zbog, u tom momentu, lude glave. Želeo sam da igram i kada sam došao mislio sam da znam sve o košarci. Međutim, nije bilo tako. Samo je trebalo da čekam šansu i sve bi bilo drugačije. Mada, sada je sve dobro i na kraju nije sve ispalo loše."

Šta podrazumevate pod "luda glava"?

"Novine su tada pisale o meni da sam najtalentovaniji i to je svakako uticalo na mene. Kada sam bio mlađi, dok sam bio u Sparsima, dešavalo se da se na utakmicama potučemo i ja sam svaki put bio akter. Zbog toga mislim da sam bio lude glave. Sada se sve to promenilo i konačno krenulo nabolje."

 Kada je došlo do promene karaktera?

"Bila je to druga sezona u Sutjesci. Tada sam svakoga dana razmišljao o stvarima koje sam radio i koje ću da radim. Shavtio sam da koliko god da si dobar ne bi trebalo da se svađaš sa svima."

Rekli ste da ste tokom leta radili individualno. Na čemu ste tačno radili?

"Sa pomoćnim trenerom Acom Matovićem sam radio na leđnoj tehnici, šutu i da ojačam psihički u nekim situacijama. Takođe, bilo je nas pet, šest iz moje menadžerske agencije, imali smo kondiciong trenera koji nam je dosta pomogao na fizičkoj snazi. To je bilo prvi put da sam samom sebi izdvojio tri meseca. Rekao sam sebi da me ne interesuje ništa drugo i to mi se isplatilo. Rezultat toga je da sam dosta smršao. Prošli put kada sam došao imao sam 120 i nešto kilograma, a sada sam na 115. Zato mi je sada mnogo lakše da igram u kontaktu, a i u trčanju."

Sećamo se da ste često u Sutjesci šutirali trojke. Da li je i to bilo zbog nekog bunta i loše motivacije ili je razlog neki drugi?

"Prvi trener u Sutjesci je to tražio od mene. Na jednoj prijateljskoj utakmici sam dao četiri od pet trojki. I tada sam bio demotivisan, ali sam bio raspoložen u šutu. Tada je trener video da mogu da pogađam za tri i na sledećoj utakmici je tražio od mene samo trojke da šutiram. Tada sam šutirao 0/9, nakon čega mi je rekao da nastavim i da je to moja igra. Mada, to baš i nije moja igra (smeh). Trudio sam se da igram ispod koša, a kada sam slobodan da šutnem sa distance."

Vi ste i za vreme prvog boravka u Partizanu kod Duška Vujoševića često šutirali trojke na zagrevanju. Zbog čega?

"Kao mlađi u Sparsima sam imao sva prava. I da šutnem za tri i sve ostalo. Dok su se centri kod Duleta uglavnom "tukli" u reketu i hvatali skokove u napadu. Iskreno, ne znam zašto sam šutirao trojke na zagrevanju, verovatno samo zbog toga da ne bih zaboravio kako se šutiraju. Da kada budem u prilici da šutnem da budem u formi da to izvedem."

Bili ste akter jedne neprijatne situacije kada Vas je trener Vujošević izbacio sa utakmice i poslao u svlačionicu. Kako je to uticalo na Vas?

"Tačno se sećam, igrali smo sa Megom. U jednom momentu sam prekinuo akciju, jer nisam imao kome da dodam, pa sam bacio loptu na koš. Tada je on pomislio da igram za sebe i svoji statistiku, pa me je izbacio sa utakmice. Malo mi je bilo čudno, nisam znao šta se dešava. Posle mi je on objasnio da je trebalo da dodam i da sam pogrešio i da me je izbacio zbog nekog mog sebičluka. Stvarno nikoga nisam želeo da ugrozim tim potezom. Onda je on na konferenciji rekao to što je rekao. Da sam otišao da kakim. Kasnije mi je objasnio da je to rekao samo da bi ubrzao konferenciju. Do sutradan nisam ni znao šta se desilo dok mi nisu stigle poruke da pročitam novine. Iskreno, bilo mi je smešno, jer sam znao šta se dogodilo. Ta situacija nije uticala na naš odnos, sutradan mi se izvinio i objasnio zbog čega je to uradio."

Kakav je bio osećaj kada ste prvi put došli u Partizan?

"Osećaj je bio fantastičan. Tada sam došao kao junior. Naš trening je bio u devet sati ujutru, a seniorski u šest, pa bih ja poranio u pola šest kako bih gledao njihov trening. Toliko sam bio zaluđen Partizanom, kao i danas što sam. Kada je došlo do toga da potpišem za seniorski tim i zaigram za Duleta bio sam na sedmom nebu. Koliko god da nisam igrao mnogo mi je značio rad sa njim. Iako se nismo puno slagali po pitanju minutaže. Sigurno je imao svoje razloge. Pričamo o treneru koji je sigurno u top pet u Evropi."

Kada ste dolazili u Partizan na centarskoj poziciji je bila jaka konkurencija. Tu su bili Dejan Musli, Đorđe Gagić, Nikola Milutinov, pa i Žofre Lovernj... Kako je uopšte došlo do toga da potpišete ugovor?

"Iskreno, čudna je bila cela situacija. Imao sam ponude od Fenerbahčea i Albe. Ispostavilo se da me traži pola Evrope, a Partizan je bio samo jedna od opcija. Menadžer mi je rekao da tražimo nešto u inostranstvu, jer Partizan nije imao tada mnogo novca, pa su želeli da obe strane zarade nešto. Onda se desilo, dok sam bio na Svetskom prvenstvu za igrače do 19 godina, da upalimo televizor da pustimo neki film i tada su počele da mi stižu poruke da sam potpisao za Partizan. Odgovorio sam im da nisam potpisao i da bi sutra trebalo da igram polufinale. Ništa nisam znao. Zvao sam menadžera i on je bio nedostupan. Onda mi je tata javio da je moj menadžer Aca Rašković na "SOS"-u objavio da sam potpisao za Partizan. U tom trenutku sam poludeo od sreće (smeh)."

Vas su kao jako mladog provlačili kroz medije da ste najtalentovaniji, a često su Vas poredili i sa Pekovićem. Kako su te stvari uticale na Vas?

"To me je motivisalo za rad. Mnogo znači kada si kadet i kada te porede sa nekim vrhunskim igračem kao što je Peković bio u tom trenutku. Svi znamo kakvu je on karijeru napravio i poređenje sa njim me je nateralo da treniram još jače. Sa druge strane, postojao je pritisak koji nisam mogao da iznesem."

Vratimo se na Vaše početke. Kako i zašto ste se odlučili da trenirate košarku? 

"Tata mi je igrao košarku, a bio sam najviši u školi. Zbog toga sam počeo da treniram u lokalnom timu iz Sokolca, a kasnije me je tatin drug pozvao da treniram u Bijeljini. S obzirom da mi je otac visok 202 centimetra, raspitivao se da li sam i koliko porastao. Tada sam imao devet godina i 180 centimetara visine. Iako nisam znao dva košarkaška koraka da napravim, zvao me je da dođem u Budućnost iz Bijeljine da probam i to za mene bio početak. Radi se o klubu koji je odličan da te uvede iz juniorske u seniorsku košarku."

Vi ste iz Sokolca, što je mesto u blizini Istočnog Sarajeva. Da li ste imali poteškoće sa odlaskom na treninge dok ste bili u Sparsima, koji je sarajevski klub?

"U Istočnom Sarajevu sam pohađao osnovnu školu. U Sarajevu je nisam pohađao jer je bilo nacionalizma. Dok sam trenirao uglavnom sam gradskim prevozom putovao iz mesta u mesto. Tako je bilo u prvih pola godine. Nakon toga sam se preselio u Sarajevo i tamo živeo skoro tri godine u internatu Sparsa. Sećam se da smo imali jednog fizioterapeuta koji nas je obilazio i kontrolisao da li smo bili mirni, što ja baš nisam bio (smeh).“

Vi ste kao jako mladi napustili dom i odselili se. Da li Vam je to teško palo?

"Meni nije teško palo, ali mami i tati baš jeste. Pogotovo mami, koja mi danas priča da je puno plakala i kako nije mogla da veruje da me je pustila sa 11 godina da odem od kuće. Ja nisam bio svestan i nisam imao takav osećaj. Razmišljao sam samo o lopti i košarci. Tek sad vidim koliko im je bilo teško i koliko su srećni što su to uspeli da prebrode. Mogu da kažem da su bili na ivici da me vrate kući. Govorili su: "Kakva košarka, da sa 11 godina ide kod ljudi koje ne poznaje"."

Da li je postojala mogućnost da zaigrate za reprezentaciju Bosne i Hercegovine?

"Postojala je. Oni su meni nudili da nastupim za kadetsku reprezentaciju, čak su mom ocu nudili novac samo kako bi me ubedili da igram za njih. On im je odgovorio da se on ne pita već ja. Kako je Bosna igrala B diviziju to me nije privlačilo, a želeo sam da se oprobam sa momcima iz Srbije. Tada sam dobio srpsko državljanstvo, zaigrao sam za reprezentaciju Srbije i ponosan sam na to."

Ko su Vam bili košarkški idoli dok ste odrastali?

"U početku mi je bio Vlade Divac, iako ga nikad nisam gledao. Znao sam da je visok i da igra centra, pa sam želeo da budem kao on. Kasnije mi je bio uzor Peković."

Šta možemo da očekujemo od Vas u budućnosti?

"Želja mi je da jednog dana igram na visokom nivou u Evroligi, a možda nekad i u NBA. Ali, to je dugačak put. Iskreno, sada mi sve deluje moguće, jer nisam verovao da ću da vratimu Partizan, pa sam se vratio. Trenutno su mi svi planovi vezani za njega. Naporan rad se uvek isplati."

Da li biste sa nama mogli da podelite neku andegdotu? One iz reprezentacije su najzanimljvije.

"Uvek smo imali ludu atmosferu, pogotovo ta generacija 94/95. Kada smo bili na Svetskom prvenstvu u Češkoj prvi meč smo igrali sa Amerikancima i izgubili smo sa devet poena razlike i malo nam je falilo da ih dobijemo. Imali smo tradiciju da se pre svake utakmice opustimo uz neke narodnjake pre nego što nekoga "otresemo" 20 razlike. Tako smo i sa Amerikancima, koji su nas kasnije u hotelu videli kako se veselimo uz muziku i čudno im je bilo što se tako ponašamo nakon poraza (smeh). Kasnije smo saznali da je trener Donovan dao izjavu da se uplašio takve naše atmosfere i da je zbog toga prvi put morao da održi motivacioni govor za košarkaše mlađih kategorija. Na kraju smo međusobno odigrali finale u kome smo izgubili sa oko 20 poena razlike. Moglo je i bolje da se završi, ali je nama srebrna medalja svejedno bila uspeh. Oni su jednostavno bili fizički dominantniji od nas. Sada 11 od tih igrača igra u NBA ligi."

Neka poruka za kraj?

"Želeo bih da se zahvalim porodici i devojci koji su uz mene i kada mi ide i kada mi ne ide. I, naravno, da se zahvalim Partizanu i treneru na ukazanoj šansi i minutima."

A, kome mi da se zahvalimo što još igrate košarku?

"Roditeljima i devojci", uz osmeh je završio Šalić.