Zvuči ružno, ali je gorka istina – Fudbalski klub Borac u poslednjih godinu dana vulgarnim načinom oterao je svoja tri bivša kapitena: Darka Maletića, Vuleta Trivunovića i Borisa Raspudića. Deca koja su se fudbalski rodila na Gradskom stadionu izbačena su, zajedno sa prljavom vodom iz banjice, na ulicu.

U prošlosti kluba bogate istorije i dugog trajanja bilo je sličnih slučajeva, a u ovakvom drastičnom kontinuitetu nikad. To može da znači samo jedno – biti kapiten Borca nije nikakva privilegija i više je otežavajuća okolnost nego institucionalna vrednost, što bi trebala uvek da bude. Biti predsednik, trener i kapiten velikana sa Trga Republike Srpske mogu biti samo odabrani, ali…

Vremena su se promenila, baš kao i ljudi, rezoni, vrednosti… Na banjalučkom Gradskom stadionu fudbal je modifikovan po nekim novim, za sada nepoznatim i neispitanim šablonima, po kojima se kroji odelo primereno današnjem vremenu i ljudima i njihovim rezonima.

Kapiten Boris Raspudić je, kako sam kaže, na grub i necivilizovan način oteran iz kluba kolo pre kraja jesenjeg dela prvenstva uz reči direktora Dejana Lukendića: “ne moraš više da dolaziš na stadion”. Ko kome može danas da zabrani da dođe na Gradski stadion? Koji su uopšte uslovi da neko može da bude na Gradskom stadionu, a neko ne? Lukendić je nekada bio igrač, trebalo bi da zna da je ovim gestom unesen nemir u svlačionicu pred izuzetno važnu utakmicu sa Širokim Brijegom. Napravljena je medveđa usluga treneru Igoru Jankoviću koji “oštri” tim za Širokobriježane u uslovima nepriličnim fudbalu.

Verovatno bi na Gradskom stadionu bio nepoželjan i onaj ko bi sada rekao da se to tako ne radi i da su to maniri ravni klubu neke opštinske ili područne lige?! Bez obzira kakav i koliki greh bio Borisa Raspudića sve se može, da se hoće, završiti na mnogo kulturniji i lepši način. Ne trebaju Banjalučani daleko da idu, mogu da najbolji primer odnosa kluba i kapitena vide u beogradskom Partizanu koji se prema Saši Iliću odnosi gospodski.

I ovo što se desilo pre neki dan ostaće zapisano u istoriji Fudbalskog kluba Borac u kojem očigledno mnogi nisu dorasli onome što rade i funkcijama koje obavljaju, jer da jesu poštovao bi se kontinuitet, a ne zagovarale nelogične promene predsednika, sportskih direktora i trenera, brže nego izmena guma na bolidima formule jedan u pit stopu!

Za svaku ljubav, ali i mržnju, između kojih je tanka nit, potrebno je dvoje. Ljubav, ne može da se izmeri nijednim instrumentom, ili spravom, a mržnja nikom dobro ne donosi. Realno, to je i sam priznao, Boris Raspudić da ne može više da igra na nivou koji Borac traži, ali klubu je, posle svega, ostao veliki greh.

A svi grehovi, kad-tad, moraju da se ispaštaju. Možda upravo u toj činjenici i leži objašnjenje za svu tugu koja je minule dve decenije obavila banjalučki Gradski stadion?! Piše: 

Piše: Slavko BASARA /Sporstki žurnal