Ivan Ćurković, počasni predsednik Partizana, i vaš reporter, s dečijom zapitanošću listaju svoje spomenare…
Pukni zoro, mladalačka; zar je to greh? 
Ne smeta nam ni sva vreva u Kristalnoj sali hotela “Bosna”, ni zujanje TV kamera usmerenih prema nagrađenim na veličanstvenoj manifestaciji “Dan fudbala” u Banjaluci, mi pričamo svoje priče.
-Bio sam sa još dvojicom dečaka iza tvog gola Ćure, u prvom povremenu utakmice Borac – Velež, na ovdašnjem stadionu, kraj leta 1961. godine… - ko bi rekao, širim ruke.
-Gle, molim te, zaista – smeši se čuveni Mostarac koji je veliku karijeru napravio u Beogradu i Francuskoj – Tada sam imao sedamnaest godina, nasledio odličnog Barbarića koji je odlazio. Bio je lep dan, prepun stadion, Borac je igrao odlično, poveo s 1:0, mi izjednačili preko Popovića, naš glavni i najčuveniji igrač bio je Mujić…
Iz skromnosti ne pominje svoje bravure, a upravo on, Ivan Ćurković, proglašen za igrača utakmice i tada je započela velika golmanska karijera, nastavljena kasnije u Partizanu, reprezentaciji Jugoslavije, Sent Etjenu, u konkurenciji velikih golmana: Šoškića, Škorića, Kneževića, Pantelića, Jantoljaka, Vukčevića, Mutibarića, Dujkovića… golmanske vatre u Jugoslaviji nikad se nisu ugasile.
-Svi ti izuzetni golmani moje generacije izdvajali su nenadmašnog Vladimira Bearu i neponovljivog Milutina Šoškića, a mi ostali zajedno smo u velikoj konkurenciji tražili svoje mesto i svoju šansu, neko je bio više uspešan kao Pantelić i Vukčević, drugi poput Jantoljaka ili Kneževića manje, ali sve su to bili vrhunski čuvari mreže i izuzetni ljudi – kaže Ćurković.
Posle njega stići će još jedan Mostarac – Enver Marić i u kontinuitetu braniti gotovo 40 utakmica u nacionalnom dresu. Ćurković njega posebno izdvaja iz generacije koja je stigla posle njegove:
-Marić za mene kaže da sam mu bio idol, a ja za njega da predvodi celu plejadu golmana posle Beare i Šoškića. Uz to što je bio čudesan golman, sjajan je i čovek, kompletna ličnost, susretnemo se u Mostaru i iskreno se obradujemo jedan drugom. Uspešno se oporavio od srčanog i moždanog udara, kad god je slobodan, Veležu je na ispomoći. 
Svoju veliku golmansku priču Ćurković je ispisao u Partizanu. U Humsku je stigao 1964. godine, u vreme kada je legendarni “Šole” bio na vrhuncu, i u Partizanu i u reprezentaciji Jugoslavije. Ubrzo će “Šole” otići u vojsku, posle u inostranstvo, a Ćurković će godinama biti jedan od ključnih Partizanovih igrača, kapiten tima, a u kontinuitetu barvurozni golman. 
-S Partizanom sam prošao put do finala Kupa šampiona, branio na nekim utakmicama, protiv Sparte u Pragu, ali Šoškić je bio neprikosnoven na onim čuvenim susretima protiv Verdera, Mančester Junajteda, Sparte u revanšu… Mislim i danas da smo bili tako blizu evropske šampionske titule, ali platili smo ceh naivnosti i neshvatljivoj ležernosti. Bez obzira, i tim finalom, odnosno vicešampionskom evropskom titulom, ispisali smo veliku Partizanovu istoriju: Šoškić, Ćurković, Jusufi, Sombolac, Damjanović, Bečejac, Vasović, Rašović, Davidović, Miladinović, Bajić, Kovačević, Galić, Hasanagić i Pirmajer, mislim da nisam nikoga ispustio – istiće Ćurković.
Posle će se, uz sjajne odbrane, u dresu Sent Etjena ponoviti tužna istorija u finalu Kupa šampiona protib Bajerna iz Minhena, kada je francuski šampion s Ćurkovićem na čelu ipak poražen od Bavaraca 0:1. Nakon golmanskog vremena uslediće izuzetna karijera sportskog radnika: Ćurković je bio predsednik Partizana, obavljao je visoke funkcije u UEFA i FIFA, predsednik JOK-a, danas je počasni predsednik crno-belih, uz brojna priznanja i odlikovanja, između ostalog i Legije časti Republike Francuske.
-Sad sam posvećen Partizanu, od jutra do sutra. Stvara se, verujem, novi veliki Partizan, vode ga ozbiljni i sposobni ljudi iz raznih oblasti života i svi su odani svom klubu, predvođeni predsednikom Miloradom Vučelićem i mladim direktorom Milošom Vazurom. Imamo odlične uslove za rad, za balkanske prilike to su svetski uslovi. Formirali smo ekipu, postojan stručni štab sa Miroslavom Đukićem. Nadam se i očekujem da će vreme koje je pred nama doneti pravu afirmaciju Partizana, jer mi smo zaista fenomen, baš kako je i zapisao besmrtni Dušan Radović: “za druge se navija, Partizan se voli!”
S ogromnim životnim iskustvom, a uvek je važio za velikog gospodina, čak i kod drugova, intelektualac na fudbalskom terenu, svestan je vremena u kojem živimo, gde “ubija” i svaka “prejaka reč”:
-Moje viđenje ljudi i događaja i danas počiva na vaspitanju i fer-pleju, ma koliko zbog toga bio neshvaćen, ili nekome se činio naivnim i zalutalim u ovo doba. Drugačije neću, niti znam, nisam tako ni odgojen, kao što me niko ne može ubediti da osionost i bezobrazluk ljudske vrline. Moj Partizan, koliko je to uopšte danas moguće, ipak drži do dostojanstva. 
Velež i Mostar, nekad i danas, šta reći, ili je bolje ćutati, gde i kako naći reči za tu priču? Ćurkoviću se urezala brazda na licu u preozbiljnu facu:
-Sve što čovek kaže, o Veležu i Mostaru danas i nekad, demantovaće ga život, ovde se već dugo živi i opstaje, između stvarnog i mogućeg. 
Na odlasku, dok smo ga ispraćali ispred hotela “Bosna”, opraštajući se, rekao je:
-Još jednom, molim te, svima koji su učestvovali u organizaciji “Dana fudbala” u Banjaluci iskreno čestitaj. Baš mi je bilo prijatno u vašem društvu. Osećao sam se ispunjeno. Imaju dani koji čoveka obogate, čak i kada su tmurni i kišoviti. 
Ljubav i dobri ljudi ostaju da spasavaju fudbal koji je danas sve manje ono zbog čega je nekad i stvoren; nada u bolje i lepše poslednja umire.

Tomo MARIĆ/Sportski žurnal

Golići
Ivan Ćurković živi u braku sa nerođenom sestrom čuvenih rukometaša banjalučkog Borca Bore i Mome Golića. U Banjaluci je posetio porodicu Mome Golića, a na manifestaciji “Dan fudbala” bio je u društvu supruge pokojnog Mome Golića Đurđe i dugo, dugo s njom pričao o nezaboravnom rukoetnom virtouzu Momi Goliću.
Jelić
Ivan Ćurković bio je veliki prijatelj s Milanom Jelićem, nažalost pokojnim, predsednikom Republike Srpske i predsednikom fudbalskih saveza Republike Srpske i BiH. Ćurković je Jelića i upoznao sa legendarnim Mišelom Platinijem, a kasnije se između njega i jelića razvilo iskreno prijateljstvo. Ćurković kaže:
-Milan Jelić je bio zaista nešto posebno što sam susreo u svom životu. Čovek da ga poželiš za sina, brata i prijatelja. Otišao je prerano, a slobodan sam reći da i danas nedostaje, ne samo fudbalu i ljudima u Republici Srpskoj, već svim dobrim i časnim ljudima na ovoj planeti. Kod mene će večno da živi sećanje na njega.
Miljanić
Veliki trag u karijeri Ivana Ćurkovića ostavio je Miljan Miljanić. Gledao ga je šezdesetih godina na turniru omladinskih republičkih reprezentacija u Tuzli i uvrstio ga u omladinsku reprezentaciju Jugoslavije. Posle će se saradnja između njih dvojice razviti do krajnjih granica, bili su prijateljski bliski. Zato je dodelu internacionalne nagrade na manifestaciji “Dan fudbala” u Banjaluci “Zlatnu povelju Miljan Miljanić” svom reprezentativnom saigraču Iliji Petkoviću ovako prokomentarisao:
-Miljan Miljanić je bio čovek van kategorije, a Ilija Petković fudbaler takve energije i temperamenta kakvih je malo bilo u svetu. Tako sam i dodelu “Zlatne povelje Miljan Miljanić” mom Petku doživeo i kao lično priznanje, jer sam za prijatelje i drugove imao prave ljude. I Miljana Miljanića i Iliju Petkovića. Sama reakcija svih prisutnih u Kristalnoj sali hotela “Bosna” kad su odluku žirija čuli, popratili su je takvim aplauzom i ovacijama kakav ja nisam siguaran da sam na sličnom skupu čuo.
Sombolac
Ivan Ćurković bio je oduševljen i što nagrada za najboljeg fudbalera Republike Srpske nosi ime po Velimiru Velji Sombolcu. Kad smo mu rekli da je i Sombolac svima nama o Ćurkoviću govorio sve najbolje, pogotovo da mu je pomogao i u nekim životnim situacijama kad je Veljo već bio daleko od Partizana, “Ćure” je, nakon kraće pauze, rekao:
-Volio sam Sombolca. Bio je sjajan bek, izuzetan drug, izgradili smo gotovo prijateljski odnos. Partizan, bez obzira što je i on prolazio kroz turbulentna vremena, nastoji da sve svoje nekadašnje članove veže za klub večno, jer svi mi zajedno gradili smo instituciju koja se danas zove Partizan. U tu instituciju kao beskompromisni borac na terenu, reprezentativac, osvajač olimpijskog zlata, mnogo je ugradio i Velimir Veljo Smbolac.
Novinar 
Ivan Ćurković nije bio samo sjajn čuvar mreže već je i na stranicama najčitanije sportske revije “Tempo”, izdanje “Politike” objavljivao analitičke tekstove i dobijao visoke ocene kritike. Kad je bio sa reprezentacijom Jugoslavije u Brazilu napisao je nekoliko tekstova koji su objašnjavali fenomen brazilskog fudbala. Između ostalog je govorio na koji način oni imaju fizičke pripreme, kako i zašto barataju loptom najspretnije na planeti, kao i zbog čega Brazilci igraju drugačijim loptama (tada sve nije bilo u ingerenciji FIFA), zbog čega su specijalno namazane i naglancane i koliko je golmanima komplikovano hvatati snažno upućene takve lopte.
Posebno su bili zapaženi njegovi tekstovi o golobradom Mišelu Platiniju, bio mu je saigrač, a on ga je sa nepunih osamnaest godina najavljivao kao veliku evropsku i svetsku fudbalsku zvezdu, što je Platini kasnije i postao.
Inače, Ivan Ćurković je u više navrata bio savetnik u reprezentaciji “trikolora”, pa je kasnije veoma zanimljive tekstove pisao o pripremama i svemu drugome što Francuze čini, a to je od njih stvorilo jednu od najboljih reprezentacija sveta.
Slikarstvo
Ivan Ćurković pasionirani ljubitelj slikarstva i po mnogim procenama ima izuzetno bogatu kolekciju umetničkih slika. Sve to zajedno, fudbal, društveni rad, novinarstvo, slikarstvo… čine od Ivana Ćurkovića zaista posebnu ličnost koja se uopšte pojavila u jugoslovenskom fudbalu.

Ivan Ćurković