Slaviša Terzić proveo je pola veka u fudbalu. Prvo kao jedan od najboljih fudbalera Igmana iz Ilidže krajem šezdesetih i u prvoj polovini sedamdesetih godina prošlog veka, krajem osme decenije počeo je da sudi, potom bio i kontrolor suđenja, da bi u junu prošle godine, napunivši 65 godina otišao u penziju.

Kada se osvrne iza sebe može da bude ponosan na sve ono što je uradio, mogao je i više da je bio shvaćen od onih koji su odlučivali i vukli konce, određivali životne i sportske sudbine.

-Nisam ni na koga ljut! Uradio sam i ostvario to što jesam, je li moglo više i bolje? Verovatno jeste, ali neke stvari se nisu poklopile, ja nisam od onih koji je trčao za nekim i vukao ga za rukav. Zadovoljan sam svojom sportskom i sudijskom karijerom – počeo je priču Slaviša Terzić, stameni Sarajlija koji danas živi u Banjaluci, i kako kaže, uživa u penzionerskim danima sa članovima porodice.

Prvu utakmicu za juniore Igmana odigrao je 31. avgusta 1968. godine, a za prvi tim debitovao 7. septembra sledeće godine u sarajevsko-zeničkoj zoni protiv Vareša (0:3).

-Mnogo lepih trenutaka sam doživeo kao igrač u Igmanu u kojem je moj otac jedno vreme bio i predsednik. Još uvek se sećam utakmice šesnaestine finala Kupa Jugoslavije protiv Sarajeva na Koševu koju smo izgubili minimalno 0:1, a ja sam na tom susretu pogodio prečku. Izgubili smo autogolom Živka Karabataka, mog prijatelja sa kojim sam, posle toga, nekako uvek usko sarađivao, svugde smo bili zajedno, on je stigao te 1974. godine iz hadžićkog Radnika. Iste te godine bio sam član amaterske reprezentacije BiH u Jajcu na utakmici protiv selekcije Srbije kada smo pobedili 5:1. Te utakmice su se igrale povodom 29. novembra, Dana Republike – nastavio je Slaviša Terzić.

Sa Igmanom je i ispadao iz lige, ulazio u viši rang tri godine zaredom i celu igračku karijeru je proveo u ovom klubu. Igrao je treći rang takmičenja bivše Jugoslavije na poziciji leve i desne polutke.

-Igman je moj klub, nažalost danas je dotakao samo fudbalsko dno. Imao sam poziv iz Famosa, stabilnog jugoslovenskog drugoligaša, da posle JNA koju sam služio u slovenačkoj Postojni 1976. godine da karijeru nastavim u ovom klubu. Možda mi je to neostvarena želja, malo i žalim, ali šta da se radi. Igračku karijeru sam završio 1979. godine posle teške povrede meniskusa, morao sam da prekinem karijeru u 27. godini. Možda sam još koju sezonu mogao da odigram na visokom nivou, međutim sudbina je tako htela – dodaje popularni Terza.

Želeo je pošto-poto da ostane u fudbalu jer je tu pronalazio zadovoljstvo, izabrao je suđenje jer mu se činilo da će mu to ostaviti isto onoliki žar i zadovoljstvo kao kada je bio fudbaler.

-Brzo sam napredovao kao sudija, počeo sam da polažem praktični deo za sudiju 8. aprila 1979. godine, dakle nisam pravio pauzu, odmah nakon povrede posvetio sam se novoj ljubavi. Prva utakmica koju sam sudio – dakle istorijska – bio je duel u Jajcu između Elektrobosne i banovićke Budućnosti, rezultat je bio nerešen 1:1. Bilo je to 15. avgusta 1982. godine, a u sezoni 1988/89. bio sam na listama arbitara Međurepubličke lige, to je bio treći rang jugoslovenskog fudbala. U sezoni 1990/91. sudio sam i utakmice malog fudbala, sve do početka građanskog rata u BiH bio sam sudija. Trebalo je da sudim 1992. godine utakmicu OFK Prijedor – Travnik, dobio sam telegram da se utakmica odgađa do daljnjeg zbog novonastale političke situacije i napetosti i nikada nije odigrana. Onda je počelo ono što svi dobro znamo, puške su zamenile fudbalsku loptu – prisetio se svoje sudijske karijere Slaviša Terzić.

Kao savezni fudbalski instruktor debitovao je u Kupu Republike Srpske 10. aprila 1996. godine na susretu Sarajevo – Obilić (Rogatica) 9:0.

-Bilo je to Sarajevo Joje Tintora, koje je sledeće godine protiv trnske Sloge igralo finale Kupa Republike Srpske. U to vreme živeo sam u Rogatici, tek 2000. godine zamenom imovine stigao sam u Banjaluku u kojoj živi moja porodica. Bio sam kontrolor suđenja na svim nivoima takmičenja u Republici Srpskoj i Premijer ligi BiH, a poslednju utakmicu u toj ulozi imao sam u Mrkonjić Gradu na prvoligaškom susretu Sloboda – Sutjeska (Foča) 1:1. Karijeru instruktora sam završio 10. juna prošle godine. Kada se osvrnem iza sebe ponosan sam i zadovoljan na svoj fudbalski put. Kako je brzo protekao period od 1968. godine do danas, a kao da je juče bilo to kada sam zaigrao, sav ponosan i radostan, u juniorskom timu Igmana – kaže na kraju o svojoj pola veka fudbalskoj karijeri Slaviša Terzić.

Piše: Slavko BASARA

Egzodus posle Dejtona

Slaviša Terzić i njegova porodica bili su deo tužnog konvoja sarajevskih Srba koji su, posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma, egzodusom 1996. godine napustili svoje vekovno ognjište.

-Ilidžu, koja je tokom rata odbranjena, napustio sam 9. marta 1996. godine u iseljavanju u kojem je pokrenuto više od 170.000 ljudi, koji se nikada više nisu vratili u Sarajevo. Bili su to teški trenuci za sve nas, ali eto, preživeli smo. Moja porodica se prvo nastanila u Rogatici, a potom smo na prelazu dva milenijuma stigli u Banjaluku. Ostala su samo sećanja – rekao je Slaviša Terzić.

Slaviša Terzić,u dresu Igman Ilidža