Kolega Dejan Stevović, novinar Sportskog žurnala,  na svojoj Fejsbuk strani često piše o vaterpolistima, iz nekog drugog ugla. Poznato je da godinama prati najbolju reprezentaciju Srbije u istoriji, a danas je objavio tekst koji nikoga, ko ga je pročitao, nije ostavio ravnodušnim. Uz saglasnost za objavljivanje prenolsimo ga u potpunosti:

''NESTVARNO STVARNO ALEKSANDRE STOJANOVIĆ

Možda će da bude malo duže, pa ko nema strpljenja...

Elem, pre dva tri meseca dobijem pismo a posle čujem da ga je dobio i Savić. Piše izvesna Aleksandra Stojanović. Naslovila ga je "Preko trnja do zlata". Na deset, bez greške, iskucanih strana. Ma ko će to da čita. Ali...

Početak:
 

- Dok su se naši sportisti borili na Igrama u Seulu 1988. ja sam se tih dana borila za život u inkubatoru za prevremeno rodjene bebe. Pobedila sam ali je ostala dečija cerebralna paraliza. I onda iz dana u dana, naporne vežbe, teške, bolne. U proleće 1996, kada sam imala osam godina, napravila sam prve korake"
Boga ti, vredi nastaviti. I slede opisi stvaranja ljubavi prema sportu, posebno vaterpolu, Opisivala je do detalja, danas profesorka knjževnosti kojoj je engleski kao maternji, sva takmičenja,utakmice, radosti i retke dane tuge zbog poraza.
- Obožavala sam Daču, bila presećna kada se slikao samnom u njegovoj kafani. Posle sam obožavala Vanju, danas su to Fića, Prlain i Manda ali je Dača bio na početku"
Završetak teksta pročitanog u cugu:
"Zato sam i napisala priču jer su mi vaterpolisti i praćnje tog sporta, njihova borba, vera, snaga, umnogome doprineli da istrajem, da se izborim sa invaliditetom, da prohodam, završim školu, fakultet i nastavim borbu kroz život. Strpljivo čekam i nadam se da ću konačno upoznati celu vaterpolo reprezentaciju i ostvariti tinejdžerski san. Ako se nikada ne upoznamo, gospodo vaterpolisti,šmekeri i mangupi znajte da postoji jedna devojka koja vas voli, veruje i verovaće uvek u vas".
I tajac. Šta sada. Zove Dejan;
- Jesi dobio ?
- Jesam i šta ćemo sad ?
- Ništa, zvaću je na trening.
I to bi danas. Pre nekoliko dana ju je Deki pozvao i pošto se bavi lavovima, ja sam imao čast da je prvi upoznam.
- Otežano se krećem ali stižem na vreme- rekla mi juče.
Danas je čekam ispred "Pauze". Stiže sa sestrom Kaćom, nasmejana.
Ulazimo na bazen. Asovi, njih 23 u vodi. Savić maše. Idemo, gledam je ide otežano a zapravo leti, svaki mali korak je džinovski.
- Pa gde si bre ti - smeje se selektor dok je ljubi.
Smeh, radost, kako god.
Deki poput dzentmlena joj dariva buket. A onda majstori, jedan za drugim prilaze i pozdravljaju se dok ih selektor predstavlja.

- Hvala što si došla da budeš malo sa nama.
Poslednji, naravno, Fića. Lopta sa potpisima.

- I to nije sve. Imam za tebe iznenadjenje - rekao je Savić Aleksandri.
I onda se pojavio Dača, i onda Aleksandra više nije izdržala i onda su se u njenim očima pojavile suze. A ni nama nije bilo lako.

- Eto nije bilo strašno - kažem sa knedlom u grlu,
- Nije, bilo je nestvarno, stvarno a nestvarno.

Polazimo ali selektor ima poslednju:
- I da znaš imaš dva kompleta ulaznica za Svetsku ligu.
Mislim da joj je ponudio ne znam šta to ne bi menjala za te karte.
- Jedva čekam juni, srećno.
Reče Aleksandra i ode sa Kaćom da prepričava kako joj se ispunio tinejdzerski san, kako je sve ono što je mislila o vaterpolistima tačno i nestvarno stvarno.
Toliko''