O herojima ima ko da piše!

Ustvari, šta je heroj bez ljubavi prema ljudima, svom zavičaju i svojoj zemlji, sa svim svojim strahovima, nadama i željama, često je govorio možda i najomiljeniji među krajišnicima narodni heroj Drugog svetskog rata Milan Milančić Miljević.

Zapravo, on, Drago Mažar i Osman Karabegović, ali Milančić je bio čudo!

Volio je sport, bio odličan šahista, obnovio je tradiciju Grmečke koride, otišao sa ovog sveta, a da se nije oprostio što se manifestacija nije zvala Sabor na Grmeču. Uvek je bio okružen mladima. U bosonogom detinjstvu, na grmečkim proplancima, u svojim Jelašinovcima, kao čoban s drugom decom bacao se s krpenjačom maštajući da će biti znan kao Milovan Jakšić. Ljubimci su mu bili golmani, pre svih najbolji rukometni golman sveta Abas Arslanagić i sjajni čuvar mreže Vojvodine, reprezentativac Jugoslavije, a u svoje vreme jedan od najboljih golmana, njegov Grmečlija, Ilija Pantelić.

Bio sam svedok Milančićevog upoznavanja sa Arslanagićem, na ulazu u Gospodsku ulicu, preko puta gradskog parka. Arslanagić stasit, visok i atletski građen, legendarni narodni heroj oniži, sjajnom golmanu ni do ramena, s osmehom na licu kađe: “toliko sam đeleo da te lično upoznam. Alal ti vera momčino s kakvim majstorstvom braniš i gol našeg Borca i naše reprezentacije.”

Arslanagić zbunjen, kad se pribrao ljudski skromno govori:

-Hvala Vam druže generale (što je Milančić po činu i bio). Vi ste heroj i rata i mira, volite sport, Vas vole mladi, a mladost ne kalkuliše, ili nekog voli ili ne voli, Vas obožavaju..

-E moja čestita momčino – opet će Milančić. To što vi, rukometaši Borca, činiti za afirmaciju Banjaluke i Jugoslavije, takođe je herojstvo, ja ga tako doživljavam. Nedavno sam o tome u Novom Sadu razgovarao sa velikim golmanom, baš kao što si i ti, našim Ilijom Pantelićem. Obojica ste zaslužili poštovanje cele Jugoslavije, kao što su ga zaslužili Vladimir Beara i Milutin Šoškić, i onaj, “El grande Milovan” o kojem sam kao već poskočio dečak slušao bajke od svog rođaka u Sanskom Mostu. Čudna su sorta golmani – sami protiv svih, zato su i posebni.

Bilo je to sedamdesetih godina minulog veka, priča o legendarnom narodnom heroju i čuvenim golmanima, priča koju treba sačuvati od zaborava, ma šta ko mislio i govorio o tom dobu i odnosima među ljudima, “krstio” ga i kao “komunističku naivu”. Pogotovo danas kad nauka nikad nije bila mudrija, znanje dostupnije, sport izrastao u inudstriju, ali i tada ostao sport, istina snažnija i ogoljenija posredstvom “milion” raznoraznih medija, a lažljivci, mutivode i prevaranti i u sportu nikad traženiji i nikad na većoj ceni, bez obzira što je oduvek bilo, i u sportu i u životu, zlatno pravilo da je najbolja politika poštenje.

Šta su danas ideali, pitam ja vas, ali i samog sebe? Prošlost nikad nije prošla, ona je postala istorija.