XS
SM
MD
LG

FELJTON (3): Sedam decenija Rukometnog kluba Borac iz Banjaluke - Кup svih trofeja

Krcat Stadion sportskih igara u Banjaluci

Osećati da si ljudima potreban i posebno drag, najveće je zadovoljstvo. 
Rušeći prepreku za preprekom, Borac je tog 29. novembra 1957. godine stigao do finala Kupa Jugoslavije, Banjaluka je bila opčinjena i rukometom i Borcem. Do završnog okršaja pobeđen je u osmini finala Grafičar iz Zagreba 21:16, u četvrtfinalu Zagreb sa 12:11, a u polufinalu Primorje sa 15:11. 
Došlo je finale, Borac protiv Željezničara iz Beograda.
Sve se znalo, izuzev jednog – gde će se igrati odlučujući okršaj?

Banjaluka tih dana…

Grad od 40-tak hiljada ljudi, uske ulice sa periferije vodile su ka centru, život se odvijao na malom prostoru, tamo gde je Gospodska ulica, a sve druge vode ka njoj, sadržajan život, bliskost, gotovo da je svako svakog poznavao. Rukomet je bio tema dana, a finale i neizvesnost gde će se održati dali su svoj pečat toj živosti i prijatnom iščekivanju.

Kad je u Beogradu, nakon dužeg većanja, odlučeno da se okršaj odluke održi baš u Banjaluci, počele su velike pripreme: izlozi u samom centru bili su u znaku rukometa: lopta, dres i patike, veliki panoi postavljeni su na najprometnijim mestima najavljujući finale, u “opticaj” je pušten i letak koji je govorio o putu rukometaša Borca, o tome koliki značaj on ima za sport u Banjaluci, štampao ga je grafički šegrt Fuad Čorbegović…
Tražila se karta više, svi su želeli da prisustvuju rukometnoj svetkovini. 

-Što godine više prolaze, sve više obuzima me slatka jeza sećajući se te nezaboravne sportske atmosfere – govorio je, pred kraj života, Jovica Cvijetić, već 90-godišnjak, jedna od sportskih entuzijasta koji se pamte u Banjaluci. 

Od ranih jutarnjih časova 29. novembra 1957. godine reke ljudi iz raznih pravaca slivale su se u jednu koja je vodila put stadiona koji je dobio i improvizovanu tribinu. Dva sata pre početka meča oko igrališta se načičkalo 2.000 ljudi, a kad je meč trebalo da počne bilo ih je više od 4.000, pa ne treba da čudi što su izveštači, tada istina retki, sa tog susreta uz brojku gledalaca stavljali i “uzvik”!

Kad su se igrači Borca i Železničara sa internacionalnim sudijom Željkom Gregurićem na čelu pojavili na terenu, nastao je urnebes; jasno je da su svi bili na strani domaćina, a ta cela armija nosila ga je do kraja okršaja. 

U požutelim beležnicama ostao je zapisan tok tog istorijskog meča. Beograđani su poveli sa 2:0, Karadža i Perović izjednačili na 2:2, Borac zatim vodi sa 4:2, pa 6:4, da bi se prvo poluvreme završilo s 9:5 u korist domaćina.

Ni u nastavku Banjalučani se nisu dali zbuniti, Borac je stalno povećavao prednost, da bi ona u jednom času iznosila i šest golova (15:9). Onda je naišao period Železničara, ali serija Beograđana završila se na konačnom rezultatu 15:13 za Borac. 

Kraj utakmice označio je drugi početak – velikog slavlja. Na teren su utrčali gledaoci, igrači su se našli na njihovim rukama, skandiranje, pesma, predsednik kluba Marko Aničić primao je čestitke sa svih strana. Kapiten Petar Perović, nakon što je od Vojislava Vojinovića, generalnog sekretara Rukometnog saveza Jugoslavije održao je pozdravni govor, pun topline, ushićenja, ali sportskog uvažavanja odličnog rivala kakav je bio Železničar.
Banjaluka je do kasno u noć slavila uspeh svojih miljenika: u “Zori”, hotelima “Bosni” i “Palasu”… omiljenim sastajalištima, uz novembarsko slavlje i Borčev trijumf pevalo se i pilo dok zora nije svanula.
Borac je prvi put postao osvajač Kupa Jugoslavije.


…28 godina kasnije, Ivanić grad nadomak Zagreba. Susret u prolazu, predamnom Jerolim Karadža i Vladimir Jović, nekad Borčeve perjanice i državni reprezentativci.

Finale Kupa 29. novembra 1957. godine, jedina tema.

Vladimir Jović govori:

-E to se ne zaboravlja. Bilo je hladno, zima je već puštala svoje pipke, ali je oko srca toplo. Do pobede smo došli teško, ko Železničara sam upamtio vrsnog strelca Jančića. Bio je veoma spretan s loptom, a uz to i snažno je šutirao.

Sluša ovo kazivanje Jerolim Karadža i on se vraća u novembar 1957:

-Kakvo je to bilo oduševljenje u Banjaluci. Kod nas su se posebno isticali Perovi i Friganović, a kad se lomio rezultat zlata su bili vredni golovi Čivića i B. Stanivukovića. 

Kažu, u jednom času, obojica:

-Mi smo igrali, za to vreme, dosta puta za reprezentaciju, osvojili s Borcem tri Kupa i prvenstvo, ali taj protiv u finalu protiv Železničara najdraži nam je uspeh jer on je odredio dalji pravac Borca. 

Ulicama koje presecaju, pa opet spajaju, Ivanić gradom vuče se zima, hladnoća štipa lice… Negde baš ovakvo vreme, rekoše Karadža i Jović, bilo je to 1957. godine, ali uspomene ne blede.

Finale

Odlučujući okršaj Borac – Željezničar 15:13 (9:5), uz sudiju Gregurića, te pomoćnike Vineka i Juhanta obeležili su – Borac: Jović, Perović 5, Friganović 3, Karadža 2, Čivić 2, Rački 1, Prohaska, B. Stanivuković 2, M. Stanivuković, Bezrodnik, Kekerović.
Železničar: Hajdin, Jovanović, Petrović, Kaluđerović 1, Anušić 1, Bjelanac, Stevanović 4, Marković 2, Jančić 5, Valčić, Živanović.
Nezaboravni predsednik

Mnogi i danas, koji pamte istoriju Borca, kažu da nijedan predsednik kluba nije s toliko ljubavi bio posvećen Borcu kao Marko Aničić. Kao uspešan trgovac, rukovodilac Modne kuće u Banjaluci, dobijao je poklone od trgovačkih putnika u štofovima, cipelama, džemperima koji su se tek pojavljivali uvezeni iz Italije i Francuske. Sve te darove Aničić je poklanjao svojim igračima, a koristio veliki ugled koji je imao kod Banjalučana da Borčevcima obezbedi “pojačanu ishranu”, veliku porciju ćevapa “Kod Muje”, u nekadašnjem “Teksasu” ili veliku porciju tahan halve kod znanog slastičara “Šukrije”.
Igrači su ga gotovo obožavali, a sećanje na njega traje i do danas.