Milan Lane Jovanović

Uvek direktan i otvoren. Govori razgovetno da svi razumeju poruke koje šalje. Na terenu je bio jednostavan i ubojit, sada posle zavidne karijere, klupske i reprezentativne, prostodušan i iskren. Lane iz Bajine Bašte, lala sa Drine, fudbalsko dete Vojvodine koje je zaobišlo dva najveća srpska kluba – Crvenu zvezdu i Partizan, a napravilo svetsku priču.
Milan Jovanović! 
Ispričane su mnoge priče o fudbaleru koji je igrao u slavnom Liverpulu, očarao Belgiju, ostavio dubok trag u Donbasu i Rusiji. A krenuo je kao jedan od mnogih klinaca zaljubljenih u tačkastu skakutavu loptu na podrinjskim livadama, u klubu zvanom Kosomos iz rodne Bajine Bašte, čije ime je, simbolično, i najavilo uzlet u karijeri nekadašnjeg orla, koji je u dresu nacionalnog tima odigrao 44 utakmice i postigao 11 golova.
Laneta smo zatekli na gradilištu…
-Pozdrav Banjaluci i Republici Srpskoj. Odmah da Vam kažem ne bih imao ništa protiv da dođem s porodicom da živim u gradu na Vrbasu. Banjaluka je lep grad, kada god dođem lepo mi je, ljudi su srdačni… A dolazim često, u pratnji sina koji igra fudbal, ali i na pozive prijatelja. Moj otac je u Banjaluci služio vojsku, mnogo mi je pričao o tim lepim vremenima. Međutim, počeo sam da gradim porodičnu kuću u Novom Sadu. Tako su Jovanovići izabrali. Evo, upravo se vraćam sa građevine. I Banjaluka je idealno mesto za život. Stalno nagovaram kuma Miloša Krasića da posetimo Krajinu. Često budem u hotelu “Bosna”, sledeći put kad dođem, obavezno se vidimo – počeo je priču Milan Jovanović, indirektno nam stavljajući do znanja da se kroz razgovor ne bavimo koronavirusom.
Kao reprezentativac Srbije imali ste poseban status kod navijača iz Republike Srpske?
-Republiku Srpsku obožavam! A moram i ovo da Vam kažem. Od svih reprezentacija republika bivše Jugoslavije jedino navijam za Bosnu i Hercegovinu. Pa više od 30 odsto Srba živi u njoj. Srbiju, kao otadžbinu volim, da me ko pogrešno ne shvati. 
Ali, znate li…
-Znam! Srbi u Republici Srpskoj navijaju za Srbiju. Moje objašnjenje je ovakvo: jedino u Bosni i Hercegovini narod kojem pripadam ima uređen status. Možda postoji neko negodovanje, uvek je tenzija, ima oprečnih mišljenja, ali bez obzira na sve, Srbi imaju status u BiH. Sad drugo pitanje je da li sve funkcioniše kako se očekuje? Republika Srpska je dobro pozicionirana, a krajnje vreme je da se posvetimo, svi zajedno, ljudskim vrednostima, dosta je mizantropije! Treba da se okrenemo budućnosti. Ne želim, niti mi je namera, da se bavim politikom. Pričam kao sportista.
Je li to jedini razlog simpatija prema reprezentaciji “Dejtonske zemlje”?
-Nije. Posebno sam navijao za BiH dok je selektor bio Safet Sušić! Pape je moj fudbalski idol. Kao klinac od sedam-osam godina uživao sam u njegovim golovima i driblinzima, partijama na terenu, uvek sam želeo da budem kao i on. Imao je prepoznatljive “slalome”. Osim toga, vrlo dobro znam i njegovog brata Seada. Pape je uvek smiren, odmeren, prijatan, istinski gospodin. Ljudina. 
Da li znate da je Safet Sušić dobitnik prve internacionalne nagrade Zlatna povelja “Miljan Miljanić” koja se dodeljuje na “Danu fudbala Republike Srpske” u Banjaluci za 2013. godinu, kada je reprezentaciju odveo na Svetsko prvenstvo u Brazil?
-Jer vidite kako imam dobar osećaj?! Sušić je, koliko znam, najbolji fudbaler Bosne i Hercegovine svih vremena. Znači, Lane nije pogrešio kod idola?!
Napustio nas je, zauvek, Radomir Antić, selektor kojeg Ste mnogo voleli?
-Da ne idemo u patetiku, svi ćemo jednog dana završiti tamo. Kad nekoga voliš i percipiraš kao deo familije, kad te neko zadužio toliko, vratio prepošteno u životu za sve za šta si se zalagao… uvek je trenutak pogrešan, kad neko takav, odlazi. Na mene je smrt Radomira Antića pogodila kao grom iz vedra neba. Tako uspomene žive i jake su kao i sad, ovog momenta dok razgovaram s Vama, sve mislim da je to sve samo san i da će na leto Antić doći na svoj Zlatibor, a ja sa svoje Tare “skoknuti” do njega, da se vidimo.
Kada je bivši selektor Srbije u pitanju tresu Vas emocije?
-Žestoko me je ovo pogodilo i poremetilo. Trebaće vreme da se oporavim i sve prihvatim kao činjenicu. S Milošem Krasićem, u svakodnevnim susretima i razgovorima u Novom Sadu, tema je nezaobilazna – Radimir Antić. Svako druženje, svako trčanje, svaki razgovor telefonom. Stvarno je čovek, sam po sebi, bio nadahnuće, inspiracija, riznica znanja, ali i čestitosti i poštenja. On je svoju stručnost verifikovao nepobitno titulama i imenima klubova koje je trebirao, detaljima iz radne knjižice. Nemamo šta da dodamo! Ostavio je mnogo veći kapital svojim naslednicima, nego onaj koji je nosio sa sobom. Ta njegova ljudska komponenta, to je zaista neponovljivo.  
O veličini Antića, i fudbalskoj i ljudskoj, govorili su brojni telegrami saučešća?
-Stizali su sa svih meridijana sa najviših i najznačajnijih pozicija, dolazile su oproštajne poruke sa najdirljivijim sadržajima, iz svih branši i oblasti života, koje govore o njegovoj grandioznosti. Moram da priznam, dok je bio živ, uvek sam se ustručavao, vagao, merio svaki svoj kompliment na račun Radomira Antića, nisam želeo da pređem neku granicu pristojnosti i ukusa. Sada je situacija drugačija i mogu da kežem zaista što mislim i što osećam. Bez kalkulacije.
Nezaobilazna tema u Vašoj karijeri je Svetsko prvenstvo u Južnoj Africi 2010. godine, start je bio porazom od Gane?
-Poraz na startu od Gane je došao neočekivano i bio je to šok za sve nas, jer smo sa izuzetnim imidžom i sjajnim utiskom iz kvalifikacija došli u Južnu Afriku. Poraz od Gane nismo ni sanjali, bio je to klasičan nogdaun! Svi smo bili deprimirani.
Šta vam je selektor Antić rekao pred meč sa Nemcima koji ste obeležili pobedničkim golom, prvim za samostalnu Srbiju na mondijalima?
-Radomir Antić je rekao izuzetnu rečenicu na sastanku. Prisetio se svog boravka u engleskom Lutonu i rekao nam: “trener nam je u svlačionici rekao da se spremimo sutra da pobedimo Mančester Junajted”. Po njegovim rečima, on je tada shvatio, a mi tada u Južnoj Africi, da u fudbalu nema nepobedivih, već smao postoji igra “11 na 11”. Razlika između našeg i engleskog mentaliteta je velika, oni misle da svakog mogu da pobede, bez obzira na veličinu imena i rejting i mi smo to shvatili. Ako tako doživljavaš i shvataš fudbal onda favorita na papiru možeš da pobediš na terenu. Izašli smo na teren i pobedili Nemačku! 
Niste se plašili veličine protivnika u Port Elizabetu?
-Ako shvatiš u svojoj glavi da možeš da budeš veliki i da si hrabar onda dobiješ utakmicu. Uz svu frenetičnu borbenost i uz gol koji smo dali i obranjeni penal, propuštenih nekoliko dobrih prilika, kocka sreće je okrenula na našu stranu. Zaslužili smo pobedu hrabrošću, kvalitetom, borbenošću. Miloš Krasić je odigrao utakmicu karijere. Da bi se utakmica dobila potrebna je sreća, kao što ona izostane kada se izgubi. To je jedan od faktora u fudbalu!
Australija iz Nelspruita je ljuta rana?
-Ostaje veliki žal. Da smo prošli Australiju, a bio nam je dovoljan i remi, pobeda protiv Nemačke bi imala neviđenu težinu. Ovako ostaje ponos, ali i seta na ono šta smo mogli da uradimo na Svetskom prvenstvu, a propustili smo. Svi putevi su nam bili otvoreni. Čekamo da se rode neki bolji i srećniji igrači u Srbiji od nas. Nama se protiv Australije nisu poklopile stvari, ni faktor sportske sreće. Danas imamo majstore poput Aleksandra Mitrovića, Dušana Tadića, Filipa Kostića, Mijata Gaćinovića… neka oni budu srećniji od naše generacije.
Za svakog igrača je igranje za reprezentaciju velika čast?
-Jeste, nastupaš pod grbom svoje otadžbine, s posebnom emocijom i patriotskim nabojem. Igrajući za reprezentaciju Srbije stekao sam daleko veću sportsku i ličnu afirmaciju, nego nastupajući za bilo koji klub. Doživljaji iz reprezentacije su neponovljonivi. A u tom periodu, kada je selektor bio Radomir Antić, imali smo kult reprezentacije, pune stadione, ujedinjenu naciju i Srbija je posedovala veliko poštovanje od UEFA i FIFA, uživala veliki ugled u svetu fudbala.

Uz sreću se titule osvajaju

Poznajete engleski fudbal, igrali Ste u Liverpulu, da li je lakše osvojiti Premijer ligu na Ostrvu ili Ligu šampiona?
-Vrlo je teško postaviti jednostavne teze, moraju se poklopiti kvalitet, ali uz najbolja izdanja nemoguće je jednostavno, bez faktora sportske sreće. To je najbolje pokazao dvoboj Barselone i Liverpula u prošloj sezoni kada su “redsi” postali prvaci Evrope. Moj stav o fudbalu, sportu uopšte, je taj da bi se nešto postiglo i osvojilo, uz kvalitet i znanje morate da imate i sportsku sreću. Uz nju i nemoguće postaje moguće! U Engleskoj svi decenijama ulažu veliki novac, iscrpljujuće je domaće takmičenje, i predugo. Liga šampiona, ipak, traje kraće, brže se stiže do završnice. Zato je na Ostrvu, za sve klubove, draža državna titula nego prvaka Evrope.

Master studije u Novom Sadu

Čim se danas bavi, i šta radi, Milan Lane Jovanović?
-Privatno sam, normalno, okupiran porodicom, sinovi rastu, sva trojica igraju fudbal. Danas vaspitati decu veliki je izazov. Da ne idemo u tu temu, dostupno im je sve zahvaljujući modernim tehnologijama. Lično, mogu malo da se pohvalim, nalazim se na master studijama na Fakultetu za fizičku kulturnu u Novom Sadu, dakle studiram državni fakultet i nakon njegovog završetka želim da nađem kvalitetan smisao života. Trenutno je sve u prekidu zbog koronavirusa. Sudiji su za mene veliki izazov, ali ujedno i relaksacija. Uvek težim da nešto novo naučim i edukujem se.

Ni Zvezda, ni Partizan

Napravili Ste veliko fudbalsko ime, a niste igrali ni za Crvenu zvezdu ni za Partizan? 
-Nije bilo lako. Onda kad sam ja želeo, nije odgovaralo Vojvodini da idem u Beograd, pa sam završio u Šahtjoru, finansijski moćnijem klubu od naših. Kada sam bio dovođen u vezu, pri odlasku iz Anderlehta, s kojim sam imao još godinu dana ugovora, a hteo sam da odem zbog zasićena na psihološkom polju, nisam ja bio svež i oran da se vraćam i ostvarim dečačke snove, koji su već tada bili “pojedeni”, odnosno da ih ponovo oživljavam. Morate me razumeti, nije ista euforija, ni percepcija, ni energija sa 20 ili sa 32 godine. A i tada, da sam se vratio u srpski klupski fudbal, uzeo bih mesto nekom ko traži hleb i egzistenciju. Mislim da sam pravilno postupio. Žao mi je što nisam u jednom periodu, kao mlad i svež, igrao u Beogradu. 
Sportski žurnal