Enver Marić

BANJA LUKA – Iako Jugoslavije više nema, ona se njemu uselila u dušu do kraja života, a njegovo golmansko doba u dresu Veleža, reprezentacija Evrope i sveta ostala su u srcu miliona poklonika najpopularnijeg sporta. Mada je izuzetno narušenog zdravlja, obradovao se pozivu da razgovara za naše čitaoce.

Enver Marić, leteći Mostarac, golmančina i ljudina za koga su se lepili uspesi je neko o kome i danas mnogi vole da govore. Ma gde bio širom bivše zemlje, ili u Nemačkoj, Engleskoj, Belgiji, dalekom Brazilu, popularni „Mara“ je činio čuda na golu neviđenim skokovima i letovima, a gledaoce ostavljao bez daha. Kažu da život i vodu, pa tako i njegovu Neretvu, ništa nikad zaustavilo nije. On danas ima 72.godine, iza sebe veliki broj uspeha, silne uspomene.

Zdravlje mu je škripalo, ali on je uvek pobeđivao. To je odlika upornih.

„Imao sam velike zdravstvene probleme. Tokom operacije srca 2010.godine se šlogiram. Na jedan belaj stigao je drugi. Nakon operacije, shvatio sam da se samo radom mogu oporaviti. Vežbao sam i dan i noć. Nakon dva meseca vratio sam sve funkcije. Pre tri meseca operisana mi je prostata. Sada sam dobro. Čovek mora biti optimista i mora uložiti sve da uspe“, započeo je svoju priču Enver Marić.

Malo je fudbalskih stvaralaca koji su u domaćem šampionatu imali toliko nastupa za svoj tim. Rade Jovičić u Slobodi, Dušan Vlahović u Budućnosti, Moca Vukotić u Partizanu..., a Marić u Veležu sa 439 zvaničnih utakmica. Mada kažu da ih je bilo i više od 500. Ne skriva da su mu i danas Mostar, Velež i fudbal odmah iza porodice.

„Velež, Fortuna i Herta. U Veležu sam počeo i završio karijeru. I kao igrač i kao trener. U Fortuni sam bio trener golmana, isto to radio sam i u Herti. Dakle, tri kluba su obeležila moj život i moju karijeru. Međutim, klub koji je meni sve u karijeri i prvo mesto u životu je Velež. Drugačije biti ne može. Imali smo tamo sedamdesetih godina i osamdesetih odličan tim. Igrali smo i osvojili dva Kupa Jugoslavije. Prvi protiv Željezničara 1981. (3:2), a drugi protiv Dinama iz Zagreba kada sam bio sportski direktor 1986.godine(3:1). Neko se ne bi hvalio, ali ja moram“, govori Marić.

Na jednoj utakmici, primera radi,  u Banja Luci Borac je preko Smileskog, Kovačevića, Bećirbašića, Fazlića i ostalih imao more prilika, Velež samo jednu. Kažu da tada nisu pobedili Mostarci nego Enver Marić, dobio je od izveštača čistu desetku. Dominirao je i protiv Crvene zvezde, Partizana, Dinama, Hajduka, koga sve ne.

„Dugo je moja karijera trajala, bilo je lepih i onih drugih trenutaka. Najduže se pamtio gol golmana Radničkog iz Niša Dragana Pantelića. On je mene učinio svetski poznatim. Pantelija je degažirao sa gola na gol, lopta je završila u mojoj mreži, sve je bilo po propisima. Nisam to potiskivao u stranu. Primio sam gol sa stotinu metara i o tome treba otvoreno govoriti. Kada je bal, neka je maskenbal. Puno puta dobio sam ocenu 10. Važno je da gol Dragana Pantelića nije bacio sjaj na trio BMV – Bajić, Marić, Vladić. Ljudi su me kasnije zezali, ne znaju da je u fudbalu sve moguće. Postao sam poznatiji zbog primljenog gola sa 100 metara nego sve one vrhunske intervencije“, rezonuje Marić.

Za A selekciju Jugoslavije branio je 32 puta. Bio je panter među stativama i u onim okršajima protiv Grčke i Španije. Hvala Stanislavu Karasiju i Josipu Katalinskom, ali hvala i Enveru Mariću što je, mnogi su slobodni reći, uz Vladimira Bearu i Milutina Šoškića i najbolji golman zemlje koje više nema. Gode te pohvale svakom, a Olimpisjki komitet BiH nedavno je „Mari“dodelio vredno priznanje -  nagradu za životno delo! . Dobre i uspešne ljude ništa ne može potisnuti u zaborav. I ne treba.

„Za mene je sport oblast koja čoveka može dugo držati u životu. Ja sam do 36.godine branio. Mogao sam još jednu deceniju, ali sam hteo da odem. Shvatio sam da ima i onih kojim sam dosadio. Treba imati meru. Znati kada je dosta. Prekinuo sam aktivnu karijeru i prešao u stručni štab. Fudbal je čudo. Ko ne doživi pun stadion, ko ne doživi salve aplauza taj je propustio puno u svom životu. Više puta sam doživeo da mi se svi dive“, podseća Marić, legendarni golman.

Tri puta je branio za reprezentaciju Evrope i sveta. Uoči Svetskog prvenstva u Nemačkoj, proglašen je 1973. godine za najboljeg fudbalera Jugoslavije. Ponosi se ostvarenim i doživljenim.

„Biti najbolji u ono vreme, u onakvoj konkurenciji je ravno podvigu. Bio sam prvi golman koji je izabran za najboljeg fudbalera velike, lepe i drage Jugoslavije. Bio mi je to veliki ponos, ali i za mog trenera koji je sa mnom dugi niz godina radio. Uvek se sećam Žarka Barbarića. Dao je veliki doprinos mojim uspesima. To se ne zaboravlja“, pamti Marić.

Kao trener, Enver Marić radio je u Veležu, Fortuni i Herti. Vredi li čekati da se pojavi neki novi Beara, Šoškić, Marić u Srbiji, BiH, Hrvatskoj...?

„To će doći samo od sebe. Biće talenata. Biće i sreće da će ti talenti imati dobre trenere. U svemu je sreća jako bitna. Ne znam da li će iko prevazići Bearu i Šoškića, hajde ja manje – više, ali hvala svima koji me pamte kao izvanrednog čuvara mreže. Biće teško približiti se toj svetskoj klasi, ali nije nemoguće. Ima ambicioznih ljudi, a u sportu je sve moguće. Mukotrpan rad jedini je put do uspeha, ali i sreća je bitna“, pojašnjava Enver Marić.

U Berlinu, gde živi, nije mu dosadno. Ne može ni biti. Okružen je pažnjom porodice i prijatelja.

„Tako je. Za mene je važno da u Berlinu imam puno prijatelja koji su iz sveta sporta. Jedan od njih je rukometni trener Velimir Petković, selektor reprezentacije Rusije. Razume mnoge sportske grane, razume se i zna. S njim duže razgovaram. Popustim pred naletom njegovih tačnih informacijama“, zaključio je Mostarac Enver Marić.

Zrele su mostarske trešnje, ovo je njihovo vreme. Njegove nikada proći neće...