Dragoljub Obradović Cober

Dragoljub Obradović Cober nije bio reprezentativac, nije osvajao evropske, svetske i olimpijske medalje, nije se okitio ni titulama ni trofejima, ali je bio i ostao svojevrstan simbol košarke Republike Srpske. Banjaluka se juče s njim oprostila, s porukom koju niko nije rekao, ali svi su je čuli – koliko je u čoveku dobrote, toliko je u njemu životne uspešnosti!

Kao smisao svog postojanja Cober je tražio i našao u svojoj porodici, pre svih supruzi “Keki” i sinu Andreju. Prijateljima, ne zna im se broj, i košarci, časno i pošteno, takvi žive i kad ih više nema, pogotovo kad ostave još i dubok trag u gradu svog rođenja, možda i više nego što je Cober od Banjaluke dobio. Zbog toga se nikad ni na koga nije ljutio, sreću i zadovoljstvo nalazio je u istini da je uvek bio gospodar svog života, čak kad je to bilo u korist njegove štete. 

Imao je nepokolebljiv rezon “ako nisi svoj, ne na tuđu štetu, nisi ničiji!” Uveren da se poštenje može samo steći, a nikakvim novcem kupiti. Nije lako s takvim viđenjem života u ovom raspamećenom svetu živeti, ali jeste lepo!

Dragoljub je dete Banjaluke, najranije detinjstvo proveo je u prekovrbaskom kraju, posle rastao u strogom centru grada, uz oca Ratka, majku Rosu i četiri sestre: Milevu, Darinku, Milicu i Mirjanu, bio mezimče cele porodice. Međutim, znao se susresti s realnim životom, košarka mu je postala smisao traganja za svojim identitetom i uopšte prepoznatljivošću. U toj zanosnoj igri pobedila je košarka, a Borac postao dobitna karta za celi život. Tako se ostvario kao ličnost, košarku zadužio, poklonio joj je gotovo celi život u trajanju od 69 godina, a crveno-plavi dres postao njegova lična karta. Izrastao je u Borčevu legendu, po virtuoznosti i ljudskom dostojanstvu, a sve to začinio autoritetom iskrenosti. 

Bio je među onima koji su stvarali sport Republike Srpske, dugogodišnji funkcioner Borca i Košarkaškog saveza najzapadnije srpske zemlje, gotovo 20 godina bio generalni sekretar KSRS. Snagom fanatizma rušio je gotovo sve barijere i preskočio sve ere, uz entuzijazam najčasnijeg patriotizma.

Zbog svega toga Banjaluka će Cobera pamtiti, a njegova knjiga života koja se samo jednom piše prepričavaće se bezbroj puta; bilo jednom u Banjaluci za života Dragoljuba Obradovića Cobera, na ponos svima koji su s njim živeli, radili i drugovali: od Bate, Belog, Kljaje, Doke, onih starijih Prleta, Ace, pa Mire, Angela, sve do ovih mlađih koje su predvodili Kukić, Vuleta, Vujasinović… Zbogom dobri moj druže iz školske klupe, ne osvrći se ni za čim, tamo gde putuješ čeka te tvoja “Keka” kojoj ćeš sve reći što nisi mogao da kažeš nama!

Sportski žurnal