Predrag Sarić, Dragiša Kovačević, Dobrivoje Janković, Ivan Ćurković, Ilija Petković, Tomo Marić, Slavko Basara i Dušan Maravić

Republika Srpska, ne samo sportska, a pogotovo ne samo fudbalska, tuguje za Ilijom Petkovićem kojeg je svojatala i s njim se ponosila. Nas sećanje vraća na oktobarski sajam knjige u Beogradu kada su Ilija Petković, Ivan Ćurković, Dušan Maravić, te novinari Dobrivoje Janković, Dragiša Kovačević i Predrag Sarić, zajedno, s novinarom i piscem Tomom Marićem promovisali specijal “Miljan 1930 – 2012.” na prepunom štandu Republike Srpske.
Petković je bio u punoj formi, godilo mu je što će upravo on, zajednom sa Ivanom Ćurkovićem, te autorom Tomom Marićem promovisati knjigu o čoveku kojeg je izuzetno cenio:
-Imam sreću da danas, pred svima vama, promovišem jednu sjajnu knjigu, a beskrajno cenim i junaka i autora ovog izuzetnog dela. Istovremeno ovo mi je prilika da govorim i o svojim dvema otadžbinama Srbiji i Republici Srpskoj koje doživljavam kao svoju majku. 
Pre toga, Ilija je govorio za radio-televizije Republike Srpske i Srbije, ponovio sve ovo što je rekao i okupljenima na promociji, i još dodao sledeće reči:
-Ono što sam ja doživeo u Republici Srpskoj, između ostalog dobio sam i najveće priznanje koje se dodeljuje na “Danu fudbala Republike Srpske”, a to je Zlatna povelja “Miljan Miljanić”. Odlikovanje, tako sam ga doživeo, uručio mi je niko drugi nego predsednik Republike Srpske Milorad Dodik, a predsednik žirija bio je Tomo Marić, to se ne zaboravlja za celi život.

Obratio se onda novinarskom bardu Dobrivoju Bobiju Jankoviću:
-Svi pamte onu moju utakmicu protiv Francuza, a malo ko zna da si upravo ti Bobi iz dana u dan objavljivao tekstove u kojima si sugerisao selektoru Rajku Mitiću da bi trebalo da me uvrsti u nacionalni tim. To se i dogodilo, a meni je ta utakmica širom otvorila fudbalska vrata, a gotovo u nizu odigrao sam 43 meča za Jugoslaviju.
Priča je išla sve dalje i dalje, Dragiša Kovačević ga je potsećao na zlatno vreme OFK Beograda i njegove bravure na Omladinskom stadionu na Staroj Karaburmi, Peđa Sarić analizirao je onaj sjajni niz kada je selekcija Srbije i Crne Gore u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo u Nemačkoj 2006. godina primila samo jedan gol i bila najuspešnija reprezentacija na planeti.
Petković se, gotovo dečački, osmehivao na novinarske komplimente, da bi se ponovo vratio na svoj odnos prema Republici Srpskoj:
-Niko od vas nije izgubio svoju rodnu grudu, kako sam ja doživeo gubitak Knina, ne znate vi to kakav je osećaj, a sad sam više nego uveren da će za preostali deo života meni rodne grude biti Banjaluka i Beograd, u istoj ravni. Beograd me je i fudbalski i ljudski stvorio i oblikovao, a Banjaluka mi je vratila veru da život ima različite puteve i nudi izbavljenje iz opštog i čemernog raspoloženja. Zato ih, i jedno i drugo, toliko cenim i poštujem.

Elvis Jaćimović i Tomo Marić,

U međuvremenu, pridružili su nam se i humanitarac Milorad Arlov, zatim nekadašnji rukometaši Borca, posle treneri i funkcioneri, Stojan Atlagić i Elvis Jaćimović, koji su popularnom “Petku” gotovo u glas rekli:
-Mi imamo sjajnu sportsku tradiciju, olimpijske pobednike fudbalere Tomislava Kneza i Velimira Sombolca, rukometaše Milorada Karalića, Nebojšu Popovića, Abasa Arslanagića, Dobrivoja Seleca, Zdravka Rađenovića i Zlatana Arnautovića, boksera Antona Josipovića, zatim košarkašku heroinu Slađanu Golić i velikog bokserskog šampiona Marijana Beneša. Ne preterujemo, rame uz rame s njima, mi, između ostalog, stavljamo i Vas Petkoviću, Dragana Džajića, Dejana Bodirogu, Novaka Đokovića… 
Kad smo krenuli put Banjaluke, Ilija Petković dugo je za nama gledao i mahao, kao da je imao neki predoseć

OFK Beograd je moja kuća

Ilija Petković u karijeri igrao za tri kluba: Dinaru iz Knina, OFK Beograd i francuski Troa:
-OFK Beograd je bio i ostao moja druga kuća. Sve što sam u životu lepo doživeo, čak i kad nam rezultati nisu bili blistavi, vezano je za moje romantičare, ostaću im veran do kraja života, baš kao što sam srećam što sam bio među prvima selektorima reprezentacije koja je predstavljala Srbiju.

“Džaja” jedan jedini

Zajedno s nama na sajmu knjigu trebalo je da bude i Dragan Džajić, ali taj dan je davao parastos ocu Krstivoju na Ubu, čuo se s Petkovićem i Marićem, a Petko je preneo pozdrave svim učesnicima promocije u Džajino ime, i još rekao:
-Toliko velikih fudbalera igralo je sa mnom i protiv mene, ali Dragan Džajić je nešto posebno, i kao čovek i kao fudbalski majstor, on je za mene jedan i jedini, neponovljiv!

Sportski žurnal

Milorad Arlov i Tomo Marić