CETINJE - Ljubomir Radanović je u Partizanu proveo 7 sezona, bio njegov kapiten, izgradio i plodnu međunarodnu karijeru. Ipak, pogodak u dresu reprezentaciju u Splitu protiv Bugarske odveo ga je u galeriju nezaboravnih.

Za koji dan navršiće se 60 godina od rođenja čoveka koji je armiji fudbalskih poklonika ulepšao živote. Cetinjska slika i prilika, nada i dika, fudbaler koji je ostvario mnogo i srušio predrasude da defanzivci ne mogu stići daleko. Ljubomir Radanović, kakav igrač, podjednako i čovek – ime kome zaborav ništa ne može. Na vreme je nekadašnji kapiten Partizana razmišljao o tome, ostaće u galeriji nezaboravnih za sva vremena.

''Hvala Sportskom žurnalu. Hvala vam na pozivu i tome da ste se mene setili. I što ćete i mene i mnoge da podsetite na svetle trenutke moje karijere“, započeo je svoju priču za ovu priliku Ljubomir Radanović.

Hteli smo da čujemo šta ima novo kod ovog Cetinjanina, a mnogima je ostao u lepom sećanju. Čini se da danas nije direktno u fudbalu, ali je vlasnik firme koja se bavi sportskim menadžmentom i organizacijom utakmica.

„Nemam osećaj da nisam direktno u fudbalu. Nakon moje igračke karijere pokrenuo sam prvi privatnu sportsku akademiju u Belgiji. Ona je bila preteča današnjih fudbalskih centara koji su se pojavili pri klubovima. Kada su klubovi počeli da raspolažu tzv.privatnim akademijama, ja sam se dao na sportski menadžment i tu ostao sve do danas. Istina, sve je to u manjem obimu nego ranije, zbog mojih godina i imajući u vidu moja neka nastojanja kako da provedem preostali deo života“, govori Ljuba Radanović.

„Nema više vremena za bila šta. Nema vremena, 45, 38. Vujooviiićć, Vujoviiiić. Pa, evo šansa: gooooool, gooooooool, gooooooool! Ljudi, pa je li to moguće? Ludnica, šta je ovo?! Šta će se ovo dogoditi? Tri – dvaaa! Pa, ljudi šta je ovo? Radanović, Radanović, Radanović. Pa, je li to moguće ljudi moji, kakva sreća?!“

„Poljud“ je bio jedan od najlepših stadiona na prostoru zemlje koja nestade, a Radanović je na tom mestu srušio Bugare. Legendarnom Mladenu Deliću meč za infarkt 21.decembra 1983.godine doneo je besmrtnost zbog sintagme: „Pa ljudi, je li to moguće? Kakva sreća!“ I Ljubomiru Radanoviću ta utakmica donela je mnogo, i plasman na šampionat kontinenta u Francuskoj.

„Bio sam svestan važnosti tog gola, ali nisam bio svestan kojom snagom će on da uđe u istoriju i da se pamti za sva vremena. Jedan ugledni novinar vraćao se posle te utakmice za Beograd sa mnom, jer samo smo Miodrag Ješić i ja iz Beograda nastupali u toj utakmici, rekao mi je:’Ljubo, ušao si u istoriju!’ Nisam tada bio svestan, nisam razumeo njegove reči. Zaista je bilo tako, a taj gol ostao je prepoznatljiv. Posebno nakon svih dešavanja i nestanka zemlje. I taj momenat iz Splita podseća da smo imali veliku i lepu zemlju, a fudbal bio bolji, sa više emocije“, govori Radanović.

U Partizanu je proveo lepih sedam godina, bio njegov kapiten, radovao se osvajanju tri titule. Igrao je i u Standardu, u Nici, u Belinconi. Ipak, može se reći da je dragulj iz Humske za Radanovića i duša i srce.

„U svakom slučaju! I dok sam bio u Partizanu osećala se silina i moć velikog kluba. Konkurencija je bila neviđena. Radilo se u tišini, nikada nije bilo suvišnih reči. Profesionalizam koji se sa lakoćom podnosio, a bio je veći nego negde i u Evropi. Odlično organizovan klub, od svlačionice i ekonomata do najvećih evropskih izazova, sve je funkcionisalo fantastično“, priseća se on.

Ubeležio je 34 nastupa za državni tim, tri gola je postigao u plavom dresu, za defanzivca to je ravno podvigu. Dao je  doprinos osvajanju bronze na Olimpijskim igrama u Los Anđelosu 1984.godine. Nestade Jugoslavije, ali je imala lepu priliku da ostvari velike rezultate u evropskim i svetskim okvirima.

„Slažem se u potpunosti. To je tema za jednu dužu raspravu. Svi se slažu, svi o tome pričaju. Da su igrači koji su rasuti po Evropi, da su igrali za jednu reprezentaciju da bi ostvarili vrhunski rezultat. Da osvoje titulu prvaka Evrope ili olimpijskog pobednika. Mi smo bili blizu, ali i daleko. Imam nekakav svoj odgovor na sve to. Igrao sam u vremenu kada se iz Jugoslavije nije moglo otići pre 28.godine, a ovi posle toga nisu bili baš poželjni, bili su vremešni. To se nešto malo poboljšalo kod Ivice Osima. Mislim da u datom trenutku nisu igrali najbolji igrači, pa reprezentacija nije ostvarila nešto više“, smatra Radanović.

Čuje se sa saigračima iz ere Partizanovih radosti i njegovih nastupa u reprezentaciji.

„Teško je čuti se sa svima, takva vremena nastupila, ali činim sve da se čujem sa dragim ljudima. Osećaj da ih poznajete je poseban. Koliko sam u mogućnosti, to i činim. Često sam u Crnoj Gori, u Belgiji, ali i u Beogradu. Stadioni su najzgodnija prilika da sretnete drage ljude. Nedavno sam sreo Marka Mlinarića, a u Crnoj Gori sam video Vladu Vermezovića i Darka Belojevića. Evocirali smo uspomene na naše doba u Partizanu“, ponosan je na brojna prijateljstva.

Njegovi sinovi Gavrilo i Marko nisu krenuli očevima stopama.Nisu zaigrali ni za Lovćen ni za Partizan, ali su danas čestiti ljudi što je njemu i najvažnije.

„Oni nisu bili vrhunski sportisti, ali su to u duši. Nema dana da se ne bave nekim od sportova. Mislim da su od mene nasledili tu sportsku kulturu. Meni kao roditelju to je drago. Podizali su se u sportskom duhu, što je meni ogromno zadovoljstvo“, dodao je Radanović.

Za kraj razgovora imao je još nekoliko reči:

„Uvek se lepo osećam u Srbiji, u Republici Srpskoj, u Crnoj Gori. Bio sam prošle godine , primera radi, u Bijeljini. Bilo mi je kao u mom domu. Zato, kada sam u Cetinju, volim da mi dođu prijatelji. Da se družimo i pričamo, a tema uvek ima!“

Ljudi, je li to moguće, kakva sreća?

Da, moguće je. Ljuba Radanović je svoju sreću zaslužio. I uspeo u potpunosti...

Slađan JEREMIĆ