Vujadin Stanojković

BANJA LUKA – Vujadin Stanojković je uspešnu fudbalsku karijeru započeo kao napadač. Tek što je prekomandovan u defanzivnu formaciju pokazao je svu raskošnost talenta. Nastupao je za Vardar, Partizan, reprezentaciju. Karijeru je okončao u Švedskoj, a malo je nedostajalo da ovaj danas 57-godišnjak obuče dres slavnog Reala.

Rođen u Rečici kod Kumanova, Vujadin Stanojković je imao karijeru koja je bujala kao reka i odvela ga u galeriju nezaboravnih. Stigao je da postane legenda Vardara, kapiten Partizana, reprezentativac Jugoslavije i Makedonije, ime i prezime u kojem su ljudsko i čestito vrednosti koje se ponesu od kuće. I sve da odete na kraj sveta, uvek ćete se vratiti tamo gde su vam koreni. Sve što je stalo između čoveka činim poznatim, uspešnim, bitnim.

„Velika mi je čast što mogu da govorim za čitaoce Sportskog žurnala. Da će o meni čitati širom Srbije, Republike Srpske i Crne Gore. Godi činjenica da nisam prepušten zaboravu, da se sećate mojih igara i zlatnog fudbalskog vremena kome sam pripadao“, započeo je svoju priču Vujadin Stanojković.

Ljudski je pitati, znatiželja tera na to, šta ima novo kod ovog nekada vrhunskog asa,  a sve republike bivše zajedničke zemlje upamtile su ga po surovom profesionalizmu, blistavim partijama, pre svega u dresu Vardara, Partizana, državnog tima?

„Počeo sam u Kumanovu godinu dana kao centarfor. U Vardaru je Andon Dončevski zamenio Vukašina Višnjevca i 1986.godine rekao mi da ću igrati desnog beka. Bio sam zatečen, ali vreme je pokazalo da je to bilo sudbonosno da uspem. Zahvalan sam Dončevskom, ali i velikom Ivici Osimu da me pozove u državni tim. Bila je čast igrati za zemlju koja je brojala oko 23 miliona stanovnika. Radilo se o fudbalskoj velesili. Govorilo se da je Brazil u Južnoj Americi, a da su u Evropi Brazilci u Jugoslaviji“, nastavlja Stanojković.

Sa Vardarom je osvojio prvenstvo Jugoslavije 1987.godine, pa bez obzira šta je bilo posle toga, igrao je u Kupu evropskih šampiona. Pripada jednoj od najzlatnijih generacija fudbalskog velikana iz Skoplja. Snažna sećanja još ga vežu na te dane , dok je nosio dres Vardara.

„Dođem iz sela Rečica i budem rame uz rame sa velikanima kakvi su Darko Pančev, Ilija Najdoski, Vasil Ringov, Dragi Kanatlarovski, Toni Savevski, Kočo Dimitrovski i svi drugi koji su ostavili dubok trag u makedonskom i jugoslovenskom fudbalu. Bila mi je čast biti sa njima šampion zemlje. Kasnije je Partizan uzeo titulu za zelenim stolom. Igrali smo u Kupu evropskih šampiona, rival je bio moćni Porto koji je u finalu KEŠ-a savladao minhenski Bajern, imao odlične igrače poput Mađera i Futrea. To se pamti, čini čoveka ponosnim, da budete deo takvom tima“, prelistava po sećanjima.

Vujadin Stanojković postao je legenda u Skoplju, pa je 1989.godine karijeru nastavio u Partizanu. U Beogradu je stigao do kapitenske uloge i dragog trofeja. Naime, u finalu Kupa Jugoslavije savladan je evrospki i svetski klupski prvak, sjajna Crvena zvezda.  Beograd pamti i ne zaboravlja.

„Zbog toga sam ušao među pedesetak legendi Partizana. On je veliki klub koji uvek pamti. Zadovoljstvo je pobediti večitog rivala. Na Marakani je bilo 1:0 za nas, a na tadašnjem stadionu JNA bilo je 2:2. Podigao sam pobednički pehar. Uz porodicu, taj događaj mi je najvredniji u životu. Pobedili smo Darka Pančeva, Sinišu Mihajlovića, Dejana Savićevića, Vladimira Jugovića, Roberta Prosinečkog... Pobediti takva imena nije bilo lako, ali je bilo kako smo mi hteli“, ponosno će Stanojković.

Bio je na pragu velikog, bogatog Reala, ali onda se sve nekako poremetilo.

„Bio sam na SP u Italiji. Izgubili smo u Milanu od Nemačke sa 4:1, pa dobili Ujedinjene Arapske Emirate u Bolonji i Kolumbiju. Preselili smo se u Veronu, na jezero Lago di Garda. Predrag Spasić bio mi je cimer. Uđe u sobu ekonom Lala i kaže da me traži Miljan Miljanić. Sišao sam i on me upoznao sa Alfredom di Stefanom i pokojnim Huanitom. Hteli su po svaku cenu da pređem u Real. Objasnio sam da moraju razgovarati sa rukovodstvom Partizana, jer sam pod ugovorom. Rekli su da je to njihov problem, da trebam da nasledim Čenda koji robuje povredama. Međutim, selektor Osim se odlučio na sastav sa Zlatkom Vujovićem protiv Španaca gde je Piksi Stojković imao svoj dan i srušio velikog protivnika, a protiv Argentine je Zoran Vulić bio u prvom planu, pre mene. Mundijal je prošao, niko iz Reala nikada više nije se javio. Onda je moj cimer Predrag Spasić otišao u Madrid, a ne ja“, pojasnio je Stanojković.

Otisnuo se u pečalbu, profesionalno igrao do 1998.godine. U njegovo vreme pre 28.godine nije se moglo otići u inostranstvo. Klupski fudbal bio je na dobitku. Bilo je lepe igre, kvaliteta, efikasnosti, armija navijača, svega. Danas nije tako. Čini se da bez Olimpije, Vardara, Sutjeske, banjalučkog Borca, Veleža, niškog Radničkog, Spartaka iz Subotice, vinkovačkog Dinama... ni Partizan i Crvena zvezda, ali ni Dinamo, Hajduk, Rijeka, Osijek nisu što su bili.

„Bili smo savremenici doba kada smo bili svi jedno i zajedno. Današnja omladina nema blage veze kako je nekada bilo dobro. Proći će ovo vreme, doći će neko novo doba. I tada će se govoriti o ovom fudbalu, ali i sada se govori kako je bilo u moje vreme. Imali smo tada fudbalerčine. Treneri i selektori su imali po nekoliko igrača na svakoj poziciji. Imao sam sreću da ja iz Rečice kod Kumanova igram za reprezentaciju Jugoslavije. Imali smo sve super dobre klubove i najbolji iz tih kolektiva odlazili su u ’veliku četvorku’. Danas u svom ’rancu’ nosim brojna prijateljstva sa igračima, trenerima, novinarima, publikom. Mečeve u Zagrebu gledalo je 50 hiljada ljudi, protiv Zvezde 100 hiljada, naše utakmice u Skoplju gledalo je u proseku 15 hiljada ljudi. Puni stadionu i Ljubljani, u Nikšiću, u Vinkovcima, u Banja Luci, u Mostaru, u Sarajevu, u Bugojnu. Milina jedna. Danas je ostalo da se spominje“, setno će Vujadin Stanojković.

Odigrao je 21.utakmicu za Jugoslaviju, bio učesnik OI u Seulu, te planetarne smotre fudbala u Italiji. Ubeležio je i 7 nastupa za Makedoniju. Osim Hrvatske ni jedna druga zemlja, bivša jugoslovenska republika, ništa nije ostvarila od kada ne dišemo istom dušom. Šta očekivati u perspektivi?

„Hrvatska je otišla najdalje zahvaljujući Zdravku Mamiću. Danas ga progone jer je išao ispred svog vremena. Procenio je mogućnost svakog pojedinca, napravio moćan Dinamo, stvarao vrhunske fudbalere. Od toga je korist imala i reprezentacija Hrvatske. Tako se stvarao uspeh. Ni Hajduk, ni Osijek, ni Rijeka..., niko nije uspeo osim Dinama i Mamića. Mogu da mu sude, da ga mrze, ali mora mu se skinuti kapa. Svi mi tapkamo, nemamo ljudi poput Mamića. Moramo se bazirati na zdrave Škole fudbala, prave trenere postaviti na pravo mesto. Tatini i mamini sinovi se pitaju, a to nije dobro. Zato danas Pančev, Ringov, Stanojković... nemaju posla u Makedoniji. Nsimo podobni zbog tatinih sinova. Fudbal nam ispašta, a tako je i u Srbiji, u BiH, u Crnoj Gori, pa i u Sloveniji“, tvrdi Vujadin Stanojković.

Bio je sportski funkcioner, bio je trener, vodio je mlađe selekcije Makedonije. Je li lakše igrati ili tražiti od drugih da igraju najbolje što mogu i možemo li Severnu Makedoniju uskoro videti na nekom velikom sportskom događaju?

„Bio bih presrećan. Ovo je moja zemlja, nosim je u srcu. Međutim, moraju se pravi ljudi postaviti na pravo mesto. Nadam se da nakon korone će Makedonci odigrati još dve utakmice u Ligi nacija i da se nađu na velikom takmičenju, na Evropskom prvenstvu. Pazite, ismejavali smo Slovence da su skijaši, skakači i sve drugo samo ne fudbaleri. Oni su sa Srećkom Katanecom otišli pre Srba, Hrvata i svih drugih na velika takmičenja. Dakle, mukotrpan rad i pravilan pristup svemu je jedino rešenje. Bivša jugoslovenska fudbalska škola bila je poštovana širom sveta. Čast mi je da sam igrao za Jugoslaviju sa Katanecom, da sam u Makedoniji bio tom velikanu pomoćnik. Dakle, moraju se povlačiti ispravni potezi. Fudbal pripada onima koji ga razumeju“, naglašava Stanojković.

Njegov sin Miloš nije fudbaler, vrstan je pravnik. Unuk Dušan zagledan je u fudbal. Vujadin je razgovarao za Sportski žurnal sav ushićen, stigla je unučica. Dakle, proširenje sjajne i ugledne porodice.

„Moj Miloš je pravnik i radi u opštini Kumanovo. Supruga Stanislava ima svoj biznis. Unuk Dušan je na putu dokazivanja, igra levom nogom, nadam se da će uspeti. Videćemo za Milicu. Kada poraste možda će uspeti u fudbalu. Moje selo Rečica broji 120 kuća i 500 stanovnika. To selo ima ženski klub i nalazi se u Prvoj ligi Makedonije, imamo i mlađe selekcije. Ponosan sam na tu činjenicu, kao što sam ponosan na moju rečicu i sve komšije“, dodaje Stanojković.

Hvala Dončevskom što mu je dao defanzivnu ulogu. Hvala Blagoju Paunoviću za čučanj pored aut-linije i onog njegovog: „Stari stani, Stari kreni!“ Hvala i Vujadinu Stanojkoviću za izdvojeno vreme za naše čitaoce.

„Ha, ha, ha, ha. Sve je tako bilo. Baš ste mi razgalili dušu i srce. Pozdravljam sve čitaoce Sportskog žurnala u Srbiji, u Republici Srpskoj, u Crnoj Gori, ali i širom sveta koji ovaj divni list čitaju u elektornskoj formi“, završio je svoj razgovor proslavljeni fudbalski as.

Vujadin Stanojković, za prijatelje Stanojko ili Stari, ostao je veran najpopularnijem sportu. Uspešni ljudi ne menjaju često navike. Dok traju dotle i postoje, i budu uspešni.

Ovenčani vencem slave...