Zoran Batrović

BANJA LUKA – Fudbaler Zoran Batrović ostavio je dubok trag u najpopularnijem sportu Crne Gore, pa u dresu Budućnosti, Prištine, beogradskog Partizana, ali i  Borca iz Banja Luke. Zet je grada na Vrbasu, pa često dolazi u krajišku lepoticu.

„Sećam se samo lepih stvari iz Partizana“ – jednom je izjavio Zoran Batrović. Veliki  ljudi i ljudske dobrice dobro pamte, a loše potiskuju kako se nekom drugom ne bi ponovilo.

Njegovo dobro je Partizan, ali pre njega i Zeta iz Golubovaca, Sutjeska Nikšić, Bokelj, bjelopoljsko Jedinstvo, Budućnost, Priština, Borac.

Ne zna se gde je igrao lepše i efikasnije: da li u Prištini gde je u 97 prvenstvenih utakmica postigao 36 golova ili u Partizanu gde jee u 38 nastupa 12 puta pogađao protivničku mrežu. I ,priznaje on, svi klubovi za koje je nastupao bude kod njega posebnu emociju.

„U Budućnosti sam četiri godine bio najefikasniji strelac. I tamo gde sam nastupao, najčešće sam bio prvi klupski strelac. To mi imponuje, mada nije toliko važno“, započeo je svoju priču Batrović.

On, Fadilj Vokri i Vladislav Đukić su jednoj sezoni poveli Prištinu skoro do evropske scene. Malo je nedostajalo da se tim sa Kosmeta nađe u evropskim takmičenjima. Bila neka lepa vremena.

„Imao sam, a tako je i danas, mnogo prijatelja. Odlazim kod njih, dolaze oni kod mene. Sa Vokrijem sam bio nerazdvojan, bio sam kod njega 20 dana pre smrti. Kada ga je zabolelo, javili su mi, odmah sam krenuo u Prištinu, ali sam zatekao tužnu scenu. Fudbal povezuje ljude kao bilo šta drugo. Ja za prijatelje uvek imam pažnje i vremena i uvek će tako biti“, govori Batrović.

U paketu sa Vladislavom Đukićem stigao je u Partizan. Radovao se uspehu koji se čekao pune 32.godine, bio je Partizan osvajač Kupa Jugoslavije. Njemu je, neko reče, to jedan od najdražih trenutaka u karijeri.

„U dugogodišnjoj karijeri izdvajam taj renutak, uspeh posle 32.godine. U Kupu sam bio prvi strelac, ali dosta toga se dogodilo, pretumbavalo. Kada su sklonili Fahrudina Jusufija, ja sam stao u njegovu zaštitu. Rešetao sam mreže, postizao po dva gola na utakmici, a onda sam u finalu bio na klupi, ušao sam krajem utakmice i dao gol. Bili su treneri Moca Vukotić i Ivan Golac. Bio sam nepravedno zapostavljen, i danas to boli, ali ne bih o tome da govorim“, tajanstven je Zoran Batrović.

Imao je sjajne epizode u Partizanu i onda kada mu je rival bila Crvena zvezda. Šta su za Zorana Batrovića predstavljali Večiti derbiji, ta večita inspiracija, za mnoge i nedosanjani san?

„U brojnim intervjuima rekao sam da fudbaler koji nije doživeo okršaje Crvena zvezda – Partizan i Hajduk – Dinamo taj ne zna šta je lepota, poseban doživljaj. Na našem stadionu 55 hiljada ljudi, na Marakani skoro duplo više. Nosi vas huk sa tribina, pršti na sve strane, lepota od igre i od života“, setno će on.

Iz Humske je otišao u Španiju, ali tamo se nije dugo zadržao

„To je zbog balkanskog mentaliteta. Tamo je bio Frank, ikona kluba. Trener Iglesijas obožavao ga je. On meni ukliže na treningu, ja ga udarim. Trener me pozove i objasni da sam tu da igram, a ne da isterujem pravdu. Pre toga na par dana u kup meču tri gola sam postigao, ali nema milosti za prestupe. Bio sam kriv i gotovo“, priznaje Zoran Batrović.

Pre Mogrena je nastupao i za Borac. Iz Banja Luke, grada lepih devojaka, ubrao je za sebe najlepši cvet – svoju životnu saputnicu! On o Banja Luci i o Republici Srpskoj uvek govori biranim rečima.

„Izrodila mi je zlatnu decu. Dala je doprinos što su mi deca uspešna. Sin igra fudbal, obe kćerke su završile fakultete, formirale svoje porodice. Banja Luka se ne zaboravlja, svi me tamo vole i poštuju. Poštujem i ja sve u gradu na Vrbasu i u Republici Srpskoj. Godinu dana u Borcu ne mogu zaboraviti. Lepo se ne zaboravlja“, nastavlja Batrović.

Za reprezentaciju Jugoslavije ostvario je debi dok je bio u Prištini, a kada je nosio  dres crno – belih boja nikada nije igrao za državni tim zemlje koja je slovila za evropsku fudbalsku silu.

„Realno, tada smo imali minimalno tri reprezentacije vrhunskih igrača. Na mom mestu bila je izuzetna konkurencija. Malo se igralo i po ključu. Sve je bilo do selektora, nije mu bilo lako, a ja se nisam ljutio što me nema. Odigrao sam po jednu utakmicu za Olimpijsku i A reprezentaciju. Sve je ostalo fudbalska istorija. Dakle, debitovao sam kod Miloša Milutinovića“, napominje on.

Njegov sin Veljko je bio na pragu Partizana, nije postao član velikana iz Humske.

Zoran Batrović

„Tako je moralo biti. On je bio sa jednom nogom u Partizanu, ali jedan klub u kojem je Veljko ponikao tražio je 300 hiljada evra obeštećenja. U Arsenalu su rekli da je on čudo od deteta. Ostvario je epizodu izvanrednih igara, ali je doživeo tri preloma, pa nije dostigao ono što sam ja očekivao. A bio je za jedno ili dva koplja ispred mene“, zaključio je svoju priču ovaj Crnogorac.

Ostvario je uspešnu karijeru, ali život uči da se uvek može više. U njegovom slučaju, više je često zavisilo i od drugih. Ipak, Zoran  Batrović danas 62-godišnjak, pamtiće se na duže vreme.

To je i zaslužio...