Tomo Knez

Čuveni banjalučki boem, profesor filozofije na ovdašnjoj slavnoj “Realki”, Dušan Mutić rođeni brat kasnije čuvenog sportskog televizijskog komentatora Borisa Mutića, vreme slave najvećeg asa Banjaluke i Borca svih vremena opisao je originalno, na svoj način, rečima “Tomo Knez sitan vez” ne znajući da će baš tada isti taj Tomo Knez, ostvarjući svoju ambiciju, preći u zagrebački Dinamo, izgubiti sebe, i to za sva vremena u gradu svog rođenja u gotovo filmskoj priči.

Banjaluka je to doživela kao veleizdaju svog “fudbalskog anđela”, a uz prelazak Vladimira Beare iz Hajduka u Crvenu zvezdu, odlazak Tome Kneza iz Borca u Dinamo bio je nasjepktakularnija fudbalska selidba uopšte u jugoslovenskom fudbalu koje su pratile brojne priče i isto takve misterije, uz dilemu – kvazi fudbalski amaterizam ili organizovani profesionalizam u skoroj budućnosti!

Sećanja i svedočenja, nakon ravno 60 godina, ispisuju rečenice koje slede…

Sjajne igre Kneza, koliko za Borac, još više za reprezentaciju Jugoslavije, bile su izazovne i za zagrebački Dinamo i za beogradsku Crvenu zvezdu, da ga vide u svojim redovima. O tome se javno pisalo ne samo na sportskim stranama. Morao je na kraju da presudi banjalučki sreski komitet partije, a na toj čuvenoj sesiji najuticajniji ovdašnji političar Niko Jurinčić insistirao je da Knez ide u Dinamo. Situaciju u korist Borca nije mogla da preokrene ni činjenica da je Knez po dolasku iz Rima sa zlatnom olimpijskom medaljom dobio stan u jednoj od prvih izgrađenih stambenih zgrada, sa samo četiri stana u ulici Ejuba Kobašlića, danas Kozarskoj, preko puta Osnovne škole “Jovan Jovanović Zmaj”.

I tako, Knez je bio predodređen da ponese modri dres Zagrepčana.

Za realizaciju te odluke bio je partijski zadužen predsednik Borca Sveto Đorđević, inače prvi čovek grada, izuzetno omiljen u Banjaluci, pogotovo među pristalicama Borca. Ko zna kako, ali navijači Borca su saznali da Knez odlazi u Dinamo i blokirali su izlaze iz svih delova grada. Najhrabriji među njima bio je Salih Šećerčehajić, čuven u gradu kao najbolji majstor za pisaće mašine, i Borčeva navijačka armija dežurala je: na Malti, kod Rebrovačke crkve i u Gornjem Šeheru. Nijedan automobil nije mogao da izađe iz Banjaluke, a da ga oni ne pregledaju.

Spuštala se noć, na Malti, koja je bila najbolje obezbeđena navijačima, pojavljuje se crni mercedes, službeni automobil Sreza i njegovog načelnika Svete Đorđevića. Vozač mu je bio, takođe veliki Borčevac, momčina sa nadimkom “Čakija”. Stali su pred barikadom. Kad su “Borčevci” videli “Čakiju” samo su mahnuli rukom, znajući da je on Borčev od glave do pete, ništa ne proveravajući, a na zadnjem sedištu nije bilo nikoga. Ljubazno su pozdravili i omiljenog načelnika Svetu Đorđevića.

Međutim!

Da su iole pažljivije pregledali zadnja sedišta, pronašli bi Kneza koji je ležao na podu, prekriven dekom!

Posle dva dana sve jugoslovenske novine objavile su na sportskim stranama “Vijesnik” na naslovnoj, da je Knez postao član Dinama! U Banjaluci šok, navijači ogorčeni, Borac je postao prvoligaš posle toliko i toliko godina čekanja, a sad ostaje bez svog najvećeg asa. Proveli su i “svoju istragu”, ali nisu saznali kako je i kuda Knez otišao u Zagreb. Tajno, u gradskim ogovaranjima, za sve su okrivili političara Niku Jurinčića, jer je i njegov službeni mercedes, kao saveznom partijskog funkcionera, za razliku od Đorđevića, gotovo nasilno prošao kroz barikadu u Gornjem Šeheru.

Na “Čakiju” i predsednika Sreza i Borca Svetu Đorđevića niko nije sumnjao.

Sve u ovoj “fudbalskoj odiseji” ima i dodatnu dramaturgiju; nigde nisam uspeo da saznam ime i prezime Đorđevićevog vozača, upamćen je s nadimkom “Čakija”, a i nadima ima svoju priču. Vozeći iz Sarajeva za Banjaluku, glanc novi mercedes, tek ga preuzeo za potrebe sreza, u kanjonu Tijesno ogrebao ga je u nekoj od brojnih krivina kod čuvene kafane “Buk”, pred samom Banjalukom. Kad je video ogrebotinu gotovo je jauknuo “dajte mi čakiju (karakterističan narodni nož!) da se ubijem!!” Svi u prepunoj bašti “Buka” čuli su taj jauk i od tada su ga svi zvali i svi znali, kao “Čakiju”.

Šta je onda 1961. godine zaista bilo, gotovo 40 godina kasnije, kada mnogi od aktera tog događaja višu nisu bili ni među živima, ili više nisu ni živeli u Banjaluci, ispričao mi je Tomo Knez, prilikom svog zadnjeg boravka u Banjaluci 1998. godine, a sve do u detalj nedavno potvrdio Dragan Šuput, suprug kćerke Svete Đorđevića.

U jednoj od sedeljki, najčešće u poznatom sastajalištu “Maraton”, Tomo Knez mi je “otvorio i dušu i srce”:

-Ni danas nisam načisto da li sam povukao pravi potez što sam otišao u Dinamo, a ne u Crvenu zvezdu, čak da bi mi karijera bila uspešnija da sam ostao u Borcu koji je postao prvoligaš. Dinamo je imao brojne odlične pojedince: Irovića, Škorića, Matuša, Markovića, Perušića, Belina… ali nikako nije mogao da složi tim koji ima pobednički duh, kakav je naprimer imao Borac. Drugo, često razmišljam i o tome da bi u svom gradu bio motivisaniji, Banjaluka je živela za Borac, u Zagrebu je sve na nivou i gospodskije, ali pomalo i hladnije…

Iz Dinama će Knez preći u zagrebačku Trešnjevku koja je postala jugoslovenski prvoligaš, igrati kratko, izgubio je i status jugoslovenskog reprezentativca, ubrzo otišao u Austriju, u bečki Rapid, posle u Klagenfurt gde je završio karijeru, a u tom gradu danas i živi.

Knez je, inače, u istoriji jugoslovenskog fudbala jedini drugoligaški igrač koji je igrao za reprezentaciju Jugoslavije i ostvario sjajne rezultate: olimpijski pobednik u Rimu 1960, iste godine viceprvak Evrope, a u Čileu 1962. bio je četvrti na svetu jer je igrao kvalifikacionu utakmicu protiv Poljske u Beogradu kada je Jugoslavija pobedila 2:1.

Godinama Tomo Knez nije uopšte dolazio u Banjaluku, a onda, 1998. čvrsto je bio odlučio da se preseli iz Klagenfurta u Banjaluku, uz pomoć grada i Borca, pre svih prijatelja Predraga Radića, Pere Perovića i Pere Banjca uspeo je da povrati stan koji mu je dodeljen daleke 1960. godine. Kad smo ga ispraćali ispred hotela “Bosna”, bila je rana zora, okupilo nas se desetak, pozdravljajući se sa svima Knez je rekao:

-Eto mene za par meseci u Banjaluci i tu ostajem do kraja svog životnog puta.

Rečeno, a nikad nije ostvareno!

Usotalom, celi današnji svet i preživljava zahvaljujući zaboravu, a obećanja su često i ludom radovanja, gotovo da nema izuzetka. Ali, do danas živi misao velikog boema i pesnika ulice Dušana Mutića – Tomo Knez, sitan vez; čovek pamti ono što želi, a život zna da bude i čudo i svaki da se smesti u nekoliko rečenica.

Bilo jednom na Balkanu…

Zlatni olimpijci bez Kneza

Pošte Republike Srpske izdale su jubilarnu poštansku marku sa likovima olimpijskih pobednika iz banjalučkih klubova, na kojoj nema Tome Kneza. Svi oni: Nebojša Popović, Abas Arslanagić, Milorad Karalić, Dobrivoje Selec, Anton Josipović, Zdravko Rađenović i Zlatan Arnautović dali su svoj pristanak da im se objavi njihov lik, izuzev Kneza koji je to odbio.

Njegovo pravo, ma šta mi o tome mislili i kako tumačili.

Deda i unuk

U gotovo stogodišnjoj istoriji Borca Sveto Đorđević ostao je upamćen kao jedan od najomiljenijih predsednika Borca. Decenije i decenije kasnije na toj funkciji nasledio ga je njegov unuk Srđan Šuput, koji je, kao i deda, bio izuzetno omiljen i među fudbalerima i među navijačima i značajne stvari je uradio za stabilizaciju i afirmaciju Borca. Pod njegovim rukovodstvom Borac je prvi i za sada jedini put postao pobednik jednog državnog prvenstva – Premijer lige BiH, 2011. godine.

Braća Đorđevići

Braća Đorđevići, Veljko i Sveto, u istoriji Banjaluke ostavili su izuzetno izeuzetno duboke tragove. Obojica fakutetski obrazovani, istinski levičari, još kao mladi postali članovi partije tridesetih godina. Veljko je bio jedan od tvoraca proglasa protiv Hitlerove berlinske Olimpijade 1936. godine, a taj letak odjeknuo je veoma snažno u Banjaluci. Bio je španski borac. Istina zbog kleveta i laži, izmišljenih i iskonstruisanih Veljko je bio stradalnik informbiroa. Međutim, to nije nikad umanjilo i skrnavilo njegov ugled i poštovanje ma gde da je bio, a pogotovo u Banjaluci. Obojica ličnosti da se pamte za sva buduća vremena.

Rekordan transfer

Prelazak Tome Kneza iz Borca u Dinamo pratio je, za tadašnje jugoslovenske fudbalske prilike, basnoslovan transfer: posredstvom Predraga Naletilića, tada člana stručnog štaba Dinama, kao fizioterapeut, a usput i menadžer, kasnije izrastao u čuvenog evropskog menadžera, Dinamo je isplatio Knezu na ruke milion i dvesta hiljada dinara, kupio najnoviji model Opel-olimpije plave boje, te komforan stan u centru Zagreba.

Miljanić o Knezu

Mnogo mnogo godina kasnije, od odlaska Kneza iz Borca u Dinamo, a ne u Crvenu zvezdu, slavni trener Miljan Miljanić je rekao:

-Tomo Knez je bio čudo od fudbalera, on bi mogao da igra i u današnjem vremenu, prodoran, eksplozivan, efikasan, spretan, borben… Imao je sve kvalitete. Zvezda ga je svim srcem želela da dovede u svoje redove, ali u Borcu i Banjaluci mislili su drugačije i otišao je u Dinamo. Često ga se setim, gledajući danas razmažene zvezde kako skakuću po terenu, a Knez je bio pre svega veliki veliki borac.