Na velikom meču u Laktašima Igokea – Crvena zvezda košarka je pokazala i dokazala da je u beskrajnoj sportskoj porodici izuzetak, ma šta košarka još bila, a jeste i biće!

Igokea je oživotvorila legendu o Davidu i Golijatu, srušila je veličinu na pleća, viteški i znanjem, a kolos po imenu Zvezda po hiljaditi put u životu dokazao je da se ne može za čas ozdraviti od samog sebe!

I jedno i drugo u fenomenologijibasketa, kao izuzetak, potvrđuje gvozdeno pravilo da se čuda baš kao ovo u Laktašima minule nedelje dešavaju zapravo svakog dana, samo ako za njima tragamo, i ukoliko smo spremni da se s njima sretnemo.

 Čovek, bio on i košarkaš Zvezde ili družine iz Zubinog Potoka, koliko i Kozarske Dubice uvek je ono u šta beskrajno veruje!

Momci iz Lijevča polja, za razliku od po imenima i prezimenima čuvenih Beograđana, i beli i crni, ma kojeg porekla i veroispovesti bili, sad su tu gde jesu i pripadaju tom svetu, verovali su u sebe, Zvezda, u istoj različitosti rasnog i verskog korena, nije, a to neverovanje se posebno videlo u obeshrabrujućoj bezvoljnosti i odsustvu htenja kad je Igokea napravila razliku od 33 koša, a to saznanje prihvaćeno u Zvezdi kao realno i normalno.

Neće Zvezdi biti lako, bez obzira na pojačanja i šok terapijom smene trenera, otišao je Saša Obradović, a u Zvezdu se vratio Dejan Radonjić. Nazire se, ili bolje rečeno lebdi u vazduhu, da ima tu još nešto , objašnjava se trivijalno kao odsustvo duha!

Igokea, sa svojim izraslim strategom Draganom Bajićem, već stručnjakom regionalnog ugleda, te ukomponovanom družinom: Klemonsom, Karl Majklom, Fundićem, Atićem, Jošilom, Ilićem, Talićem…, nameće svoj „kredo“ da je odanost i časnost u svakom nadmetanju, zašto ne i u košarci, nagrada za darovitost, vrlinu i umeće. Otuda onako granitna odbrana domaćina, koja je vodila do pobede, a na tom putu svaki njen pojedinac imao je svoju ulogu.

 Velika želja, i toliko u ovom vremenu osamljenosti neophodnog zajedništva i prisnosti, a to krasi Igokeu, postaje njena pokretačka snaga za stvaranje velikih dela.

Nakon prespavane trijumfalne noći trener Dragan Bajić kaže:

-Imaju utakmice koje sa saradnicima pripremaš danima, analiziraš protivnika do u detalj, toliko toga predvidiš, na brojne okolnosti upozoriš igrače…, a od toga na parketu ne bude gotovo ništa. Nakon dvomeča sa Hapoelom najviše smo pažnje poklonili odmoru tih igrača, pa tek onda spremanje za Zvezdu, činili smo to kroz igru, gotovo razbibrigu, i to se sada pokazalo kao delotvorno. Oduševljen sam svojim momcima.

Nekadašnji igrač Igokee, kad je nosila ime Potkozarje, posle direktor, trener i predsednik kluba Goran Dodik vagao je reč po reč:

-Velika košarkaška predstava i grandiozna igra Igokee. Možemo samo pretpostaviti, da nije korone, večerašnji ambijent bio bi bogovski, dvorana bi bila prepuna, ko zna koliko njih i ostalo izvan dvorane, jer Zvezda nosi posebnu magiju. Bio bi to veliki dobitak i za košarku Republike Srpske koja je u velikom usponu. Zato sam beskrajno radostan, ali istovremeno pomalo i tužan. 

Dejan Erešić, nekada košarkaš Banjalučkih orlova, direktor Borca koji je devedesetih godina minulog veka igrao u prepunom „Boriku“ evropske mečeve, zaključuje:

-Reći ću samo jedno – Igokea je postala istinski sportski ponos Republike Srpske!

I, tako!

Ništa bolje ne uspeva nego – uspeh; danas Igokein, sutra ko zna čiji, jedino je bespoštedna iskonska sportska borba lepa, bez nje nema nikakvog ostvarenja, probudi se Zvezdo, baš kako je zborio blagopočivši vladika Amfilohije: „Nijedna petokraka ne sija na nebu kao Zvezda, pogotovo kad je Crvena!“