Fahrudin Omerović

DOBOJ – Osam godina vernosti Partizanu svrstale su Fahrudina Omerovića među 6 legendi „crno – belih“ po broju nastupa za taj tim. Bio je super dobar čuvar mreže dobojske Sloge, pa afrimaciju stekao u tuzlanskoj Slobodi, a u Partizanu ostvario sve ono o čemu je maštao.

Dobar golman vredi pola tima, vladalo je nepisano pravilo u njegovo vreme. Zato je Fahrudin Omerović toliko značio u tuzlanskoj Slobodi, u beogradskom Partizanu, u Turskoj, u dresu reprezentacije. Rođen je 26.avgusta 1961.godine u Doboju, izrastao u jednog od najboljih čuvara mreže na prostoru nekadašnje Jugoslavije i postao priznato i poznato sportsko ime – as za svako poštovanje.

Sve je počelo u Doboju. Sloga je bila u dva navrata drugoligaš velike i zajedničke zemlje. Mnogo poznatih asova igralo je u „gradu na tri reke“. Omerović je iz Doboja prešao u Tuzlu i za četiri sezone ubeležio 94 nastupa, uz jedan pogodak za Slobodu. Šta kažu sećanja na period proveden u „gradu soli“?

„Početak u Doboju bio je ohrabrujući, ukazivao je da mogu nešto da ostvarim. Nizom srećnih okolnosti prešao sam u Tuzlu i nizom još srećnijih okolnosti sve je išlo na moju ruku u Slobodi.Tu sam proveo četiri zlatne godine i svojim partijama preporučio se Partizanu. Iskreno rečeno, ne sećam se da sam postigao taj jedan gol za Slobodu, ali drago mi je da ljudi i to pamte nakon toliko godina“, govori Fahrudin Omerović.

Iako je u Partizanu bio na velikoj ceni Ranko Stojić, njemu je stigao poziv i obreo  se u Beogradu. Za 8 godina vernosti Partizanu dve titule, dva trofeja kupa nakon 32.godine posta. Lep učinak i za svako poštovanje. Moglo bi se reći da je odlazak Fahrudina Omerovića iz Slobode u Partizan bio potez života.

„Sam odlazak iz dobojske Sloge u tuzlansku Slobodu značio je moju odlučnost da stalno napredujem. Dečački snovi bili su da zaigram u Partizanu, a onda u dresu reprezentacije Jugoslavije. Mislim da su se snovi ostvarili u potpunosti“, nastavlja Omerović.

Imao je i 9 nastupa za Jugoslaviju. I tri pobede, dva remija i tri poraza, uz gol razliku 9:9. Dakle, učinak pola – pola, ali se pamti da je bio učesnik SP u Italiji.

„U to vreme je fudbalska Jugoslavija bila moćna, a konkurencija u svakom klubu prejaka. Sa nepunih 23 godine stao sam na gol Partizana. Dve sezone bio sam golman sa najmanje primljenih golova u šampionatu Jugoslavije. Imao sam želju da stignem u reprezentaciju Jugoslavije. Nisam bio opterećen, ali ostvario sam i takav cilj. Stigao sam i na SP u Italiji. Ostvario sam super dobar rezultat u svojoj sportskoj karijeri“, govori Omerović.

Kaže da su za njega Večiti derbiji bili nešto posebno.

„Utakmica svih utakmica. Kakva atmosfera pre, za vreme i posle utakmice. Deklarisani sam navijač Partizana, a okršaji protiv Crvene zvezde bili su nešto posebno. U svetu je poznat kao utakmica od posebnog značaja. Imao sam dosta prijatelja u taboru Zvezde, ali svako voli svoje i navija za pobedu svoju i svog tima“, otkriva Fahrudin Omerović.

Stigao je da ponese i kapitensku traku voljenog tima!

„Od Doboja, do Tuzla, pa Beograda…, sve je nošeno talentom i velikom upornošću i odricanjem. Nosila me želja za uspehom i uz uporan rad ja sam to postigao. Za mene je velika stvar da budem kapiten Partizana i da stignem do državnog tima. Lepo je kada se ostvare dečački snovi“, priznaje poznati Dobojlija.

Četiri godine u Kodžaelisporu, te tri u Istanbulsporu, ne može reći da nije bilo lepo, dobro i uspešno. Mada, čovek kada pravi računicu, a ljudski je tako reći, uvek  kaže – dobro je, moglo je i bolje...

„Prilično kasno došao sam u Tursku, sa svojih 31.godinu. Miško Mirković i Stevica Kuzmanovski bili su sa mnom stranci. Kodžaelispor je tada ušao u najviši rang i bedio je sve redom. Bili smo jesenji prvaci Turske, na kraju smo izborili Kup UEFA. Bio je to najveći uspeh kluba. Bio sam i kapiten. U Istanbulsporu sam povredio rame i u 36.godini završio sam sportsku karijeru. Da nije bilo povrede, još bih branio“, uverava Omerović.

Nekako reprezentacije nastale od zemalja koje su činile veliku i, činilo se, srećnu zemlju nikako da se pitaju na velikim evropskim i svetskim takmičenjima. Doduše, Hrvatska je ostvarila nešto. Makedonija će na prvenstvo kontinenta, ali šta je sa Srbijom, BiH, Crnog Gorom?

„Slovenija i Hrvatska su u nekom periodu ostvarile nešto. Hajde, BiH je izborila učešće na SP u Brazilu. Ovo sada je dosta tanko. Neminovno dolazi do smene generacija. U Srbiji je prisutan kvalitet pojedinaca, ali ne znam kakva je organizacija. Mislim da neke druge stvari utiču na uspeh, a ne kvalitet igrača“, rezonuje Fahrudin Omerović.

Čuje se sa nekim od saigrača, čuva svoje prijatelje.

„Često se čujem sa Zvonkom Popovićem. To prijateljstvo rodilo se dok smo bili u Partizanu. Pre par dana čuo sam se sa Zvonkom Vargom. Kada obaveze dozvoljavaju onda se čujem sa DŽevadom Šećerbegovićem, sa Mersedom Kovačevićem, sa Mešom Baždarevićem. Kontakti postoje, ali udaljeni smo jedni od drugih, ne viđamo se često“, dodao je bivši golman Partizana.

Sve su prilike, porodica Omerović neće imati naslednika legendarne „jedinice“ Slobode i Partizana.

„Moj sin je bio u Galatasaraju,u Fenerbahčeu ,ali je od 14.do 18.godine imao tri operacije kolena i morao se odreći te sportske ambicije. Kćerka je trenirala košarku, ali se opredelila za školovanje“, dodaje on.

Kaže da je zadovoljan ostvarenim kao trener. Poznato je da je radio zajedno sa Safetom Sušićem i sa Ajkutom. Okušao se i u samostalnom vođenju klubova.

„Posle završetka karijere od Istanbulspora dobio sam ponudu da ostanem kao trener. Bio sam trener golmana i sa Sušićem i sa drugim trenerima u raznim klubovima. Onda sam Ajkutu bio prvi trener od 2004. I tako je sve do danas. Zajedno smo ostvarili najviše. Kao trener sam osvojio prvenstvo Turske, tri Kupa Turske u više klubova. Ti uspesi i forsiranje mladih igrača nose nas u nova angažovanja“, najavljuje Omerović.

Na kraju je dodao:“Hvala vam što se setili se mene. Pozdrav Vama, vašim čitaocima i svim ljudima dobre volje sa prostora nekadašnje Jugoslavije. Posebno u vreme pandemije želim svima dobro zdravlje i uspeh u svim segmentima života!“

Danas živi i radi u Turskoj, ali Fahrudinu Omeroviću za srce su prirasli Matuzići, Sloga i Doboj, Sloboda i Tuzla, Partizan i Beograd, Turska, brojni ljudi i gradovi.

Milinko Pantić i Fahrudin Omerović

Po broju nastupa u Partizanu, na pozijiji je broj 7, što mu ne pada teško. Ispred njega su veličine kakvi su : Saša Ilić (876), Momčilo Vukotić (791), Nikica Klinčarski (518), Stjepan Bobek (468), Bruno Belin (463), Blagoje Paunović(451). Gol Partizana je vešto čuvao u 437 mečeva. Grobari mu i danas poručuju: „Hvala ti što postojiš“. On ne skriva ljubav prema Partizanu i uzvraća: „Možda se vratim, jednog dana!“

Sve je moguće, Partizan nekako često menja trenere...