Ljubomir Klincov

Ugodan ambijent restorana “Studenac” kod Šake na obalama Vrbasa, kraj gradskog mostar “Patra” u Banjaluci i srdačan razgovor. Sagovornik Ljuboimir Klincov, ugledni bankar iz jugoslovenskog vremena, nekada prvi čovek Fudbalskog kluba Naprijed sa Obilićeva. Nisu potrebna pitanja, Klincov počinje izlaganje:

-Znam mnoge novinare koji prate ekonomiju, ali sada sam bogat i za jedno novo iskustvo sa sportskim novinarom. Ja sam  sport ušao da pomognem mladost, doprinesem edukaciji naše dece, pogotovo  onim teškim ratnim i poratnik devedesetim godinama.

Kao čovek bogatog životnog iskustva koji se negledao svega i svačega, prošao uspešno i onaj organizovani sistem u Jugoslaviji i današnju tranziciju koja je večna, nastavlja:

-Danas je teško sportskim klubovima. Nema firmi koje žele da ulažu u sport, mislim da je fudbalu najteže. Zaista se čudim kako klubovi u današnje vreme sastavljaju kraj s krajem. Sve je manje privatnika koji novac ulažu u fudbal, košarku, rukomet, odbojku… Danas biti na čelu jednog kluba je velika odgovornost, obaveza i muka! Izgubili su se i autoriteti.

Mladost je najveći čovekov kaptal. Svestan je toga i Ljubo Klincov koji je pokušao da oporedi vremena:

-Taj period kada sam ja, zajedno sa svojim saradnicima, inače uglednim ljudima iz života, politike i sporta, bio u Naprijedu nosio nas je entuzijazam. Gledali smo našu decu kako rastu, stasavaju, ne samo sinovi nas iz uprave kluba već i sva deca iz naselja koja su došla u klub s velikim oduševljenjem i radošću. U tom periodu Naprijed je imao, slobodno mogu da kažem, najjaču upravu od svih klubova u Banjaluci, pa i Krajini. Bili smo jači i od Borca, kojem smo nudili stalno pomoć, ali smo se nekako i razilazili u razmišljanjima. Jako mi je žao što su naši mnogi talentovani fudbaleri zaobišli Gradski stadion. To je godinama slučaj, pogledajte kakve su karijere ostvarili Mustedanagić iz Novog Grada ili Prijedorčanin Hošić, a nisu zaigrali za Borac. O talentima iz banjalučkih klubova da i ne pričam.

Na pitanje koji je, po njemu, najveći talenat u deci koja su odrasla na Obilićevu, Ljubo Klincov je odgovorio:

-Bez premca Mihajlo Bučinski! Odskakao je od svoje generacije, a napravio je i zavidnu igračku karijeru. Uprkos svim stručnim procenama nije zaigrao za Borac. Dok sam bio predsednik Naprijeda uvek sam se zalagao da budemo uz naš najveći klub, da se talentovani dečaci regrutuju za Borac, ali…

Prema rečima Ljube Klincova struka je jako važna u svakom klubu.

-Treneri nisu samo učitelji već i pedagozi, roditelji, prijatelji mladim igračima. U Naprijedu smo imali takva imena poput Dobrivoja Sabljića, Milana Vlajića, Nenada Maleševića, Mile Bunjevca, Dragomira Golića… Svako od njih je ostavio upečatljiv trag, a klub je uvek bio prerpoznatljiv po omladinskoj školi i turnirima, prvo Petravdanskom, a potom i Memorijalu “Duško Ožegović”.

Entuzijazam je kada se čovek uhvati ozbiljnog posla bez bilo kakve naknade, u interesu opšteg interesa, iskazujući ljubav prema klubu u kojem obavlja određenu funkciju.

-Sve smo radili iz ljubavi. Ništa nam nije bilo teško. Čak ni to da istovaramo pomoć za klub, materijal za igralište i klupske prostorije… Od toga se nije bežalo, a pored mene su bili ugledni ljudi u Naprijedu: Nedeljko Čubrilović, Vito Rakić, Slavko Mikača, Vojin Jugović, doktor Raković… Bio je to jedan uštiman tim, svako je znao svoj posao i obavljao ga bespekorno. Svima nam je interes bio isključivo Naprijed. Sačuvali smo klub i njegovo ime u najtežem periodu – istakao je na kraju Ljubomir Klincov, bivši predsednik Naprijeda i fudbalski entuzijasta kakvih je danas malo, ne samo u Banjaluci, već i u Republici Srpskoj, ali i regionu.