Profesor Vladimir Vuletić danas je podneo ostavku na poziciju potredsednika Partizana, ali i člana Upravnog odbora FK Partizan:

Фудбалски клуб Партизан дужи низ година живи најтежи период у својој историји. Ниподаштавање, деградација, болно и системско свођење овог клуба на ефемерни и потчињени, кулминира ових дана злехудим настојањем да се један фудбалски клуб медијски криминализује и огласи за легло организованог криминала у Републици Србији.

У том покушају предњаче таблоидни медији, пензионисани безбедносни аналитичари, неки политичари, јуришни академици, драмски писци и филмски редитељи, који се не баве узрочно-последичним обележјима актуелних дешавања, већ зубато суде и пресуђују, цртају мете и позивају на јавни линч неке од функционера фудбалског клуба Партизан, уверени да је један универзитетски професор на мандатној функцији потпредседника у клубу, засигурно знао оно што они (наводно) нису.

Они о праву и правној држави не знају много, али су им уста пуна правде и правице.

Они о правилима поступка не знају ништа, али би да ограђују стадион Партизана и укидају клуб.

Све под паролом да су, иначе, навијачи Партизана.

''Не бојим се од вражјега кота, нега га је ка на гори листа, но се бојим од зла домаћега”, вели Његош, а ја им морам поручити да Хумска није Шилерова, да је Партизан уметност до које они никада досегнути неће, да је један универзитетски професор онај ко се у клубу бавио правним а не питањима организованог криминала и да у Хумској не станују лица са Интерполове потернице и мафијашке пудлице.

Правна држава је мало и мој идеал!

У тој правној држави ваља искрено и свесрдно подржати свеукупну борбу против организованог криминала. Међутим, у том настојању она би требало да буде аперсонална и универзална, да се суди онда када се подигне оптужница а не да се чека застара дела, да се не опрашта 17 милиона евра дуга државној банци клубу под тенком, да се не фалсификује историја на скупштинама ФСС и да се једно фудбалско првенство (као једино у Европи!) не модификује по жељи једног клуба, укидајући play off у сред такмичења.

Све је ово нешто пред чим не могу да останем нем. У фудбал сам ушао чиста срца и бавио се искључиво правом у фудбалу. Ово није оно за шта сам се борио, изгарао нарушеног здравља и нисам узмицао, чак ни када сам разапињан на таблоидним странама знајући да је, како рече Шекспир  “боље је умрети у борби него у страху. Смрт победи ко у борби нађе гроб. Ко умре у страху, тај је смртни роб.”   

Зато је време да ме неко други, бољи и умешнији, наследи.

Међутим, поносан сам на одбрану институције ФК Партизан 2016. године.

Поносан сам на једну (кажу, највољенију) дуплу круну и један танго смрти.

Поносан сам на мој, бројем мали али снагом ума велики, правни тим и израду новог Статута и свих осталих релевантних подстатутарних аката и правилника ФК Партизан.

Поносан сам на непосредно и посредно заступање ФК Партизан у свим арбитражним, судским и другим правним поступцима пред органима ФСС и домаћих судова.

Поносан сам на непосредно заступање ФК Партизан у свим поступцима које је Дисциплинска комисија УЕФА водила против нашег клуба.

Поносан сам на представљање и заступање ФК Партизан на седницама надлежних органа ФСС и Заједнице клубова Супер лиге и Прве лиге Србије.

Поносан сам, најзад, на заједнички правни тријумф у поступку враћања својине над стадионом Партизана под окриље ЈСД Партизан.

У овим пословима и биткама, нису успели да ме осујете чак ни разни клупски климоглавци, “саветници”, “пријатељи”, “укорењени доприноситељи”, “два лоша што убише Милоша”, разне ситне “евет-ефендије” и благоглагољиви денунцијанти, сви присутни до последње капи свог ситносопственичког интереса.

Радио сам по оној Улпијановој: honeste vivere (часно живети), alterum non laedere (другога не штетити), suum cuique tribuere (свакоме по заслузи дати).

Знам да је сада време за језиви смех хијена.

Међутим, знам и да ће, како то рече мудри војвода Степа, “историја сваког поставити на своје место, па и мене, и ако нисам нешто добро урадио она жигосати и без моје одбране, као што ће признати оно велико, и поред свих напада.”

Подносећи ову неопозиву оставку на место потпредседника и члана УО ФК Партизан, желим свим бројним дивним, јавности невидљивим, људима  kлубу, тим правим тихим херојима, играчима и стручном штабу сваки даљи успех и борбу непрестану, брехтовским речима:

“У мрачна времена, хоће ли бити песме?

 Да, биће песме о мрачним временима!”

Живео Партизан!