Ivan Cvitkušić

GRADAČAC - Ivica Cvitkušić je za 15 sezona profesionalnog bavljenja fudbalom odigrao više od 500 zvaničnih utakmica. Nastupao je za oba Dinama i Rudar Ljubiju, pa u Švedskoj. U Vinkovcima je bio kapiten i tu odlučio da formira porodicu. Danas radi u Nemačkoj, a misli često usmerava na jugoslovensko fudbalsko vreme.

Samo velika srca vole, a njegovo je volelo Gradačac gde je rođen, zagrebački i vinkovački Dinamo, Rudar Ljubiju, HIT Goricu ,više švedskih klubova. Danas živi i radi u nemačkoj.

„Dok sam radio u Zvijezdi iz Gradačca kao direktor, gde sam proveo svoju ranu mladost, imao sam priliku da čitam Sportski žurnal svakodnevno. Sada u Nemačkoj stignem pročitati ono što je u elektronskoj formi, ali imam sada priliku da pozdravim sve slušaoce ovog prestižnog lista“, započeo je svoj razgovor Ivica Cvitkušić.

Iako je rođen pre 60 godina, mnogi su spremni verovati da bi on danas bio jedan od najboljih fudbalera Premijer lige BiH, još ima snage. I još izgleda mladalački i sportski.

„Iskreno da vam kažem, sve je bilo davno. Počeo sam igrati fudbal 1975.godine u omladinskim selekcijama Zvijezde Gradačac. Imao sam tu sreću da uspem. Nisam jedini. Uspeli su iz Gradačca daleko dogurati moj veliki prijatelj Nikola Nikić, pa Ešef Jašarević, Rizalija Mahmutović, Stojan Stevanović, Mirsad Smajić, Amir Durgutović, Ismet Mulabdić i tako dalje. Jašarević je oblačio i dres Jugoslavije“, napominje Cvitkušić.

Njegov otac bio je gradonačelnik Gradačca, pa bi bilo nekako bliže da krene u pravcu diplomatije, a ne treninga po snegu, kiši, blatu ili kada je julska jara. Kako objašnjava toliku ljubav prema najpopularnijem sportu?

„Moj otac je imao saobraćajnu nesreću sa svojih 35 godina i izgubio je život 1974.godine. Njegov brat, čuveni profesor i direktor gradačačke Gimnazije, Ivan Cvitkušić, bio je jedan od trenera u Zvijezdi. Valjda da mi pomogne, da lakše nosim bol u srcu za izgubljenim ocem, on me je pozvao u Zvijezdu, upisao u mlađe selekcije. Mnogo je bilo boljih talenata, naprednijih dečaka, ali ja sam bio uporan, vredno sam radio i trenirao. Isplatilo mi se i već 1980.godine imao sam više ponuda klubova koji su nastupali u najjačem takmičenju Jugoslavije“, podseća Ivica Cvitkušić.

Bio je blizu Slobode, a otišao je na drugu stranu.

„Često kažem da su Sloboda i Tuzla bili moji nesuđeni klub i grad. Bio sam sa Slobodom na pripremama u motelu Majna u Modriči. Tada je bio i budući golman Partizana Fahrudin Omerović tu. Imali su niz igrača vrhunske klase. Tu je bio DŽevad Šećerbegović, Goran Miljanović, pa Mersed Kovačević, Nedžad Verlašević, Sead Sarajlić…  Jednostavno, vratio sam se da odigram još šest meseci za Zvijezdu Gradačac“, kaže Cvitkušić.

Sada 4.marta biće 37 godina kako je debitovao za zagrebačke „modre“. Seća se  tog meča protiv ,tada su je zvali, titogradske Budućnosti. I pogotka protiv novosadske Vojvodine.

„Imao sam niz ponuda, a Nikola Nikić trudio se da dođem u Željezničar. Hteo me vinkovački Dinamo, a jedan gospodin odvede me u Rijeku. Onda me pozove Vlatko Marković da dođem u Dinamo iz Zagreba. Svako je sanjao da bude u nekom od klubova ’velike četvorke’. Prihvatim i dođem u Zagreb, a u svlačionici Cerin, Bogdan, Zajec, Hadžić, Janjuš, Bračun, Munjaković, braća Cvetković… Ranije sam samo gledao te ljude na televiziji. U tadašnjem Titogradu uđem umesto Zvezdana Cvetkovića, padala je kiša. Svega se sećam, sve je bilo kao u filmu, a bila je stvarnost“, nastavlja Cvitkušić.

Imao je lepu epizodu u dva čina u Vinkovcima, kada su u gradu na Bosutu padali i najveći jugoslovenski klubovi.

„Kada je otišao Vlatko Marković, došao je Branko Zebec i nastupilo je rasulo. Otišao je Milivoj Bračun, pa Bora Cvetković, pa Velimir Zajec, pa Edi Krnčević, Štef Deverić, Slobodan Janjuš se vratio u Željezničar… Dva Dinama imala su tradicionalno dobre odnose, pa sam otišao u Vinkovce. Tu sam kasnije upoznao životnu saputnicu, tu sam podigao porodični dom, tu su rodila se moja deca i Vinkovci su danas uz Gradačac u mom srcu“, govori on

Igrao je  i za Rudar Ljubija. Treba mlađim čitaocima pojasniti da se tada u tom rudarskom mestu igrao super dobar fudbal.

„Tada je Rudar imao izuzetan tim, a rudnik je bio iza kluba i finansijski je dobro stojao. Buvač, Mladina, Radić, Bekvalac, Stakić, Mršić, Grabo… Te dve godine bio sam u omladinskoj reprezentaciji 2.lige Jugoslavije, pa sportista Grada Prijedora i tako. Taj grad ostao je u mom srcu za sva vremena. Htelo me da ostavim duboke tragove u svim klubovima gde sam nastupao“, reči su britkog defanzivca.

Imao je Ivica Cvitkušić lep učinak i u Švedskoj.

„Nakon Prijedora vratio sam se u Vinkovce i bio kapiten Dinama. U Đurgardenu bio sam nepunih pet godina i u svakoj sezoni uvršten sam među pet najkvalitetnijih stranaca. Švedska je bila lepa i jaka zemlja. Međutim, sneg se dugo zadržavao, temperatura je bila minus 15 ili minus 20 stepeni. Zato sam odlučio se za povratak i usputno sam dve godine odigrao za HIT Goricu. Bili smo prvaci Slovenije, osvojili smo Super kup Slovenije. Zaista, zadovoljan sam ostvarenim. Iskoristio sam svoj trud, talenat, odricanje“, nastavlja on.

Ivica Cvitkušić igrao je borbeno i hrabro, ali nije imao zvaničnih nastupa za A tim Jugoslavije. Tada je bila jaka konkurencija, a golgeteri su bili više na ceni. Možda je to razlog što nije nosio plavi dres, Jugoslavije.

Cvitkušić, prugasti dres

„Ispred drugih bili su Zvezda, Partizan, Dinamo i Hajduk. Tada su igrali Dragan Piksi Stojković, braća Đurovski, Marko Elsner, Mitar Mrkela, Miloš Šestić, pa Husref Musemić… U Partizanu Dragan Mance, Nikica Klinčarski, Zvonko Varga, Zvonko Živković, Admir Smajić, u Hajduku Blaž Slišković, braća Vujović, Zoran Vulić, u Dinamu Zagreb Boro Cvetković, Srećko Cerin, pa Velimir Zajec kome niko ne može oduzeti loptu. Nadolazio je mladi Darko Pančev u Vardaru. Vahid Halilhodžić u Veležu, iz Sarajeva Predrag Pašić, Safet Sušić, Faruk Hadžibegić. Mnogo vrsnih igrača u Jugoslaviji. Bilo je teško doći do državnog dresa“, priznaje Cvitkušić.

Fudbal njegovog vremena i ovo što danas fudbalom zovemo ne može se porediti, a to se najbolje vidi kada klubovi imaju nastupe na međunarodnoj sportskoj sceni.

„Dinamo Zagreb i Crvena zvezda najbolje su organizovani klubovi na prostoru bivše Jugoslavije. Dinamova omladinska škola je među pet najkvalitetnijih na kontinentu. Mnogi kukaju na Zdravka Mamića, ali zahvaljujući najviše njemu Dinamo je daleko otišao. Lepo i Zvezda prolazi u poslednje vreme. Gde je problem? Treba dati ljudima iz fudbala da vode klubove. Oni znaju prepoznati talente, oni umeju od njih stvoriti dobre igrače, oni prepoznaju mane protivnika. Oni su čitav život u fudbalu, pa neka rade, to im je blisko područje. Voleo bih da bude tako, a ne da dominiraju ljudi koji su se jednom fotografisali u sportskoj opremi. Navijam da klubovi sa naših prostora ostvare nešto konkretno u Evropi“, zaključio je svoju priču Ivica Cvitkušić, nekada pouzdani defanzivac, danas fudbalski radnik koji nema viška reči.

Mnogo je poznatih i priznatih asova prodefilovalo Vinkovcima. Tomislav Ivković, Sulejman Halilović, Milorad Rajović, braća Lušić, Petar Bručić, Nikola Jerkan, Davor Čop, Zdravko Borovnica... A Ivica Cvitkušić za Dinamo je igrao i za slavonsko – sremsko područje ostao vezan, pa u Vinkovcima je svio porodično gnezdo.

Ima nešto u toj ravnici…