Зоран Смилески

Журналов текст “Одјек ‘Миљана’ чуо је свет” изазвао је пажњу овдашње јавности, пренели су га и многи портали, а из Скопља јавио нам се Зоран Смилески, велика нада београдског Партизана и Борчева легенда, речима:
-На промоцији “Миљана”, књиге Томе Марића, био сам заједно са Велимиром Сомболцем, обојица смо изузетно поштовали и ценили Миљана Миљанића. Сомболац ми је рекао да га је управо он 1958. године предложио за олимпијску репрезентацију Југославије која је у Риму 1960. освојила златну медаљу. Поверио ми се да је због Рајка Митића као дечак навијао за Звезду, али је Партизан заволео због Милоша Милутиновића и то је било кључно да дође на стадион ЈНА, иако су га звали Динамо и Звезда. Обојица смо тада, после незаборавне светковине што и јесте била промоција књиге “Миљан, људи и вријеме”, на вечери у хотелу “Босна” сећали се на прелепе фудбалске дане младости. 
Зорана Смилеског у Бањалуци, готово сви навијачи Борца, сматрају, заједно са Никицом Везмаром, да је најбоље десно крило у историји крајишког великана, а он данас каже:
-У Бањалуку сам из Партизана дошао 1968. године и сви су ме оберучке прихватили. Те исте године Бањалуку и Борац посетио је Миљан Миљанић, био сам омладински репрезентативац Југославије, а он је водио ту репрезентацију. Већ је са Звездом почео да осваја трофеје, био је атракција у граду, сви су му прилазили… Донео ми је својеврстан програм, који је усагласио са тренером Борца Крешом Араповићем по којем требам да радим. Знам да је цело време боравка  у граду на Врбасу био у друштву познатог бањалучког физиотерапеута Драгутина Жижића, који је, као и Миљан, из околине Никшића, друштво им је често правио и новинар Лимун Папић и чувени рукометаш Перо Перовић. 

У фебруару прошле године Фудбалски савез Републике Српске доделио је Смилеском Златну плакету на манифестацији “Дан фудбала” за изузетне заслуге на афирмацији фудбала Српске и као фудбалер и као изузетан стручњак који је с Борцем освојио једини међународни трофеј Митропа куп, што је била готово европска сензација. Борац је победио одличну екипу мађарског Вашуташа и домаћина Фођу чије су боје тада бранили: Бајоне, Бајано, Петреску… асови европског фудбала. Смилески каже:
-Немам речи за све што сам доживео тада на “Дану фудбала” у Бањалуци. Срео сам бројне пријатеље, остао сам неколико дана у Бањалуци, сусрео се са бројним пријатељима из малдости, сваки тај сусрет био је доживљај који носим у себи за цели живот. Честитке и Журналу за манифестацију “Дан фудбала” која је постала велики-мали европски фудбалски догађај, а са Златном повељом “Миљан Миљанић” Република Српска и Бањалука, у име целе бивше Југославије, одужили су се великом фудбалском мајстору што Миљан уистину и јесте био. Кад сам се вратио у Скопље, бројни људи, не само моји пријатељи, и не само поштоваоци фудбала, звали су ме и пресретали са честиткама за признање што говори какав на целом Балкану има одјек манифестација “Дан фудбала”, која је постала више од фудбала.
На растанку Зоран Смилески је упутио поздраве свим навијачима Борца, свим љубитељима фудбала у Републици Српској, истичући да је он био и остао њихов за сва времена:
-Чувајте ми Борац, Бањалуку и Републику Српску!

Вицо Зељковић и Зоран Смилески

Борац и Вицо

Смилески каже:
-Пратим све око Борца и радујем се сваком његовом успеху. Верујем и сада да ће успешно завршити ову сезону и да ће играти у Европи. Знам и да је дојучерашњи председник Вицо Зељковић, и у Македонији кажу да је израстао у правог фудбалског радника, први човек Фудбалског савеза БиХ и да ће својом младалачком енергијом направити велике ствари у фудбалу. Ја му то и од срца желим.

Зоран и Томо

Смилески, кроз осмех, у једном тренутку пита: “Знаш ли, Баси, коме сам дао први гол када сам дошао у Борац?”
Одмах и наставља:
-Томи… Томи Марићу, твом колеги који је био одлучан голман и бранио за популарног бањалучког зонаша Напријед. Доста света је дошло на утакмицу да ме види, а ми смо уз велики напор подебили Напријед 3:1, а Томо је на голу изводио параде као чувени Шошкић. Онда смо, у Фођи 1992. године, он директор, ја тренер Борца, остварили највећи успех у историји клуба, освојили Митропа куп. Све сам то записао у свој дневник који сам водио кроз целу своју спортску каријеру… Толико тога незаборавног ме веже за Бањалуку. Кад је умро Маријан Бенеш, а он, Томо и ја смо били веома блиски и дружили се, преплакао сам цели филм који је и снимљен по Томиној књизи “Био једном један шампион”. Сви бањалучки дани прошли су ми кроз главу. Чини ми се да сам чак у једном тренутку узвикнуо: Бањалуко, љубави моја!

Спортски журнал