Čedomir Đoinčević - foto: glassrpske.com

Kao fudbaler defanzivnih zadataka, Čedomir Đoinčević je sa beogradskim Radom ostvario plasman u 1. ligu Jugoslavije. Kao trener Železnika 2005. godine pobedio je Crvenu zvezdu u finalu Kupa Srbije i Crne Gore. Godine 1999. proglašen je najboljim fudbalskim trenerom te zajednice.

Individualnost koju je Čedomir Đoinčevićnosio u svojoj igri uistinu je ličila na takvu i toliku posebnostda je među ljubiteljima fudbala ostao osoben do današnjeg dana.

"Pratim Rad, njegove utakmice. Ipak, davno sam prestao da se bavim sportom, bavim se nekim drugim stvarima, ali bez fudbala ne mogu. Uvek se gledaju najbitnije utakmice, prate novi trendovi i tako dalje", kaže Đoinčević.

Igrao je u Žarkovu, u Elektrobosni Jajce, Crvenki, Radu, u portugalskom Salgueirosu. Bio je fudbaler odbrambenih zadataka, ali je uspeo u onome što je i najteže: da ga ljudi pamte i tri decenije nakon aktivnog igranja.

"Lepo je to kada ljudi pamte, a ja nisam bio nešto posebno. Nisam bio izuzetno poznat. Ipak, ima onih koji su u naše zlatno vreme gledali utakmice, pratili jugoslovenski fudbal i koji i danas pamte jednog prosečnog igrača", uvek je bio skroman.

Uz Blaža Sliškovića i Miloša Đelmaša on je jedan od retkih fudbalera jugoslovenskog doba koji se izdvajao i po imidžu. Crna brada iz Crnotravske ulice na Banjici, da li sujeverje ili čisto onako?

"Još kao mlad kada sam došao iz vojske nisam voleo da se brijem. Od fudbala sam zaradio ožiljak ispod brade i prilikom brijanja uvek se posečem. Onda sam odlučio da se ne brijem. Doduše, danas je seda brada nije više crna. Nikakvo sujeverje, nego nekakav imidž, tek onako", smeška se Đoinčević.

Ostao je blagi žal što nije bio deo reprezentacije Jugoslavije, a imala je tim za svako poštovanje.

"U to vreme teško je bilo doći do državnog tima. Svaki igrač je to želeo. Međutim, bili smo velika zemlja, bilo je mnogo izvanrednih fudbalera. Da sam kao mlad igrač prošao fudbalsku školu u Crvenoj zvezdi ili u Partizanu možda bih i obukao dres plavih boja. Ovako, bio sam svestan ko je sve bio centarhalf, koliko hoćete poznatih asova. Žal postoji za dresom reprezentacije, ali sve je to život. Išao sam težim putem u tom životu“, govori on.

Kao trener bio je u Liteksu, Vojvodini, Zemunu, Železniku, Radu, Bežaniji, Voždovcu i u Laktašima. Gde je bilo najteže i da li planira još da se bavi  tim teškim pozivom? Utisak je da još puno toga može dati najpopularnijem sportu, u najlepšim je trenerskim godinama.

"Dugo sam izvan sporta. Osvojio sam Kup Srbije i Crne Gore i tada je splasnula želja za trenerskim pozivom. Imao sam određene otpore, a hteo sam da iz fudbala neke stvari uklonim. Bio sam i najbolji trener za 1999. godinu, pored Slavoljuba Muslina, Ljubiše Tumbakovića i još jednog broja izuzetno dobrih trenera. Eto, da se malo pohvalim", nastavlja Đoinčević.

Viđa saigrače i drugare iz perioda kada su sa Radom mrsili račune brojnim klubovima u najjačem saveznom takmičenju.

"Viđamo se. Imamo udruženje "Nesalomivi", ono traje od 1958. godine kada je Rad osnovan. Dolazimo na utakmice, družimo se. Imamo svake druge nedelje u decembru tradicionalnu manifestaciju okupljanja i druženja. Dolaze sve generacije koje su gradile Rad i igrale za Rad. Jedan broj njih polako odlazi, dolaze mlađi, ali se organizuje tada zabava i sretnemo se, popričamo, evociramo uspomene", govori on.

Čedomir Đoinčević oženjen je suprugom Vesnom. Otac je dve kćerke. Teško da će neko u porodici Đoinčević da krene njegovim stopama, da u fudbalu mnogo ostvari.

"Verujte mi da ima žala zbog toga. Možda kćerke dobiju sinove, pa da jednog dana povedem unuka na trening. To bi istinski voleo, ali videćemo šta život nosi", kaže.

Srbija je danas, sa selektorom Draganom Stojkovićem, neka druga priča. Lepša, veća, bolja…

"Mislim da je Piksi Stojković najbolje rešenje. Svi znamo ko je on. Bio je veliki fudbaler, veliki je autoritet. Za ove igrače ima viziju kako hoće da igra. Doduše, imamo težak raspored i teško se izboriti za prvu poziciju. Međutim, da Piksi Stojković nije bio vredan i uporan igrač i radnik ne bi izgradio tako blistavu i svetsku karijeru i igrača i trenera. Sa njim kao selektorom i sa malo sreće možda osvojimo i prvo mesto u grupi. Mada, ponavljam, biće jako teško", zaključio je svoje kazivanje za ovu priliku za naše čitaoce.

Čedomir Đoinčević je kroz svoj ljudski i fudbalski vek očigledan primer da su ljudi rođeni jednaki, ali takođe su rođeni i različiti. Što je samo učinilo lepšim i nezaboravnijim ono u fudbalu što je oduševljavalo i što i danas oduševljava.

Sve one koji mu pripadaju…

Autor: Slađan Jeremić