Mehmed Janjoš

FK „Sarajevo“ osnovan je pre 75 godina. Klupsku istoriju gradili su brojni poznati i priznati asovi, a jedan od njih je „četvorka“ za sva vremena – Mehmed Janjoš! Pripadao je generaciji asova koji su 1985.godine Sarajevu doneli drugu i poslednju titulu šampiona Jugoslavije.

Kada su pitali skromnog ljubitelja fudbala šta može da kaže za svakog od fudbalera šampionskog Sarajeva, za halfa Mehmeda Janjoša kratko je izustio: motor i pokretač, igrač i ljudina! Zaista, zar ima kraći i lakši opis vrednosti i zasluga jednog asa da njegovo Sarajevo postane šampion velike Jugoslavije?!

On je za prijatelje „Čala“, a ne Mehmed, a ne Meho, a ne Janjoš. Za sve ima pojašnjenje.

„Dok sam nastupao za mlađe selekcije Sarajeva ja sam u svlačionici, dok smo se pripremali za trening, divio se sjajnom igraču Rijeke Čaloviću. Nije tada bilo mobitela, interneta i drugih čudesa. Pročitao sam da je Čalović imao snažan udarac, da je ponovo juče postigao gol i tako dalje. Svi smo u svlačionici pročitali tekst: „Projektil Čalovića!“ Izašli smo na teren, meni se htelo da šutiram topovski i dam gol i saigrači su počeli da govore da sam ja drugi Čalović. I tako Čala, Čala i ostadoh Čala za sva vremena“, otkriva Janjoš.

On je sa Vratnika, a to je onaj deo Sarajeva gde se verovalo da ili si u fudbalu ili u vatrogasnom društvu. Hvala nebesima, da je Mehmed Janjoš u fudbalu, ostao i biće.

„Tako je. Rođen sam na Vratniku, naselju gde se sport mnogo voleo, ali si morao biti ili u nekom fudbalskom klubu ili u vatrogasnom društvu. Ja jesam bio u vatrogasnom društvu, pa sam išao na republičko i na jugoslovensko takmičenje u Zenicu, u Kraljevo i tako dalje. Kasnije sam se opredelio za fudbal. Bogu dragom hvala da sam na tom putu i jako sam srećan čovek“, nastavlja Mehmed Janjoš.

Bio je duša šampionskog tima Sarajeva one 1985.godine, da stigne da zaustavi akcije protivnika, da organizuje igru svog kolektiva, pa i da postigne poneki gol. Čala je svestan da bi bilo lepo da se možemo vratiti u one dane, pred puno „Koševo“, kada su se iz svih kvartova grada na Miljacki čule šampionske pesme.

„Kada se toga setim, čovek ne može da ne bude srećan i ponosan. Biti deo Prve jugoslovenske savezne lige bilo je vrhunac karijere i bavljenja sportom. Zatvaranje sezone Sarajevo – Crvena zvezda 2:1, mi prvaci zemlje, stadion krcat. I danas sam jako srećan. Toliko sam nostalgičan za tim vremenima da se to rečima ne opisuje. Nostalgija se, jednostavno, rečima ne briše“, sa setom zbori Janjoš

Zaista, biti bolji od Crvene zvezde i Partizana, od Dinama i Hajduka, od Želje i Veleža, od Borca i Slobode, od Vojvodine i niškog Radničkog, od Sutjeske i Vardara, od OFK Beograda i Rijeke, od Budućnosti i Osijeka, od Olimpije i Čelika u ono vreme bilo je ravno podvigu.

„Naravno! Naši klubovi postizali su sjajne rezultate. Zamislite, dođe Sarajevo u Beograd i pobedi Zvezdu, a ona će za koji mesec ili godinu biti prvak Evrope. Navodim primer Zvezde, nju sam posle Sarajeva najviše voleo. Tamo imam prijatelje kakvi su Dragan Džajić, Vladimir Petrović Pižon i drugi. I danas mi je Zvezda odmah iza Sarajeva. Prejaka je bila jugoslovenska liga, a ta zemlja bila je u sportu među najjačim u Evropi. Mi koji smo se tada sportom bavili znamo šta je Jugoslavija značila u sportskim okvirima. Bila je velesila u više sportskih grana“, nastavlja Mehmed Janjoš.

Ovih dana nizom svečanosti obeležava se 75.godina od osnivanja njemu toliko dragog kluba. Možemo samo da kažemo – drago Sarajevo, srećan rođendan!

„U Vijećnici je bila proslava 75.rođendana. Ja sam deo kluba postao 1966.godine. Doživeo niz priznanja, brojne radosti, bilo je suza u teškim trenucima i kada se gubi. Sve i svašta doživeo sam, dugujem veliko hvala Sarajevu. Mnogo je ljudi koje sam sreo i upoznao, ali izdvaja se pokojni Svetozar Vujović. Direktor Sveta je dao veliki doprinos da veliki broj nas budemo vrhunski sportisti, ali, pre svega, da budemo dobri ljudi. To je najvažnije“, ističe Čala Janjoš.

Rođen je 5.juna 1957.godine. Osim Vratnika i Sarajeva nastupao je još u Španiji i u Turskoj. Kada se čovek priseti njegove borbenosti, temperamenta, profesionalizma ne može da se ne zapita kako to da nije igrao u nekom od klubova „velike četvorke“, a oni smeliji bi rekli i u Realu, Barseloni, Milanu ili nekom drugom evropskom velikanu?!

„Hvala za te divne reči, poštovani Slađane. Jugoslovenska liga bila je među pet najjačih u Evropi. Ogromna konkurencija. Bilo je jako teško doći do članova ’velike četvorke’, a još teže do reprezentacije Jugoslavije. Imali smo sjajne fudbalere, da vam pamet stane. Međutim, srećan sam i ponosan sam što sam nastupao za Sarajevo, bili smo šampioni Jugoslavije, igrali u Kupu evropskih šampiona , pa u Kupu UEF-a. Stekao sam brojne prijatelje širom bivše Jugoslavije. To su momenti koji se ne zaboravljaju, nikada“, pojašnjava on.

Sredinom ’80-etih uz dobar fudbal i krcate tribine glavno obeležje bila su drugarstva i prijateljstva. Valjda nesrećna zbivanja koja su usledila nisu njih i Mehmeda Janjoša ostavila na obalama lepih sećanja, nego da i danas plove rekama zajedničkih uspomena, priželjkujući da sve što je bilo lepo u prošlosti treba da krasi period koji će doći.

„Jednostavno, sport je važan. Socijalizacija ličnosti na prvom je mestu. I kroz fudbal ljudi se druže. Primera radi, 30.jula ove godine Nikola Nikić je u Skugriću kod Modriče organizovao druženje. Bili su tu Ivica Šurijak, Nenad Stojković, Fuad Mulahasanović, Boško Đurovski, Ivan Gudelj, Rade Zalad, Kemo Hafizović, Josip Čilić, Radmilo Mihajlović, Ivica Grnja, Cvijetin Blagojević, Dževad Šećerbegović, Mirsad Fazlagić, Zdravko Borovnica,  Rizah Mešković, Branislav Berjan, Nedeljko Milosavljević,  Mitar Lukić... Evo, sav sam se naježio. Takvo prijateljstvo može stvoriti jedino sport. Hvala Bogu dragom da u ovim ’ludim’ vremenima ostali smo na tom fonu. Prava drugarstva nemaju vek trajanja, večna su“, naglašava Janjoš.

Beograd ima Zvezdu i Partizan, neki drugi evropski centri svoje velikane, a u gradu na Miljacki su Sarajevo i Željezničar. Narod ih voli, svako ima svoje pristalice, a bogme ne nedostaje ni rivalstvo. Može li se onda protivnik da ceni i u njegovom taboru da traže dobre duše, veliki prijatelji, a to je ono što je krasilo Čalino vreme?!

„Ko nije igrao derbi Sarajevo – Željezničar i nije igrao fudbal u Sarajevu. To je bilo nešto posebno. Uvek sam želeo da Sarajevo pobedi, na terenu bude pakao i ludnica, da ih dobijemo sa 5:0 ili sa 7:0, a izvan terena išli smo na piće sa Mirsadom Baljićem, Draganom Škrbom, Radmilom Mihajlovićem,  Edinom Bahtićem,  Nikolom Nikićem,  Harisom Škorom... To se ne zaboravlja. Inače, završio sam višu trenersku školu. Onda sam 2008.godine upisao Profi licencu i bila je obaveza da stažiram u nekom evropskom klubu. Moj izbor bila je Crvena zvezda, jer tamo je bio Vladimir Petrović Pižon, a Zvezda je za srce prirasla. Bili su mi na usluzi, osećao sam se kao u svojoj kući. Hvala Crvenoj zvezdi i Vladimiru Petroviću koji su mi omogućili sve ono što mi je bilo potrebno. Nisam se dvoumio koji će klub biti za stažiranje, to je mogla biti jedino Crvena zvezda“, govori Janjoš.

Nije igrao za reprezentaciju Jugoslavije, a da danas ima 25 godina i sve one vrline vrednog igrača mnogi bi ga zvali u selekciju sveta. Jesmo li danas toliko ispred svog vremena ili je pre igrao se bolji fudbal, bila jača konkurencija, a svi mi umeli da doziramo svoje apetite ka uspehu, da očekivanja smatramo strpljenjem?

„Da me neko ne shvati pogrešno, nema poređenja onog našeg vremena i ovog sada što imamo. Zvezda je imala Prosinečkog, Mrkelu, Pančeva, Stojkovića, Binića. Dominirali su. Uzmite Želju sa Bahtićem, Odovićem, Papricom, Baždarevićem, Nikićem. Ili uzmite Budućnost sa Vorotovićem, Savićevićem, Bakračom, uzmite Partizan, Sarajevo, Dinamo, niški Radnički, Dinamo iz Vinkovaca, OFK Beograd... Sve sjajni igrači i dobri ljudi. Svi oni dominirali su Evropom, ne samo domaćim takmičenjem. Današnji šampionati na eks – yu prostorima su na izuzetno niskim granama“, tvrdi Janjoš.

Posvetio se trenerskom pozivu, vodio je Sarajevo, Olimpik, bihaćko Jedinstvo, radio u Turskoj, u reprezentacijama BiH i Crne Gore. Blizak je saradnik Faruka Hadžibegića. Oba su bili vrhunski igrači, oba krase istinske ljudske vrednosti i moralne visine. Trenerski poziv je često težak i nezahvalan, ali nema uzmicanja.

„Slažem se u potpunosti. Trenerski posao, kod nas posebno, jako je stresan. U prelepim odnosima sam sa Farukom Hadžibegićem. Bili smo zajedno i u Turskoj. Naše prijateljstvo traje od 1966.godine. I na svečanosti za 75.rođendan Sarajeva bili smo zajedno. Bio je tu i Hadžibegić, pa Merdanović, Đurković, Musemić, Kapetanović, Pašić , Švrakić i tako dalje. Ne dozvoljavamo da u naše prijateljstvo iko uđe i ugrozi ga. Jer, ta prijateljstva se ne mogu pomutiti“, zaključio je Mehmed Janjoš – Čala.

Mehmed Janjoš je u Edhemu Šljivi imao uzor, a u fudbalskom Sarajevu ljubav. Ona mu je donela brojne radosti, silne dragocenosti, pregršt uspomena. Nikada nije bio kockar, ali često je igrao na kartu prijateljstva. A njih ko ima – taj svet osvaja. I Mehmed Janjoš – Čala je osvajač te vrste.

I ponos fudbalskog Sarajeva…