Jedini golman koji je po dva puta čuvao gol Željezničara i Sarajeva Slobodan Čobo Janjuš bio je jedinstven čuvar mreže. Naime, protiv Crvene zvezde i Partizana je branio najpouzdanije, od izveštača dobijao čiste desetke, ali ni to mu nije pomoglo da bar jednom stane na gol državnog tima. Danas sa porodicom živi na Floridi. Iako se sporo oporavlja od virusa korona, poziv naše kuće prihvatio je objeručke.

Kako, zašto i zbog čega Jugoslavija je imala sjajne golmane, sve majstor do majstora: Vladimir Beara, Milutin Šoškić, Ivan Ćurković, Ilija i Dragan Pantelić, Enver Marić, Olja Petrović…, ali jedan je bio, i to neponovljiv, Slobodan – Čobo Janjuš. Leteći kroz vazduh kao akrobata oduševljavao je ljubitelje fudbala od Triglava do Đevđelije. Navijači su ga obožavali, novinari izuzetno cenili, jedini je golman koji je na gotovo dvadesetak utakmica ocenjen čistkom desetkom, ali nikad nije dobio onaj reprezentativni status koji je po svemu zaslužio.

„Hvala vam najelepše na pozivu i drago mi je da sam vaš gost. Pozdravljam sve čitaoce“, započeo je ovaj razgovor legendarni golman.

Živi na Floridi sa porodicom, dolazi u Sarajevo kada se ukaže prilika, a u gradu na Miljacki rođen je na Božić 1952.godine.

„Tačno, rođen sam 7.januara 1952.godine. Često dolazim u Sarajevo. Međutim, nisam dolazio godinu dana, korona virus me zadesio. Oporavljam se više od sedam meseci. Pijem mnogo lekova, ide na bolje i verujem da ću uskoro biti ponovo na našim prostorima, a pogotovo u Sarajevu“, kaže Janjuš.

Ponikao je u Želji, pa karijeru nastavio u Vojvodini, onda je bio broj 1 u Radničkom iz Pirota, pa slede Sarajevo, Olimpija, pa opet Sarajevo, pa zagrebački Dinamo, onda Sutjeska iz Nikšića, „Željo“ i nešto malo inostranstva na zalasku karijere. Tipična ptica selica, ali ne svojom voljom.

„To su bile okolnosti, tada je bilo tako. Uz to, imao sam želju za stalnim dokazivanjem. Hteo sam se dokazati selektorima, a publika je uvek bila sa mnom. Voleli su moje atraktivne intervencije, bravure. Golman mora biti hrabar, imati srce. U to vreme Jugoslavija je imala vrhunskih golmana veliki broj. Danas ih nema, osim onog Nojera koji izlazi na dvadesetak metara. Za mene je dobar golman onaj koji kontroliše svoj prostor sve do trideset metara“, dodaje on.

Na „Grbavici“  je sa gola pomerio velikog Vaslija Čiku Radovića, sa Željom je bio šampion Jugoslavije, u Vojvodini je na klupu poslao Ratka Svilara. Jedini je golman koji je na 15 utakmica dobio čiste desetke od izveštača. I kako sada objasniti čitaocima da nema ni jedan nastup u dresu jugoslovenske reprezentacije?

„To je bilo sve do selektora. Sada, pri kraju balade, da sam ja bio malo mirniji možda bi sve išlo svojim tokom. Bio sam mlad, pun temperamenta, voleo sam život. Tada je carovala velika disciplina. U bilo kojem klubu gde sam bio , golmane sam pomeo i bio sam prvi čuvar mreže. U Dinamu Vlak i Šarović, u Olimpiji Dalanović, u Vojvodini Svilar. ’Ajmo svi na klupu. Rado se sećam tih vremena“, priseća se Čobo Janjuš.

Jedini je golman koji je po dva puta čuvao mrežu i Želje i Sarajeva. Zaista, da li će proteći još puno vode koritom Miljacke, Vrbasa, Bosne, Drine, Neretve…, pa da vidimo Želju, Sarajevo, Borac, Slobodu, Velež u zapaženim ulogama na međunarodnoj sportskoj sceni?

„Ovaj rat što je bio, pa to su smešne stvari. Ona liga u Jugoslaviji bila je toliko jaka i kvalitetna da moraš biti baš vredan, talentovan i zapažen da bi mogao da nastupiš u nekom kolektivu. Danas klubovi jedva preživljavaju. Svi su u nekim problemima. A ja sam rođeno dete Sarajeva, sa Baščaršije, pa sam kao pionir preselio se na Grbavicu. U Sarajevo sam došao iz Pirota, tada sam bio ljut na Želju, pa sam u taj klub došao kasnije iz Olimpije. Kažu da je za ljubav potrebno dvoje. Kod mene je to dvoje Sarajevo i Željezničar, ali Želju više volim“, priznaje nekada vrhunski golman.

Mnogi ga pamte kako leti toliko visoko, skoro do visine prečke, a stalno je ponavljao da čuvar mreže mora da bude kao leopard ili tigar. Sadašnji čuvari mreže, oni koji stasavaju, treba da slušaju savete starijih kolega, pa da budu poput Janjuša, Envera Marića, Rizaha Meškovića, Olje Petrovića, Dragana Pantelića, Ratka Svilara…

„Kada dete dođe na prvi trening, trener mora da vidi ko je talenat. Trener je taj koji golmana stvara. Golman atakuje na loptu, da je hvata u vazduhu, na zemlji, u bilo kojoj situaciji. Mora da ispoljava sigurnost, da bude skoro pola tima“, pojašnjava on.

Svoja najbolja izdanja imao je u Beogradu protiv Partizana i Crvene zvezde. Govorio je da dobar golman mora da bude iz porodice „divljih mačaka“.

„Beograd mi je ležao, a da nema objašnjenja. Beograd je bio centar svih fudbalskih zbivanja. Ako je negde trebalo ubediti selektora da vredim, to je bio Beograd. Međutim, ništa nije pomoglo. Branio sam za Sarajevo protiv Partizana i selektor Todor Veselinović rekao je da nikada u svom životu nije video tako dobrog golmana kao što sam ja. Šta vredi, poziv u reprezentaciju nikada nisam dobio“, žali Janjuš.

Sa „Željom“ je bio šampion Jugoslavije, a sa Sarajevom je igrao finale Kupa Jugoslavije, pa poraženi od Dinama sa 3:2. Bilo je mnogo sjajnih delova bogate golmanske karijere.

„Igrali smo Kup UEF-a sa Željezničarom protiv Briža. Kod kuće je bilo 3:0 za nas, a u Belgiji su svi hteli da nas otpišu. Mi smo prešli samo jednom preko centra. Ljudi su atakovali na naš gol sa svih strana i iz svih pozicija. Belgijanci su mi dali čistu desetku. Prošli smo dalje“, napominje Janjuš

U njegovoj karijeri je bilo dosta trenera s kojima je radio: od Ribara, Stankovića,  Kaloperovića, Muzurovića, Višnjevca, Markušević, pa Antića, Zebeca, Markovića, Đorića i Osima. Mnogi su za pamćenje, ali ima i onih koji su na Čobu Janjuša ostavili najsugestivnije utiske.

„Svaki od njih bio je ’normalan’ na svoj način i dobar. Ipak, nešto posebno su bili Milan Ribar, Ivica Osim i Branko Zebec. Njih bih izdvojio, svaki je bio veliki do neba“, ističe on.

Zdravko Čolić i  Ismet Mehmedović Iko njegovi su prijatelji iz detinjstva. Čobin  život preko Okeana nije ugrozio ta prijateljstva, a „grad na Miljacki“ Čobu Janjuša uvek čeka raširenih ruku.

„Ja volim Sarajevo, da sam prisutan. Sa Čolom sam odrastao zajedno. Bio je pionir Želje, bio je izuzetan golman, ali muzika ga je okupirala. Od detinjstva je voleo gitaru i pesmu. A Iko je ikona Sarajeva. Kada sam tamo stalno sam sa njim. On ima toliko duhovne lepote u sebi da bih ga slušao i dan i noć. Svoje Sarajevo, ali i sve vaše čitaoce bih rado da stavim u svoj zagrljaj“, zaključio je legendarni golman.

Kroz celi svoj život Slobodan Čobo Janjuš dokazao je da su oni koji život žive bez ostatka, oni isti koji se bespoštedno bore i tako pobeđuju, upravo kako je Janjuš nedavno pobedio i zlokobni virus korona.

Njegovo sjajno golmansko umeće pamti se i danas, a bilo je pre 40 godina ili pola veka.

Treba li mu veće priznanje…