SEĆANJA

Nenad Stojković, Partizanov reprezentativac

Savezni MUP i generali JNA želeli prevlast u Partizanu, tvrdi Stojković

BEOGRAD – Nekadašnji kapiten Partizana i državni reprezentativac Nenad Stojković potvrdio je klasu i dokazao da i fudbaleri defanzivnih zadataka mogu stići do cilja. Karijeru je dodatno oplemenio u Francuskoj. Danas nije u fudbalu, ali rado govori na temu najpopularnijeg sporta.

Nenad Stojković, ma gde da je igrao, da li u reprezentaciji Jugoslavije, Partizanu ili francuskim klubovima, bio je stub i oslonac. Koliko fudbalskim umećem toliko snagom svog karaktera, odanosti i pripadanja, štaviše, izrastao je u sinonim sportske nepokolebljivosti s liderskom harizmom koju su mu svi priznavali.

Za naše čitaoce govorio je Nenad Stojković, vrhunski fudbaler Partizana, više francuskih klubova, reprezentacije Jugoslavije.

„Svako poštovanje Vama i Vašim čitaocima“, ozvaničio je razgovor Nenad Stojković.

Gde li mu je bilo najlepše: u Partizanu, gde je osvojio tri titule i odigrao 492.utakmice, u Monaku, gde je stigao do trofeja Kupa Francuske ili u dresu reprezentacije gde je svojim golom srušio Bugare u Sofiji?

„Partizan je moja ljubav. Ja sam u Partizanu od 16.godine. Igrao sam dve godine za juniorsku selekciju i onda nastavio u seniorskom timu do 1984.godine. U mojoj fudbalskoj karijeri bilo je najvažnije da se igra dobro, kada postoje dobri rezultati. Tada možete da živite bilo gde. Ja sam bio u Monaku, pa u drugim klubovima, neki su drugoligaši. Nije mi to smetalo, ako postoje rezultati. Kada igrate dobro, svuda je dobro“, kaže Stojković.

Rođen je u južnoj srpskoj pokrajini, mesto Široko kod Prizrena, 26.maja 1956.godine. U Partizanovom prvom timu debitovao je sa 18 leta. Dok je nosio dres crno – belih boja bilo je toliko razloga za slavlje. Proglašen je i fudbalerom godine u Jugoslaviji 1978. Zlatna vremena Partizana, ali to je za Stojkovića uspeh više, jer je igrao u defanzivnim zadacima.

„Retko se događalo da neko ko igrao u odbrani bude proglašem za fudbalera godine. To je bilo po volji kapitena svih klubova koji su činili Prvu saveznu ligu Jugoslavije. Naravno, ponosan sam na to, tim više što sam bio defanzivac. Jednu sezonu igrao sam promenljivo, pa te sezone bio u odličnoj formi i sve je bilo izvanredno“, priseća se on.

Ante Biće Mladinić uneo je mnogo toga novog i dobrog u radu Beograđana i da je ostao još godinu – dve, mnogi veruju, napravio bi čuda, izgradio bi seriju Partizanovih trofeja. I Nenad Stojković veruje da bi tako bilo.

„Pa, kada je on odlazio iz Partizana mi igrači nismo znali razloge. Pošto sam bio kapiten, neki su na mene bacili krivicu da sam ja bio protiv tog vrhunskog stručnjaka. To je potpuna izmišljotina. U Partizanu je stalni problem bilo to što su dominirale dve struje, državna bezbednost i generali. Oni su imali međusobne sukobe ko će da vlada Partizanom, a igrači su ispaštali. Kada je Ante Biće Mladinić otišao, ljudski je reći da je uradio mnogo za Partizan. Daleko bi s njim dogurali, a mi smo 1979.godine spašavali živu glavu protiv Budućnosti iz Titograda. Eto, bilo i prošlo, ali je ljudski da se kaže, da se zna šta je istina“, obrazlaže Nenad Stojković.

Prešao je u Francusku, kod njih je sve nekako sa stilom. I tamo se dobro snašao, odigrao nekih 300 utakmica, postigao 15-ak golova. Bek i centarhalf rešeta protivničke mreže. Zadovoljan je, kaže, svim što je postigao.

„Naravno da sam zadovoljan! Jedina moja žal je, po pitanju moje karijere, što nisam otišao u Hamburg koji je sa Ivanom Buljanom igrao u Kupu evropskih šampiona. Francuski šampionat tada nije bio na nivou ostalih evropskih zemalja, nisu imali klubove koji su igrali u završnici velikih kontinentalnih takmičenja. Smatram da mi je to velika propuštena prilika, ali mene su poslali na doodsluženje vojnog roka u Sombor još tri meseca, samo da ne odem u Hamburg. Imao sam ugovor i sve je bilo dogovoreno. To bi obogatilo moju karijeru, a četiri puta sam igrao u reprezentaciji Evrope i da sam bio među šest najboljih centarhalfova na kontinentu, stručnjaci kažu da je tako bilo u jednom dužem vremenskom periodu“, govori Nenad Stojković.

Ponosan je na činjenicu da u redovima Crvene zvezde ima mnoštvo prijatelja. I ne čudi, u njegovo vreme večiti derbi je bio svetkovina, praznik fudbala.

„Svakako! Vladimir Petrović Pižon i ja smo bili komšije na Dorćolu i jednim autom smo išli zajedno na utakmicu Partizana i Crvene zvezde. I Dušan Savić je moj prijatelj. To je sasvim normalno. Žao mi je što je danas drugačije“, kaže Stojković.

Ubeležio je 32 nastupa u državnom timu, debi protiv Brazila u Belo Horizonteu i oproštaj u Francuskoj na šampionatu kontinenta. U njegovo vreme igrao se bolji fudbal, sve je bilo lepršavo. Vredi li čekati od nove plejade da budu istinski naslednici Nenada Stojkovića i asova tog vremena...

„Način igre se promenio u zadnjih deset i kusur godina. Sve je počelo sa Barselonom. Počela je jednu igru dodavanja do besvesti. Međutim, kod njih je to bilo moguće, imali su vrhunske igrače na sredini terena. E, sada je druga faza. Dođemo do završnice i ne idemo dalje, vraćamo loptu do svog gola. Sada se zbog toga dešava dosadan fudbal, ne svaki put, ali bude i toga“, primećuje on.

Klubovi teško prolaze na međunarodnoj sportskoj sceni. Besparica se uvukla u sve ijedan sportski kolektiv. Bilo bi lepo da Partizan, Crvena zvezda, Borac Banja Luka, Vardar Skoplje, Olimpija Ljubljana, Sutjeska iz Nikšića... steknu status vrhunskih evropskih klubova...

„Ne znam u ovom trenutku kako. Možda je rešenje u privatizaciji u sportu. Ja mislim da je to jedno od rešenja. Klubovi su nam društveno – sportske organizacije. Sam način rada neprikladan je. Otuda je mnogo afera, gde su pare, kuda su otišle pare. Ne bih sada oko toga. Zvezda i Partizan svake godine ostvare 10 miliona evra od prodaje igrača, a stalno prave velike gubitke. Niko se ne pita gde su pare, a oba kluba su u debeloj dubiozi. Na neka pitanja neko treba da odgovori i zato se naši klubovi sapletu, ne mogu parirati evropskim klubovima“, rezonuje Stojković.

Moji su drugovi biseri rasuti po belom svetu... Nenad ih sretne, na kratko pozdravi i mahne, kao u letu.

„Događaji iz devedesetih godina su nas razdvojili, rasuti smo. U svakom slučaju, dešava se da se vidimo i mnogo se radujemo kada se sretnemo, kao što je to bilo pre nekog vremena u Skugriću kod Modriče“, kaže Stojković.

Nenad Stojković ostaje u fudbalu, na radost svih kojima najpopularniji sport baš znači.

„U penziji sam, nisam u fudbalu. A Partizan? Ne znam. Mnogo toga se promenilo. Nije to više to“, zaključio je Nenad Stojković.

Fudbalska priča kao iz bajke, ali nije bilo uvek bajkovito. Šta više, tražila je izgaranje, borbu, uspone i padove, a opstajali su samo oni, kao što je bio Nenad Stojković, koji su svakom izazovu odoleli. Bio jednom fudbalski as Nenad Stojković, baš da se pamti.

I ne zaboravlja...