BEOGRAD -  Igrač sredine terena Milan Janković nije bio najbolji fudbaler Crvene zvezde u njenoj prebogatoj klupskoj istoriji, ali je umeo biti junak brojnih važnih pobeda crveno – belih. Dosta dobre partije pružao je u Realu i u belgijskom Anderlehtu. Mišljenje mnogih je da je trebao biti češće pozivan u reprezentaciju Jugoslavije.

Igrao je pouzdano u Crvenoj zvezdi onda kada je ona bila najbolja u Jugoslaviji. Bio je standardan u Realu u vreme kada je moćni španski tim bio jedan od vodećih na kontinentu. Biranim rečima o njemu se govori i u Anderlehtu. Živ je čovek, pa su greške moguće, a njegova mana bila je skromnost. Da nije tako, gde bi mu bio kraj. A i ovako u fudbalskim krugovima taj kraja imati neće. Jer, tri decenije nakon okončanja karijere mnogi žele da čuju gde je, šta je i kako je.

Red je da mu čestitamo 62.rođendan (31.12.1959) i da ga pitamo gde danas živi, šta radi i može li Milan Janković bez fudbala?

„Već trideset godina živim u Australiji sa svojom porodicom. Dugo sam bio u fudbalu, ali poslednjih pet godina nisam uključen u taj sport. Doduše, imam dva sina, njima pomažem oko fudbala. Međutim, ostao sam pomni pratilac fudbalskih zbivanja na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Mnogo čitam sportsku literaturu, bar tri ili četiri časa dnevno gledam razne emisije o fudbalu ili fudbalske utakmice“, kaže u telefonskom razgovoru Janković.

Karijeru je započeo u Crvenoj zvezdi, pa je otišao na pozajmicu u Maribor. Tada se igrao super dobar fudbal na jugoslovenskom drugoligaškom zapadu. Kaže da nosi pozitivne uspomene na period kada je kvalitetom morao dokazivati rukovodstvu Beograđana da je zreo za Zvezdu.

„Zvezda je imala običaj da šalje mlade igrače na kaljenje. Jer, realno je bilo teško ući u prvi tim. Od te moje generacije ili generaciju pre mene samo je Neđa Milosavljević posle omladinske škole potpisao ugovor i ostao u prvom timu. Da budemo realni, za mene je to bio dosta dobar potez. Jer, drugoligaški fudbal bio je vrhunski. Te dve sezone u Mariboru pomogle su mi da napredujem, da ojačam, da dobijem sigurnost, da se potpuno formiram kao fudbaler i da dokažem da sam spreman da budem prvotimac velike Crvene zvezde“, priseća se on.

Sledi sedam prelepih godina u Zvezdi, radovanja titulama 1981.i tri godine kasnije, trofejima pobednika Kupa 1982.i 1985. Period koji, pretpostavljamo, mami ponos i večno će da se pamti.

„To je moj prvi klub, to je najveći klub. Kao dete sam išao na utakmice protiv Ferencvaroša i Reala nosio me na leđima moj otac da bih gledao utakmice. Iako sam kasnije igrao u jednom od najvećih klubova na planeti, Zvezda je Zvezda. Nikada ljubav prema njoj neće da se promeni. Zvezda je ukras mog života“, naglašava Milan Janković.

Igrao je i večite derbije, protiv Partizana. Otkriva kako je tada prolazio i šta su za njega bile te utakmice.

„To je uvek bila najveća utakmica za sve u Jugoslaviji i jedna od najvećih na kontinentu. To je večito rivalstvo i to se nikada neće promeniti. Ne mogu da se setim konačnog skora iz tog perioda, ali možda smo imali dve pobede više. Osamdesetih godina prošlog veka Partizan je imao sjajan tim. I u omladinskoj školi dok smo bili Partizan je imao sjajne bisere poput Zvonka Živkovića, Zvonka Varge i ostalih. Bili smo rivali, ali bili smo i ostali prijatelji. Sve su to danas formirane ličnosti i ljudi za primer“, ističe Janković.

Bilo je velikih evropskim nastupa Crvene zvezde, pamti se i Jankovićeva  prečka protiv Intera, a tako su bili blizu da se san ostvari. Bio je i onaj čuveni okršaj sa Realom, u ledenoj četvrtoj martovskoj noći te ’87-e kada je Zvezda vodila sa 3:0 u prvom poluvremenu, prokockali ko zna koliko prilika da do vrha napune mrežu velikog i moćnog španskog tima. Malo je nedostajalo, pa da Madriđani budu potpuno srušeni, do nogu potučeni. Ne zaboravlja se ta antologijska utakmica.

„Nezaboravna utakmica, posebno prvi deo igre gde smo dominirali, nizali šanse, kontrolisali igru. Dogodilo se što se dogodilo, primili smo drugi gol. Šteta. Prošli bi dalje da nije bilo tog penala u 86.minutu. I nešto ranije, protiv Intera, bili smo bolji, a nesrećno eliminisani. Zvezda je tada dobro se nosila sa najvećim evropskim klubovima. Takve utakmice pamte se za ceo život“, setno će Janković.

Milan Janković je ubrzo prešao u kraljevski klub, a razne priče da je Zvezda izgubila da bi on uspeo ubrzo su pale u vodu. Igrao je u Realu, a to je onaj velikan gde protekcije ne važe. Ili jesi ili te nema, a Milan Janković je bio i on je igrao.

„Tako je! Bilo je puno takvih priča u stilu da se nešto prodavalo kako bih ja otišao u Madrid i da Zvezda dobro zaradi. Pa, da je to istina zar bih ja igrao u Madridu. To je laž. Za tu sezonu i po bio sam standardan, dokazao sam kvalitet, osvojili dve titule i došli do polufinala Kupa Evropskih šampiona. Da ne budem prepotentan, ostavio sam dobar utisak tamo. Onda mi je klub ponudio da ostanem kao treći stranac, ali dobio sam jako dobre uslove u Anderlehtu. Tamo se jurišalo na nešto više, pa sam želeo da se ustalim u reprezentaciji Jugoslavije i da nastupim na Mundijalu u Italiji. Međutim…“, sa uzdahom je govorio Janković.

Sa Anderlehtom umalo da osvoji jedno važno takmičenje, Kup pobednika kupova. Malo je nedostajalo.

„Sve je tako, ali smo zaustavljeni u finalu. Tada je Sampdorija bila bolja, u produžecima nas je dobila sa 2:0, imala je Manćinija, Vijalija, Srećka Kataneca. Zasluženo su nas pobedili. Nisam uspeo da osvojim neki od evropskih kupova. Usledile su povrede, dok sam se oporavljao vratio se Safet Sušić, reprezentacija je tih pola godine igrala dobro, ja nikada nisam dobio novi poziv u reprezentaciju, ja se mnogo razočarao i odlučio sam da okončam svoju karijeru“, nastavlja Janković.

Za reprezentaciju Jugoslavije ubeležio je samo 12 nastupa, mnogo je onih koji tvrde da je zaslužio bar tri puta više. Mnogi su ga videli na šampionatu sveta u Italiji, ali umesto tamo on je ubrzo otišao u igračku penziju, ali u onaj njen deo gde zaborav ne dopire.

„Ja nikog ne osuđujem, takve su bile okolnosti. Imali smo kvalitetan vezni red, konkurencija ogromna, a selektor taj koji odlučuje. Ipak, sećam se jedne situacije u kvalifikacijama za EP. Englezi u Beogradu i na treningu shvatim da Ivica Osim stavlja u prvi tim Mehmeda Baždarevića, vrhunskog igrača i dobrog čoveka, ali njegov Sošo tada je bio drugoligaš. U 24.minutu Englezi su vodili sa 4:0, Osim je odlučio da me zagreva, a publika mi viče nisam li,valjda, lud da sada ulazim kada nisam igrao od početka. Osim je veliki stručnjak, ne želim da mu se mešam u posao, verovatno je mislio najbolje. Ne zameram mu, ali mislim da sam trebao igrati pre nego neko drugi, ali tako je to u fudbalu“, reči su Jankovića.

Ostao je u fudbalu, bio je selektor reprezentacije Tongo pune dve godine. Poslednjeg dana 2021.godine navršava 62.godine života. Iako ima još vremena za njega, kaže da ne planira da preuzme neki klub ili selekciju.

„Ne, ne. Ja sam sa tom pričom završio. Nikad nisam imao velike ambicije da postanem nekakav veliki trener. Mnogi ljudi su me tražili, završio sam sve te licence i počeo  sam da treniram, radio sam kao trener 15 godina, ali poslednjih nekoliko godina gledam sinove, u Australiji igraju fudbal. Ponavljam, pratim fudbal na tlu bivše Juge“, pojašnjava Janković.

Njegov saigrač iz Zvezdinog „zajedništva“ Dragan Stojković Piksi odveo je Srbiju na planetarnu smotru fudbala ove godine u Kataru. Kako je sve bilo minulih godina, to je grandiozan uspeh.

„Svakako i mnogo mi je drago. Jer, Piksi je veliki fudbalski znalac i fudbaler, danas trener. Ostao je čvrsto na zemlji, nije mu slava udarila u glavu. Velika ličnost, sa ogromnim iskustvom. Mnogo puta je dolazio iz Japana i iz Kine na pripreme u Australiju. Viđali smo se, razgovarali. Kod nas je veliki pritisak, svi traže uspeh bez i najmanje greške. Treba čoveku dati slobodu da radi. Nadam se da će Piksi da nastavi u ovakvom stilu i da napravimo dobar rezultat u Kataru“, poželeo je Janković.

Stojanović, Krivokapić, Radovanović, Bračun, Elsner, Janković, Đurović, Boško Đurovski, Cvetković, Stojković, Mrkela, Davidović, Vorotović, Musemić, Pavlović… Prijateljstva su dragocena i mnogo vrede, ako su iskrena…

„Slažem se, ali ja sam mnogo daleko. Ja sam pre šest godina proveo dve godine u Beogradu i tada sam se čuo sa mnogo saigrača. Najčešće sa Boškom Đurovskim, sa Borom Cvetkovićem, sa Piksijem Stojkovićem. Međutim, kada idem u Evropu onda želim da se vidim sa što više njih. Inače, moj sin je dve godine proveo u Zvezdi i u Čukaričkom, stasavao je. Onda je želeo da se vrati ovamo, tada je bio dosta mlad. Sada je ovde, u Australiji. Odavde i ja sve pratim, posebno Crvenu zvezdu, pa Partizan. Kao igrač voleo sam Banjaluku i Borac i drago mi je da je Borac aktuelni šampion BiH, a u Srbiji se lomi između Partizana i Zvezde. Moja želja je da fudbal stalno napreduje, a svim vašim čitaocima želim da Nova godina i Božić donesu radost i dobro zdravlje“, zaključio je svoje javljanje sa petog kontinenta veliki Milan Janković.

Dve titule sa Zvezdom, dva kupa sa Beograđanima,   dve La lige sa Realom, Kup Belgije sa Anderlehtom i sve do svoje tridesete. Šta bi bilo da je potrajalo? Kad već nije trajaće on - Milan Janković!

Za sva vremena…