MADRID – Predrag Mijatović jedan je od najtrofejnijih asova koje je jugoslovenski fudbal ikada imao. Bio je kapiten beogradskog Partizana, a svojim golom doneo je Realu titulu šampiona Evrope na koju se čekalo 32.godine. Brojni uspesi i priznanja doneli su mu slavu koja nije uspela da ugrozi njegove zdrave karakterne linije i moralne vrednosti.

Predrag Mijatović kroz bogatu svoju fudbalsku karijeru dokazao je, kao malo koji drugi fudbalski znalac, da iznenađenje i trenutak odluke donosi toliko draži fudbalskoj igri da je čini i umetnošću i fenomenom. Gol za Real u finalu Kupa šampiona, kada je velikan iz Madrida nakon višedecenijskog čekanja ponovo stigao na krov Evrope, pa promašeni penal protiv Holandije u dresu SR Jugoslavije na Mundijalu 98-e , brojna njegova majstorstva kada je donosio radost reprezentaciji i klubovima za koje je igrao. Zato zaslužuje da se kaže:

Predrag Mijatović zauzima visoko mesto u galeriji fudbalskih velikana.

„Dobar dan i srećna Nova godina i Božićni praznici svima vama, vašim čitaocima i svima“, rekao je Predrag Mijatović na početku razgovora za naše čitaoce.

Za nekoliko dana navršiće 53 godine. Rođen je u tadašnjem Titogradu, a vernost fudbalskoj igri započeo je u Budućnosti. Tamo je nanizao oko 80 zvaničnih utakmica i postigao je 10-ak golova. Bio je član čileanske generacije, pokazivao je da vredi i veliki potencijal je ispoljavao još dok je  nosio plavi, dres Budućnosti. Lepe ga uspomene vežu , naglašava, na to doba.

„Svako vraćanje u to doba je pozitivno, jer sam tada bio izuzetno mlad i skoncentrisan na svoju profesiju. Kada sam potpisao svoj prvi ugovor u Budućnosti sačinio sam plan da napravim nešto značajnije u svojoj igračkoj karijeri. Uvek me vuklo to da postanem profesionalni fudbaler i da u toj profesiji napravim nešto čime bi se mogao ponositi ja i cela moja profesija. Dakle, od samog starta bila mi je ambicija da napravim nešto u sportu. I posle svih godina igranja u Budućnosti, Partizanu, Valensiji, Realu, Fiorentini, Levanteu i u reprezentaciji mogu slobodno reći sa distance da sam ispunio neka moja očekivanja, ti moji planovi iz mladosti ispunjeni su i jako sam srećan zbog toga“, govori Mijatović.

Prešao je u Partizan, a nema ko se nije raspitivao u jugoslovenskom fudbalu za njegove usluge, splitski Hajduk i najviše. Za crno – bele odigrao je 104 utakmice i postigao je 45 golova. Osvojen je Kup, pa prvenstvo. I sve u vreme kada je Zvezda vladala Evropom.

„U tom periodu tzv.velika četvorka pokazivali su interesovanje za mene. Čak sam praktično jednom nogom bio u Hajduku, desilo se sa našom zemljom što se desilo, promenio sam odluku i završio u Partizanu. I taj moj odlazak iz Budućnosti bio je dosta turbulentan. Između Hajduka i Partizana bilo je dosta problemčića koji su se na sreću rešili na najbolji mogući način i prvih šest meseci u Partizanu bilo je jako komplikovano. Naravno, dolazim iz manje sredine , u tom trenutku bio je najveći transfer u istoriji jugoslovenskog fudbala. Sve je to za nekog mladog momka bilo dosta opterećujuće i jednostavno tih pet-šest meseci u Partizanu nisam se najbolje snašao. Malo nostalgije, malo svega onog što donose tako velike promene, ali kasnije je sve došlo na svoje mesto i brzo sam uspeo da se vratim u dobru formu i na kraju završio kao kapiten Partizana i te godine u Partizanu su mi jako pomogle da se fudbalski edukujem i kao ličnost i da se na neki način pripremim za ono što dolazi kasnije, za odlazak u inostranstvo. Tih godina je odlazak u inostranstvo bio dosta komplikovana stvar. Par godina pre toga nije se moglo ići pre 28.godine života, tako da tih tri godine u Partizanu i igranje u jako komplikovanoj i velikoj ligi kao što je to bila jugoslovenska prva liga bilo je veliko iskustvo za mene i onda završio u Valensiji. Bilo je dosta interesantnih ponuda, ali sam verovao da će mi Valensija omogućiti da jednog dana završim u jednom od velikih evropskih klubova“, nastavlja on.

Isti broj, to je kuriozitet, zvaničnih nastupa imao je i u Valensiji, ali je tamo postigao 11 pogodaka više nego u Partizanu. Da li je to bila preporuka da pređe u veliki, bogati, moćni i trofejni Real?

„Tada smo bili pod embargom, nisu se igrale zvanične utakmice, bilo je jako komplikovano da vas neko od velikih evropskih klubova zapazi. Završio sam u Valensiji, ima jedna anegdota na konferenciji za štampu. Kada se završilo potpisivanje ugovora jedan novinar me pitao na kojoj poziciji igram. Imao sam status nekog velikog igrača u Jugoslaviji, kapiten Partizana, pa sam bio šokiran. Naravno, ja sam njemu objasnio na kojoj poziciji igram i onda sam shvatio da španska javnost mene ne poznaje kao igrača i onda sam morao da napravim jedan potez koji je možda najbolji fudbalski potez u mom životu: ostao sam da treniram 20 dana sam, da se pripremim za pripreme kako bih ostavio dobar utisak na samom startu. Pokazalo se da je to bio pravi potez, jer sam te godine proglašen za najboljeg igrača pripremnog perioda u Španiji, sa svim zvezdama koje su tada bile u Španiji, počevši od Real Madrida Butragenja, Mičela i td., preko Barselone Laudrupa, Stojičkova i tako dalje. Sve veliki fudbaleri koji su igrali u velikim klubovima i to je bila moja dobra prezentacija, odnosno garancija za Valensiju da su angažovali jednog talentovanog i dobrog igrača. Jer, tada je krenula moja ambicija da završim u redovima nekog od velikih evropskih klubova, a to je na sreću bio Real Madrid. Moji fudbalski ciklusi u svim klubovima bili su po tri godine. Situacija u Valensiji bila je dosta pozitivna, bio sam fokusiran da me veliki klubovi zapaze. Tada je bilo mnogo komplikovanije za igrače nego danas, nije bilo toliko utakmica, morate da odigrate dve sezone na visokom nivou da vas neko primeti. Danas je mnogo lakše za mlade i talentovane igrače, jer ako imate sreće da odigrate nekoliko dobrih utakmica u Ligi šampiona ili u nekom jačem prvenstvu automatski se svi nekako skoncentrišu na vas, jer taj skauting danas je mnogo organizovaniji nego što je bio tada, u to vreme. Ja sam u Valensiji proživeo tri divne godine i stvarno sam bio fokusiran da jednog dana odem u veći klub. Na sreću, to se i dogodilo“, zadovoljno će Peđa.

U Madridu je osvajao prvenstvo i Superkup Španije, pa Ligu šampiona, Interkontinentalni kup. Logično, najdraži mu je trijumf protiv Juventusa i njegov gol u 66.minutu te utakmice.

„Da, naravno! Pored važnih golova koje sam postizao i u drugim klubovima i u dresu reprezentacije svakako da bih mogao da izdvojim jedan najpozitivniji momenat u mojoj fudbalskoj karijeri, a to je to finale u Amsterdamu kada je Real Madrid posle 32.godine ponovo bio prvak Evrope. Od 1966.do 1998.godine Real Madrid nikada nije uspeo da uzme Ligu šampiona i to je taj momenat koji je na neki način obeležio moje igranje u Madridu. I dan – danas se priča o tome jer je tada započeo taj novi ciklus Real Madrida u Ligi šampiona, jer do 1998.bio je šest puta prvak Evrope, a od tada , ako se ne varam, još sedam titula evropskog prvaka. Tako je to momenat koji nikada neću zaboraviti, momenat koji je pozitivno obeležio moju fudbalsku karijeru“, nastavlja Mijatović.

Igrao je još za Fiorentinu sa kojom je osvojio Kup Italije, pa u Levanteu okončao karijeru.  Jedan je od najuspešnijih i najtrofejnijih asova sa prostora bivše Jugoslavije. Valjda je zadovoljan učinkom u klupskom fudbalu.

„Da. Što se tiče svih klubova gde sam igrao, mogu reći da sam ostavio dobar utisak, što je jako bitno. Stekao puno prijatelja sa kojim se i danas čujem, viđam i družim. Radio sa mnogo, mnogo trenera. Ne bih nikog posebno izdvojio, priznaću da sam od svakog od njih naučio nešto i svako od njih imao je pozitivan utisak na moj fudbalski razvoj, što je jako bitno, svako na svom nivou. To su stvari za koje jedan fudbaler, kad jednog dana završi karijeru, može da kaže da je zadovoljan. I sa osvojenim titulama, individualnim i kolektivnim, sve one divne momente koje je imao priliku da proživi. Naravno, bilo je tu i pobeda i poraza, teških momenata i povreda, ali sve je to sastavni deo najpopularnijeg i najdivnijeg sporta. Ja kao fudbaler to moram da kažem, mada neki ljudi vole neke druge sportove, što je potpuno normalno. Mislim da je fudbal najpopularniji sport i meni je stvarno drago da sam imao priliku da budem profesionalni fudbaler i da na kraju karijere mogu da podvučem crtu i da kažem da sam zadovoljan“, ističe.

Reprezentativnu karijeru započeo je zlatom juniorske reprezentacije Jugoslavije u Čileu. Zaista ih je bilo nekoliko koji su predstavljali suvo zlato i da su ostali zajedno, možda bi Jugoslavija dominirala čitavom planetom. Ima 73 nastupa za A tim, postigao je 27 golova. Verovatno ona prečka protiv Holandije i najteži je trenutak u državnom timu, jer da su pobedili, verovatno bi „lale“ bile ubrane, a „Juga“ doživela novi zenit, zamajac ka samom vrhu svetskog fudbala?

„Istina je, naravno. Čileanska reprezentacija Jugoslavije do 20 godina otišla je na SP u Čile onako, da odemo tamo, misleći da ćemo što pre da se vratimo. Ni u najlepšim snovima nismo sanjali da ćemo uraditi to što smo uradili. Imali smo jako talentovanu reprezentaciju i na kraju se ispostavilo da smo postali svetski prvaci i sa tom titulom skrenuli pažnju na sebe. U onoj velikoj Jugoslaviji, u jakom i komplikovanom prvenstvu gde je bio veliki broj odličnih klubova dečacima od 17 ili 18 godina nije bilo lako da naprave nešto značajnije. Međutim, ta titula svetskih šampiona iz Čilea nas je nekako lansirala. Svi su obratili pažnju na nas u tom trenutku i većina nas je to iskoristila. Kada pričamo o A reprezentaciji, kako sam malo pre govorio da je moj najsvetliji momenat gol u Amsterdamu i osvajanje Lige šampiona sa Real Madridom, onda najgrozniji momenat u mojoj karijeri je onaj kada sam video da lopta ne ide u gol nego da pogađa prečku. To je ono što nikada neću zaboraviti. Pokušavam taj momenat da potisnem sa strane, ali čim se govori o tome meni trepere slike tog čudnog penala. Međutim, to je sastavni deo ovog sporta. Penal može da promaši samo onaj ko ga šutira, a svi koji gledaju uvereni su da bi svaki put pogodili. To su oni momenti koji se događaju. To je najtužniji i najodvratniji momenat u mojoj fudbalskoj karijeri. Da sam imao sreće da ta lopta završi u golu, možda bi nešto značajnije napravili na SP, imali smo sjajnu generaciju, a možda i ne bi, nikad se ne zna“, obrazlaže Mijatović.

On bar ima prijatelja širom sveta. Viđa ih, čuje se i mirno podnosi kada ga neko od njih razočara.

„Imam , naravno, puno prijatelja i u kontaktu sam sa puno igrača sa kojim sam igrao u raznim klubovima, sa nekim više, sa nekim manje. Put nas nekako u životu odvede na neke druge destinacije, ponekad pogubite kontakte. Razočaranja su u životu normalna pojava. Volim da praštam, nisam osoba koja je u prijateljstvu zahtevna, pokušavam da budem fer i korektan i da ne uradim nikad ono što ne bih voleo da meni urade. Kad se tog pravila držiš onda nije teško imati puno prijatelja. Razočaranja su normalna, to je sastavni deo života“, rezonuje Mijatović.

Onda se vraća u ono vreme kada je nosio dres partizana. Kaže da su večiti derbiji ličili na sve što vredi u sportu.

„Kad sam otišao iz jugoslovenskog fudbala i došao u Španiju, tu je postojalo nekoliko derbija kao što su Real Madrid – Atletiko Madrid, pa Real Madrid – Barselona i tako dalje. Kasnije sam imao priliku da igram te utakmice, braneći dres Real Madrida. Moram priznati da taj ambijent i to pozitivno ’ludilo’ i fudbalski naboj koji se osećao kada su se igrale utakmice Partizana i Crvene zvezde ja to nisam doživeo u drugim ligama. Jednostavno, tih godina kad sam ja igrao u Jugoslaviji, kad sam ja igrao u Partizanu, utakmica protiv Zvezde bila je ne samo spektakl za navijače, ljubitelje fudbala. To je ogroman pritisak za nas fudbalere. Jednostavno, moraš da daš sve što je u tvojoj moći i naravno prestiž, večiti rival. Uvek je bila nekakva situacija da moraš da pobediš Crvenu zvezdu. U principu ako odigraš derbi odlično, a narednih deset utakmica budeš loš, oproste ti navijači i vole te, jer ste pobedili Zvezdu. Tada imate kredit za narednih deset utakmica, ali ako izgubite od Zvezde onda ste u problemu. To je jedna velika tenzija i to je, po meni, jedan od najinteresantnijih derbija u Evropi, rekao bih i u svetu“, priznaje on.

Na kultnoj manifestaciji „Dan fudbala Republike Srpske“, on i Dragan Džajić su početkom 2017.godine dobili priznanje „Miljan Miljanić“, internacionalnu  nagradu za fudbalsko stvaralaštvo i izuzetna dostignuća. Tada je izjavio da mu je to priznanje jedno od najdražih u moru svih odličja koja su mu zasluženo pripala? Banja Luka i cela Srpska ljudima poput njega , a i svakom drugom ko dolazi sa časnim namerama, otvara i dušu i srce.

„Ja volim Republiku Srpsku, volim Banja Luku. U Banja Luci imam mnogo prijatelja i kumova. Ja sam često u Banja Luci, ponekad dođem da se to i ne primeti, ali uvek se prijatno osjećam u tom gradu i u toj zemlji. Jednostavno, ljudi obožavaju fudbal, obožavaju sport. I tada kada sam dobio nagradu ’Miljan Miljanić’ , a svi znamo šta je i ko je bio Miljan Miljanić, koliko je zaslužan za afirmaciju fudbala u ono vreme, radio je kao trener u velikim klubovima, bio je predsednik FS Jugoslavije, rekao sam da je jedinstven i neponovljiv čovek. Zato mi je ta nagrada jedna od najdražih koje sam dobio kao jedan od fudbalskih radnika“, zaključio je svoje praznično kazivanje Predrag Mijatović.

Iz kojeg god ugla se oslika karijera Predraga Mijatovića on dobija status fudbalskog maestra. A, uz sve to, bio je sportista od glave do pete. Takvi zaslužuju da se pamte, a njihova majstorstva da se prepričavaju.