Miljan Miljanić i Dragan Džajić

Biti voljen, baš kako je u Španiji, ali i u fubalskom svetu, bio omiljen Francisko Pako Gento, znači biti srećan; baš takvog sam ga i upoznao kao opštevoljenog čoveka, dakle beskrajno ljudski bogatog…
Ispred trofejne dvorane Reala legendarno levo krilo “kraljevskog kluba” i reprezentacije Španije, isto tako legendarnog Miljana Miljanića i mene srdačno je dočekao, sa širokim osmehom “od uva do uva”, kad sam mu uručio knjigu “Miljan, ljudi i vrijeme” na španskom jeziku, a on odmah, uz izvinjenje, tražio poglavlje o Realu, dečački se osmehivao gledajući fotografije Di Stefana, Kope, Santa Marije, Puškaša, Luisa Del Sola, Riala, predsednika Santjaga Bernabea… 
-Ovo je najlepši period mog života, kojeg bi poželeo svakom fudbaleru na zemaljskoj kugli!
Miljan mu je uzvratio gotovo istom merom:
-Vidiš, Pako, ja sam, za razliku od tebe, imao dve beskrajne fudbalske ljubavi, Crvenu zvezdu i Real, i jedan i drugi fudbalski velikan ostavio je večni trag u mom životu.
Opet širok osmeh Genta, uz temperamentan govor, Miljan mi je prevodio:
-Velike stvari Miljane uradio si u Realu, od tebe je i počela druga zlatna era mog kluba, dao si mu poseban pečat, ali i danas sam uveren da je zajedno s tobom u Real došao Dragan Džajić, po mojim merilima majstor nad majsorima, napravio bi čudo, obzirom da si u ekipi još imao: Brajtnera, Necera, Kamača, Santiljanu, Del Boskea… uveren sam da bi ona bila ravna, i iste takve rezultate postizala, kao ona moja generacija sa Di Stefanom, Puškašem, Kopom, Santa Marijom…
Miljan ćuti i gleda preko Genta, gotovo odsutno, tek reče:
-Jednostavno, njegov dolazak je bila nemoguća misija, jesam li zbog toga zažalio: ne jednom, već hiljadu puta, ali to je i moja sudbina.
Gento se onda obraća meni, Miljan mi kaže da bi voleo da čuje i moje mišljenje, “odapeo” sam iz prve:
-Balkanska posla, gde sve jeste i ništa nije, sami sebi uvek radimo o glavi, a onda nam život piše tužne i tragične romane…
Nisam ni danas, nakon bezmalo 20 godina, siguran da smo se baš i razumeli. 
Posle razgledanja veličanstvene trofejne sale, razgovor smo nastavili u ukusno uređenom restoranu, čudesnog naziva “Vatra”, opet nije moglo bez priče o Džajićevom nedolasku u Real, a za celi svet to je bila gotova priča:
-Na svojoj oproštajnoj utakmici dres sam predao Draganu Džajiću, koga sam i tražio, po svaku cenu, da bude na mom oproštaju, a uručujući mu klupsku svetinju sa brojem 11 rekao sam: “želim da me u svemu nadmašiš, jer si takav majstor da ti se i ja divim!”
Govorio je i o finalu Kupa šampiona 1966. godine protiv Partizana u Briselu:
-Znali smo da imaju odličnu ekipu, izbacili su tada najjači tim u Evropi, Mančester Junajted, sa Bestom, Louom, Čarltonom… posebno smo cenili, da ne kažem plašili se, njihovog velikog golmana Milutina Šoškića, reprezentativca sveta, čuda je činio na obe utakmice protiv Mančestera, pa onda onog nemačkog kluba u Drezdenu, protiv Sparte u Beogradu… govorilo se da će ga Real, kuburili smo s golmanom, kupiti po svaku cenu kad mu je Serena zabio onaj pobedonosni gol, godinama smo Serenu “peckali” da takav gol ne bi dao da igra još hiljadu godina! Partizan je bio, zaista, veliki klub, možda tada i bolji od nas. Kad sam bio njihov gost, nedavno kada smo igrali u Beogradu u Ligi šampiona, izrekao sam istu ocenu… 
Minule su godine, toliko toga se desilo i u fudbalu, i uopšte u ljudskom trajanju na ovoj sluđenoj i nemirnoj planeti, u međuvremenu sam, pre nekoliko dana, za “Sportski žurnal” ispisivao Džajićev život, kroz Zvezdu, Beograd, Ub, moju Banjaluku, porodicu i prijatelje, uspone i padove, podmetanja i izrugivanje životu, uz gordost duše i mudrost – ko u sebi ima talenta, taj mora imati čistiju dušu i veće srce od svih ostalih, redala su se brojna imena i prezimena, sve do Franciska Paka Genta:

Džaja i Miljan

-Ono što sam ja vidio, on je na terenu bio maestro, oni što su ga poznavali kao čovjeka kažu da je bio ljudina prve vrste! - izrekao je “Džaja” svoj sud o besmrtnom Paku.
Ne kažu li ljudi od iskustva i znanja da se suprostnost u sudbini zove večnost. 
Olovka od zlata našeg Branka Miljkovića…
Verujući da je Francisko Pako Gento čitao besmrtnog Garsiju Lorku, a i kod jednog i kod drugog piše i bez slova i bez reči:
...granice u kojima živimo, nisu granice u kojima umiremo.
Statističari će, pak, zabeležiti da je Gento 18 godina nosio Realov dres, odigrao 450 zvaničnih utakmica, postigao 180 golova, prvak Španije bio je 12 puta, osvojio i dva Kupa kralja i Interkontinentalni kup, a međunarodni Institut za fudbalsku istoriju i statistiku proglasio ga je najboljim španskim fudbalerom svih vremena, na svetskoj večnoj listi zauzima 30. mesto… 
Zbogom majstore fudbala, dobri čoveče, prijatelju našeg “Džaje” i našeg Miljana, i svih onih na planeti koji vole dobre ljude, a fudbal im leži na srcu.