Nema oblasti ljudskog stvaralaštva, nikad i nigde, dakle ni u sportu, u kojoj se ne susreću „zli dusi“, udruženi i dobro organizovani, najčešće zluradi i „terorističkih namera“, opčinjeni pohlepom svakojake vrste.

Otuda i toliko vike i dreke u nameri da se formira „liga milijardera“ u zamenu za Ligu šampiona, zna se i koji bi je klubovi činili, a sve ostalo u najpopularnijoj planetarnoj igri bilo bi „pomoćno osoblje“ za nuždu, ne daj bože!

Tako se već sada grupišu najtalentovaniji fudbaleri, basnoslovno plaćaju, samo bi oni igrali u toj „novoelitnoj igri“, a planski se od njih već uveliko stvaraju mega zvezde, nalik muzičkim ili filmskim starovima. Svi drugi biće akteri mečeva za kladionice i eventualne „fabrike“ u kojima bi se „proizvodili“ novi „velemajstori“; ista metodologija važi i za nove „fudbalske gazde“, trenere „genije“, „nepogrešive“ sudije itd…, gle sada čuda: primer iz Republike Srpske, iz Banjaluke, na nedavno održanom „Danu fudbala Republike Srpske“, u organizaciji FSRS i Sportskog žurnala, čiji odjek se pružio Balkanom i Evropom, stigao čak do Kine i Japana, hrabri i vraća nadu da sve nije otišlo u „finu materinu“.

Zaslugom fudbalskih entuzijasta, brojali su se desetinama, od Banjaluke, Modriče, Foče, Bijeljine, Istočnog Sarajeva, Prijedora, Trebinja, Gradiške, Srpca, Doboja…, a pogotovo dobitniku najvrednijeg priznanja, svojevrsnog „fudbaskog oskara“, odnosno „Zlatne povelje Miljan Miljanić“, Draganu Stojkoviću Piksiju aktuelnom selektoru reprezentacije Srbije i velikoj „Zvezdinoj zvezdi“.

Trebalo je „uživo“ videti kako su Republika Srpska i Banjaluka dočekali nekadašnjeg fudbalskog maestra, a danas stručnjaka na čelu Srbije kojem se divi celi fudbalski svet: brojne devojčice i dečaci zakrčili su ulaz u Banski dvor gde je svetkovina održana, desetine i desetine ozbiljnih ljudi, žena u zrelim godinama, dočekali su „Piksija“ kao fudbalskog sveca. Brojni potpisi na dresovima, selfiji, poljupci od srca, ovacije… nisu prestajali. Stojković i srpski član Predsedništva BiH Milorad Dodik, inače osvedočeni prijatelj sporta, bili su doslovno zarobljeni, a osmesi im, uz razdraganu masu, nisu silazili sa lica. Vrhunac te radosti, ushićenja i zahvalnosti, dostigao je kulminaciju kad su njih dvojica kročili u velelepnu veliku koncertnu dvoranu Banskog dvora, arhitektonskog ukrasa Banjaluke…

Ako izašta Dragan Piksi Stojković zaslužuje poštovanje i divljenje onda je to saznanje da je uz sve što je u životu prošao, i dobro i rđavo, svojim pogledom na današnji svet, takvim dostojanstvom brani fudbalsku čast toliko blisku običnom čoveku; ništa nije moćnije od ljudske duše!

Stojković je svoje viđenje uzavrele planete, koju baš takvu danas gledamo, a pogotovo patriotizam pokazao još 1999.godine kada je u Japanu, u dresu Nagoje, branio čast majke Srbije, sa natpisom na dresu „NATO zaustavi bombardovanje“, uz izjavu „Kosovo je srpsko i zauvek će ostati srpsko!“

To se nikada , ni u kojoj prilici ne sme da zaboravi; u protivnom, u vremenu zla i stradanja, ćutanje je veleizdaja, a kad je trebalo Dragan Piksi Stojković nije ćutao!

Kao epilog, tako doživljavam i minulu pobedu u Budimpešti nad Mađarskom, otvorenog srca i čiste duše čeka se Mondijal u Kataru zahvaljujući, izmeđ uostalog, Draganu Stojkoviću Piksiju i Srbiji, a samo u jedinstvu nacionalnog karaktera nalazi se savršenstvo svakog čoveka.

Neka pobedi pravda, bila samo fudbalska, makar propao celi svet!

Sportski žurnal