Ovaj svet je umoran od prokletstva i mržnje koje si ti samim svojim rođenjem pobedio.
Tako nekako, možda baš ovako…
Nije Ivica Osim našao nas, naprotiv; mi smo, grupno i pojedinačno, od Banjaluke, Sarajeva, Beograda, Atine, Strazbura, velikog Japana, Graca…pronašli njega. Izrastao je i u cara i u kralja, bio je veći od drugih, a manji od svih, tako je hteo… Legenda o njemu počela je od malog smrtnog čoveka, zaljubljenika u fudbalsku čaroliju i obišla veliki deo velikog sveta. Tada su nebitna odlikovanja i priznanja, pobede i titule, samo je Čovek, s velikim slovom, neprikosnoven i ovenčan, mimo svoje volje, čudesnom nebeskom slavom.
Kao posebnom i neponovljivom sudbina mu je odredila da bude rođen na Balkanu, tamo u BiH, a gde ona počinje prestaju da važe razum i logika, u celom njenom istorijskom trajanju; pa još u gradu Sarajevu koji se, što javno što tajno, odrekao brojnih svojih velikana, ni Ivica Osim nije bio bolje sreće, štaviše!
Sad su se mnogi upravo u gradu njegovog rođenja susreli sa svojom savešću, od „dejtonske tvorevine“ Bošnjaka, Hrvata i Srba, do pojedinaca sa znanim imenima i prezimenima, ali kasno, čistu dušu i srce sačuvali su samo oni koji su komandovali svojoj volji, a bili sluge pokorne svojoj savesti.
Ivica Osim može na sve u životu i prema svima da se osvrne s ponosom; porodici, gradu rođenja i najlepšeg životnog mladalačkog doba, svima i svakom ponaosob, a istinu i pravdu niko nije pobedio, jer sve ljudsko što vredi za one koji dolaze i koji će dolaziti nikad ne bledi.
Dokazao je, kao niko pre, da fudbal može da bude i očigledna projekcija našeg života, o tome svedoče velikani Dragan Džajić, Safet Sušić i svojevremeno Josip Katalinski, izdvajajući Ivicu Osima kao nekoga koji se sa nikim i ničim ne može da poredi, baš kakva je sudbina neponovljivih.
Umni ljudi još davno su rekli da je slava velikih, baš kakav je bio Ivica Osim, nalik senci – ukoliko je bliža zalasku, sve je veća u stvarnosti, ovolika!

Ono što u sebi nosi poštenje jače je od svakog zakona i rizika: tako je Ivica Osim stao na čelo FS BiH, kao prvi u Komitetu za noralizaciju, pa počasni predsednik…, kad je fudbalu BiH pretilo da bude izbrisan sa evropske o svetske karte. Tada je, tragajući za izlazom koji se nije ni nazirao u Sarajevu, posvuda su bili metež i sukobi, stigao u Banjaluku, tražeći pomoć i podršku Milorada Dodika i dobio ju je: “sve što mi je Dodik obećao, uradio je, hvala mu!” Tako je spasao ovu prelepu igru na ovom delu brdovitog Balkana da bi mu se kasnije isto Sarajevo i ista BiH narugali u lice: ogovaranjem, podmetanjima, zlurado šireći priču o senilnom starcu… Osvetio im se zaboravom! Povukao se u Grac za svagda; šta je ljudsko poštenje, bez dostojanstva?! 
Kao vrsni matematičar ostavlja kao zadatak svim statističarima da izračunaju koliko je odigrao utakmica u svim klubovima za koje je nastupao, koliko puta bio strelac, onda njegova ostvarenja kao selektora, pa od kojih anonimnih igrača je stvorio reprezentativce i velike asove… Ono što ne može da dokuči statistika, ima ko će taj posao da obavi, narod fudbalski!
Ne brini Ivice Osim, ovaj svet, suviše je veliki za nezaborav, makar neretko bio sluđen i ojađen, pogotovo tamo gde neprestano živi “prokleta Avlija”.
Sve je uvek u duši: bio jednom jedan, jedini maestro čojstva i prelepe igre, zvali su ga „Švabo“, a on bio maestro, fudbalski „Štraus s Grbavice“; po viđenju života, ljudi i sveta mitski Mahatma Gandi. Nebo tada nije granica, a ni čovek samo ime i prezime.
Ili, bez performansa, čovek među ljudima celi život traži svoj istinski zavičaj; zbogom Ivice Osim, mnogi će te kad im bude teško, uveren sam, tražiti na nebu, a ono je beskrajno i sve pamti!

Sportski žurnal