Ilija Pantelić

Ima u životu, ljudi, i muškaraca i žena, a u čijem nema, kojima bi napisali pisma u znak opšte zahvalnosti ili viđenja nekih događaja, kao neposrednim i posrednim svedokom. Bilo bi u tim pismima i hvalospeva i pokajanja, a ljudi bez predrasuda kažu da bi za “peglanja i ispravljanja života” trebalo, otprilike, koliko i za sam život. 
Zato od toga svi i beže; Republika Srpska nije, tražeći put za svoju fudbalsku i uopšte sportsku autentičnost!

Jozef Sep Blater

N/R Jozef Sep Blater 
generalni sekretar FIFA
Cirih, Ženeva/Švajcarska
18. septembar 1996. godine
Ne pišem Vam ovo pismo, gospodine Blater da Vas emovionalno uznemiri, još manje da Vam zaiskri suza u oku. Kod nas, u Republici Srpskoj čak i žene, odskora kažu muškarcima: “ne plači, to znam i ja!”
Nama je gotovo četiri godine bilo zabranjeno sve: i igrati se, i radovati se, čak i plakati, ako se to i može zabraniti Bilo, ne povratilo se! 
Setio sam se, u minulu sredu, dok su se fudbaleri Vojvodine i Borca nadmudrivali u fudbalskom umeću, kako je nekad Gradski stadion bio hram fudbala. Ovde su igrali fudbalski velemajstori Brazilci i Argentinci, klubovi Anderleht i Ipsvič Taun, državne reprezentacije Austrije, Rusije, Mađarske, Finske… u vitrinama Borca, koji slavi 70. godišnjicu imaju dva trofeja: Jzp Jugoslavije iz 1988, Borac je u finalu pobedio Crvenu zvezdu 1:0, tri godine kasnije Zvezda je postala prvak Evrope i sveta. 
Rat je počeo krajem maja 1992. godine, Borac je osvojio Srednjoevropski kup, najstarije klupsko takmičenje na svetu, počelo još 1927. godine, tri godine pre nego što će se održati i prvo Svetsko prvenstvo, pobedio mađarski Vašutaš i italijansku Fođu… 
Uvaženi gospodine Blater,
zamolio me Ilija Pantelić, direktor FK Vojvodina iz Novog Sada, nekad sjajan golman, 1968. izabran u tim Evrope, da u njegovo ime pozovem sve sportske prijatelje iz SRJ, Evropse i sveta da dođu u Republiku Srpsku na sportsko nadigravanje i druželje. Kaže ovaj dobri čovek, inače naš zemljak, rođen u Kozicama na Grmeču, da je Banjaluka prelep grad, a da stadion Borca pruža potpuni evropski komfor. I još kaže da će biti naš sportski ambasador, ma gde bio…
A mi, šta mi još da Vam poručimo? 
Dobro došli!
Nas su optuživali da smo bili na pogrešnoj strani, a niko nam do danas nam nije rekao šta je bila, i gde je bila, ispravna strana. Mi, opet, pravodoljubitvi kakvi jesmo pitamo: šta znači i ko određuje, ispravnu ili pogrešnu stranu, čal o i politici a kamo li kad je sport, odnosno fudbal, u pitanju.
Ili smo svi zajedno prespavali ružan san; sunce se ponovo rađa, dobrodošli na svim jezicima sveta.

Žoao Avelanž

N/r Žoao Avelanž,
predsednik FIFA
Cirih/Švajcarska
Rio de Žaneiro/Brazil
2. oktobar 1996. godine
Duboki naklon gospodine Avelenž,
pripadam generaciji koja je sve do 1962. godine nijednog jedinog fudbalera Brazila, zemlje iz koje i Vi potičete, nije videla čak ni u filmskom žurnalu, kratkom kolažu najvažnijih događaja u svetu koji se prikazivao u bisokopima širom Jugoslavije zemlje koje već pet godina nema.
Nama je taj tim: Gilmar, Đalma Santos, Mauro, Nilton Santos, Zito, Zozimo, Garinča, Didi, Vava, Pele i Zagalo kojeg smo svi znali izdeklamovati, bio dalek, a opet nekako blizak i zato smo ga naučili napamet. Kroz taj čuveni tim spoznali smo kakva je zemlja Brazil, znali smo za Rio, Kopakabanu, Marakanu, sambu… 
Nekoliko godina kasnije, 19. novembra 1969. godine, u Rio de Žaneiru igrali su Santos i “Vasko de Gama”. Isticao je 78. minut. Jedanaesterac u korist Santosa, na sceni je Pele. Blizu 200.000 ljudi na Marakani čekalo je godinama taj trenutak i evo dočekalo. Pre ovog susreta on je postigao 999 golova, a sada se spremao da postavi veliki rekord. Tajac, Pele je neumoljiv, gol, celi Brazil i celi svet gore od ushićenja.
Svi dečaci moje ulice, kojima je tada najomiljenija zabava bila skupljanje sličica fudbalera, Peleovu fotografiju menjali su za tri druge.
Kad se taj fudbalski velikan opraštao od reprezentacije Brazila, na njegov zahtev, na Marakanu je stigla reprezentacija Jugoslavije, bilo je 2:2 i opet nezaboravno fudbalsko slavlje.
Sećate li se, gospodine Avelanž.
Kinezi, a od njih se uvek može naučiti, kultura im je stara hiljadama godina, kažu – klatno se vraća, uvek istim putem.
P. S. Pisma su štampana na srpskom i engleskom, kasnije prevođena još na francuski i nemački jezik, “Sport bravo” objavio je kompletno otvoreno pismo Jozefu Sepu Blateru, a “Gazeto delo sport” Žoao Avelanžu. Beogradska štampa prenela je, ili kompletno objavila, oba otvorena pisma. Odjek je bio velik.
Kad je izborena apsolutna ravnopravnost i onemogućeno bilo kakvo preglasavanje, započinje i proces formiranja “krovnih” strukovnih sportskih saveza u BiH, prvo fudbalskog, košarkaškog, rukometnog… 
Onda započeto a traje, uz neprestanu borbu, sve do ovog vremena.

Rađanje “Svijeta sporta”

Celi ovaj proces vođen je, pre svega, posredstvom sportske revije Republike Srpske “Svijet sporta” uz koju su neprestano bili: Sredoje Zekanović, Petar Pero Perović, Nenad Novaković, Rodoljub Petković, Milan Jelić, Mišo Radaković, Dragan Despotović, Milorad Karalić, Zdravko Rađenović, Džavid Gunić, Fuad Turalić, Brana Bučma, Ranko Vučen, Rade Vuklišević, Smail Bećirbašić, Mladen Mijić, na usluzi su joj bili: Milorad Dodik, Slobodan Puhalac, Rajko Kasagić, Predrag Radić, Draško Mikanović, Simo Drljača, bila je to i prva kolor revija Republike Srpske, štampane su u CTP Beograd-Beč, a knjižni blok u danas čuvenom “Grafidu”.

Novinarski velikani

“Svijet sporta” postao je deo ukupno sportskog, i ne samo sportskog, života Republike Srpske.
Uz odabranu novinarsku ekipu iz Republike Srpske za “Svijet sporta”, koji je objavio otvorena pisma, pisali su: Dobrivoje Bobi Janković, Rade Stanojević, Miroslav Radojčić, Miodrag Simeunović, Slobodan Momčilović, Pavle Erceg, Momčilo Dabić, Dragan Nikitović, Dragiša Kovačević… istaknuta imena nekadašnje Jugoslavije.

Sportski žurnal