DOBOJ – Dobojlija Jasmin Džeko izgradio je super dobru karijeru fudbalera iz osamdesetih godina prošlog veka. Nastupao je za Slogu, dva puta za Osijek, onda za zagrebački Dinamo, reprezentaciju Jugoslavije, a poslednje igračke godine proživeo je u Austriji, gde sa porodicom i danas živi. Zvanično je najefikasniji desni bek sa područja nekadašnje Jugoslavije.

Od odbrambenog fudbalera Jasmina Džeke mnogi su napadači imali šta dobro uzeti, da ne kažemo naučiti. Kroz fudbalsku karijeru postigao je više od 40 golova u dresu dobojske Sloge, Osijeka, zagrebačkog Dinama, austrijskog Špitala. Uz sve to, dva puta je oblačio dres reprezentacije Jugoslavije i, opet, bio strelac, protiv Rumunije. Evo te, neobične fudbalske priče.

Dakle, o Jasminu Džeki, zlatnom Dobojliji dečačkog osmeha i mladalačke duše je reč.

„Pozdrav svim čitaocima. Uspeli ste sa ovih nekoliko uvodnih reči da me rasplačete. Nedavno sam negde pročitao da sam rekorder po broju postignutih golova kao defanzivac u vreme Jugoslavije. Godi, naravno“, počeo je svoje kazivanje Jasmin Džeko.

Rođen je 15.novembra 1958.godine u Doboju. Karijeru je počeo graditi u rodnom gradu. Sloga je bila u modi, a kad nije? Dva puta je bila i drugoligaš, onda kada to nije mogao biti svako. Pamti Džeko te dane i godine, svoju Slogu i voljeni Doboj.

„Kako neću pamtiti. Svi mi pamtimo svoje početke. Prošao sam izuzetnu fudbalsku školu koju je Sloga tada imala. Sve su to bili njeni bivši igrači Mulalić, Bećarević i tako dalje. Svi ti ljudi utkani su u moju karijeru. Pa, ja sam u Doboju igrao sa Srebrenkom Repčićem, a on je igrao u Sarajevu, kasnije i Crvenoj zvezdi. Sa radošću se vraćam u te dane. Imali smo vrhunsku fudbalsku školu gde smo učili prve korake i dobro se upoznali sa fudbalskim sportom“, pojašnjava Džeko.

Iz „grada na tri reke“ prešao je u Osijek. Četiri sjajne godine, više od sto nastupa i 14 golova desnog beka koji je imao brzinu, finoću, smelost, pamet, odlučnost, sve… Vreme koje setu budi.

„To je period koji je teško porediti sa današnjim vremenima. Živeli smo u nekakvoj euforiji, voleli smo tadašnje sve: prvenstvo, one koji ga prate, stečene navike. Imali smo sportsko rivalstvo, ali družili smo se i svi smo bili srećni. U dva navrata igrao sam u Osijeku i jedini sam iz FK Osijek direktno nastupao za reprezentaciju Jugoslavije. To mi niko ne može uzeti, to stoji u svim analima fudbala naših prostora. Dakle, vežu me jako lepe uspomene na dane provedene u Osijeku“, govori Džeko.

Jednu sezonu nosio je dres zagrebačkog Dinama i sa „modrima“ je igrao finale Kupa Jugoslavije. Slavila je Crvena zvezda u dvomeču, ali nisu razočarali, bili su tu negde...

„Pa, to su doživljaji za ceo život. Pun ’Maksimir’, a 98 hiljada ljudi u Beogradu. Tada je Zvezda bila bolja. Baš predivna vremena, bez ružnih scena, sve bilo za pohvalu i ponos. I danas utakmicu iz Beograda pokazujem unucima i prijateljima. Rado se vraćam u ta vremenima. I mladićima sa kojim treniram pokazujem, da pokušaju pretpostaviti kako je igrati pred sto hiljada gledalaca“, detaljiše on.

Onda se beleži njegov povratak u Slavoniju. Usledile su nove „karefeke Jasmina Džeke“, kako je voleo reći legendarni Ivan Tomić. Pune četiri sezone cvale su ruže uspeha u „Gradskom vrtu“.

„Drugi boravak u Osijeku bio mi je draži. Već sam bio formiran, igrao sam u reprezentaciji, dolazio sam iz Dinama kao zreo čovek i sportista i navikao sam se na prvoligaški tempo. Nisam bio opterećen. Bio sam kapiten kod Ljupka Petrovića, dok je kod nas igrao Davor Šuker. Nikada nisam bio povređen i te četiri godine bile su mi jako kvalitetne. Stalno sam igrao i taj period mi je u najlepšim uspomenama“, priseća se Džeko.

Potom je nastavio karijeru u Austriji, tri sezone u Špitalu. I tamo mu je, naglašava, bilo lepo.

„Završio sam u Špitalu zbog svoje porodične drame. Moja kćerka je morala transplantirati srce, a u Austriji su bili ljudi koji su mi tada mogli da pomognu. I jesu, dobila je novo srce u Minhenu, sada je sve dobro, udala se, rodila je kćerku. Iz tih razloga nisam otišao u veće klubove. I Dragan Džajić me vodio u Bastiju, a mogao sam i u španski Las Palmas. Međutim, sudbina me dovela u Austriju. Isplatilo mi se, kćerka mi je danas živa i zdrava. Dakle, uspeo sam u životu“, ponosno će Džeko.

Odigrao je dve utakmice u dresu Jugoslavije. Malo je igrača koji su na svom debiju upisali se u strelce, on jeste, protiv Rumunije. I to se pamti.

„Pamti se sve. Još čuvam dres sa te utakmice. Sve svoje dresove poklonio sam u humanitarne svrhe. Iz FS Jugoslavije omogućili su mi da sačuvam za sebe dres sa debija. Važno je dati gol u državnom timu, a posebno na debiju. Još kada si strelac na gostojućoj utakmici, sve kao iz snova. Teško je to postići, uprkos rutini i iskustvu. Kada se toga setim, baš je neopisivo“, setno će Jasmin Džeko.

Ostao je u Austriji, sa porodicom živi tamo. Ipak, ostao je u najpopularnijem sportu.

„Ostao sam u fudbalu i sve do danas sam trener. Ja radim pri fudbalskoj Akademiji Austrije. FS Austrije ima više tih centara, a jedan je ovde gde ja živim. Radi se o talentovanoj deci čitavog regiona. Posedujem Uefinu licencu, radim pri FS Austrije, treniram najtalentovaniju decu. Nema ništa lepše nego raditi sa decom“, priznaje Džeko.

U Doboj dođe kada mu obaveze dozvoljavaju. Ljubav prema tom gradu i Slogi nije nestala. Iako nerado priča o tome, korektno je istaći da je neko ko pomaže dobojske kolektive kroz sportsku opremu. Još jedna potvrda da je srce Jasmina Džeke kao nebo veliko.

„Obaveza svih nas je da pomažemo kome možemo. I ja sam pomogao na više strana. U poplavama 2014.godine klubovi nisu imali opremu, sve je voda odnela. Uključio sam se i uvek ću pomagati na bilo koji način. Posebno nemoćnima, bolesnima, ugroženim licima. Imao sam porodičnu dramu, na sreću lepo se završila, ali stekao sam navike da pomažem. Neka dela govore o nama“, tople reči su Dobojlije DŽeke.

Neka prijateljstva slučajno nastanu, a njegova na fudbalskim stadionima stvorena traju i danas. Čuje se sa tim ljudima koji su, kao i on, jugoslovensko fudbalsko doba iz 80-tih učinili zlatnim.

„Mislim da naša vremena mogu služiti ovom dobu. Sada se negde žuri, trči za finansijama. Ranije je bilo srdačnosti, drugarstva. Čujem se sa Čobom(Slobodan Janjuš) iz Čikaga, sa Mlinkom (Marko Mlinarić) u Zagrebu, sa Mešom(Mehmed Baždarević) u Švajcarsku... Kada sediš sa nekim, pa se zakotrlja priča o fudbalu, onda pozovemo nekog od tih igrača i pričamo gde smo, kako smo. Mislim da je to ono što se nikakvim novcima ne može kupiti“, podvlači Jasnim Džeko.

Ove godine je Mondijal u Kataru. Svi se nadamo da Srbija i Hrvatska mogu ostvariti mnogo, ali BiH na velikim smotrama fudbala nema, pa nema.

„Mislim da dosta zaostajemo. Živimo na jaslama talenta, ali bez rada nema ništa. Uspeh donosi rad, a nama deca brzo odlaze u inostranstvo. U BiH se mora promeniti sistem obrazovanja dece u fudbalu, da se izgrade centri. BiH išla u Brazil, Hrvatska često odlazi na velika takmičenja. Gde pare završe ne znam, ali treba graditi centre. Jer, imamo dosta talentovane dece koja hoće da rade i treniraju. Inače, voleo bih da Srbija i Hrvatska doguraju daleko u Kataru. Imamo kvalitetne pojedince, ali kolektiv često zataji. Pokojni Ivica Osim davno je objašnjavao da treba raditi u oba smera. Vidite, Hrvatska izgubi od Austrije kući, a Srbija od Norveške u Beogradu. Mora se više raditi, a u fudbalu je uvek mnogo nedostataka. Treba ići u otklanjanje tih nedostataka. Biću iskren, jako sam skeptičan po pitanju ostvarenja nekakvog izvanrednog plasmana Srbije i Hrvatske u Kataru. Čast selektorima tih zemalja“, zaključio je Jasmin Džeko, najavljujući svoj skorašnji dolazak u rodni kraj, svestan da ga Doboj uvek čeka raširenih ruku.

U fudbalu su se menjali i nebo i zemlja i ljudi, progres je sve mleo pred sobom. Jasmin Džeko ostao je izuzetak koji se pamti do današnjeg dana.

Jasmin Džeko, Dobojlija svetske fudbalske slave…