Miloš Bursać

BEOGRAD – Miloš Bursać igrao je za splitski Hajduk i za Crvenu zvezdu, te reprezentaciju Jugoslavije i više inostranih klubova, ali ističe da je najviše postigao u dresu Sutjeske iz Nikšića. Sa lakoćom je tresao protivničke mreže, ali je umeo biti i fudbaler defanzivnih zadataka kao protiv Milana u onoj utakmici kada je magla sprečila Beograđane da nadvise budućeg evropskog šampiona.

Uživati u fudbalu, kao što je to činio Miloš Bursać, u stvari, ponekad znači i stvarati sopstvena pravila života, i sportska i etička. Pri tome biti svoj, ni na čiju štetu već u vlastitu korist. Idemo redom: sve počelo Galenici, kretalo se preko Hajduka, Sutjeske, Hajduka, Crvene zvezde, više inostranih klubova, reprezentacije Jugoslavije. Dug je to put, trebalo ga je preći, a on nije išao nego se igrao. I uživao.

„Da vas pozdravim i unapred se zahvalim za sve te reči. Pozdravljam sve čitaoce i želim ugodne trenutke“, kaže Miloš Bursać.

Rođen je u Beogradu, 23.juna 1964.godine. Dake, pre 58 godina, pa srećan rođendan.

„Hvala puno, hvala puno. Lete godine“, sa uzdahom će on.

Logično da svoj izvanredan fudbalski put započne graditi negde u Beogradu. Krenuo je iz Galenike. Novi prvoligaš Jugoslavije, a Ivan Čabrinović zna šta radi. Bursać je sa pozicije štopera otišao gde mu je mesto, u napadače. Seća se početaka, kako i ne bi: Galenika je stigla do polufinala, eliminisala je Hajduk i Partizan.

„Sećam se svega. Počeo sam kao štoper, ali je Ivan Čabrinović prepoznao da bih mogao na poziciji napadača pokazati sav svoj talenat. I, zaista, bio sam u tandemu sa legendarnim Slobodanom Santračem. Tako sam ja u Galenici počeo na poziciji špica. I dao sam gol protiv Hajduka. Dogurali smo do polufinala gde smo eliminisani od Crvene zvezde“, analizira Bursać.

Splitski Hajduk, pa Sutjeska iz Nikšića, pa opet Hajduk, pa Crvena zvezda. Samo on zna gde mu je bilo najlepše i gde je pokazao najviše.

„Najviše sam pokazao u Sutjesci. Tamo sam postigao mnogo golova, tamo sam stigao do dresa reprezentacije Jugoslavije. Dati najviše golova u Nikšiću, a ne u većim klubovima nije bilo lako. Šansu mi je dao Milovan Đorić i iskoristio sam je. U Sutjesci sam najviše pokazao, ali mislim da sam dobro igrao i u dresu Hajduka i Crvene zvezde“, smatra on.

Reporteri su se prosto utrkivali da mu dodele koji kompliment više, a sve je to zaslužio. Na meču Sutjeska – Velež postigao je četiri pogotka, da nikad ne zaboravi, verujem kao i Vukašin Petranović, golman Mostaraca.

„Tako je. Dao sam četiri gola u Mostaru Vukašinu Petranoviću. Inače, to je moj golgeterski rekord, da dam četiri komada na jednom susretu“, skromno će Bursać.

Olako je za Hajduk tresao mrežu Partizana i Zvezde. Jedna lopta Dragana Piksija Stojkovića imala je oči, videla je njega, a on je matirao Fahrudina Omerovića. Čulo se kako mu je to jedan od najdražih pogodaka u karijeri. Neopisiv osećaj , reći će mnogo godina kasnije, budio je svaki okršaj Crvene zvezde i Partizana.

„Utakmice sa puno emocija. Ko nije doživeo taj ne zna šta su okršaji Zvezde i Partizana. Istrčiš na teren, a blizu sto hiljada ljudi. Derbiji su nešto posebno. Sve ih pamtim. Voleo sam da zatresem mrežu Partizana, Dinama, Hajduka, ali i Zvezde. Bio sam tu da tresem mreže. To me čini srećnim i ponosnim“, pojašnjava Miloš Bursać.

Da ne beše suzavca u Splitu i magle u Beogradu Hajduk bi bio srčaniji protiv Olimpika, a Zvezda bi, verovatno, eliminisala budućeg šampiona Evrope, tim Milana. Bursać je igrao u obe utakmice, njegova dva velika iskustva. Doduše, protiv Milana je bio defanzivac, da čuva Tasotija.

„Tako je. Suzavac protiv Olimpika iz Maseja sprečio nas je da pokušamo ostvariti nešto više. Ipak, ostaje žal zbog magle kada je Zvezda trebala da eliminiše tim iz Italije. Čuvao sam Tasotija, trener Branko Stanković je tako odlučio. Mislim da sam dobro obavio ulogu beka, ali ubacivao sam se i u napad, imao sam neke pokušaje, šanse. Zadovoljan sam kako sam odigrao te tri utakmice protiv Milana“, priseća se Miloš Bursać.

Što se inostrane karijere tiče, nastupao je u Francuskoj, Španiji, u Portugaliji, u Belgiji. Kratko je igrao mali fudbal u SAD.

„Zadovoljan sam. Pričam francuski, španski, engleski. Igrao sam u Antverpenu, Olimpiku iz Liona, Selti iz Viga, bio u SAD. Sada se bavim menadžerstvom i to mi mnogo koristi u novom poslu. Iskustvo je dragoceno, a ja ga posedujem“, objašnjava on.

Pomalo čudno da je ubeležio samo dva nastupa za A reprezentaciju Jugoslavije, a više sezona bio je među tri ili četiri ubojita strelca saveznih šampionata. Do plavog dresa „Juge“ stigao je preko plavog dresa Nikšićana, a ne kao prvotimac Hajduka ili Crvene zvezde.

„To mi je jako žao. Imam dva nastupa i oba dok sam bio prvotimac Sutjeske. Bio sam drugi strelac Francuske, a nisu me zvali u kvalifikacije za SP u Italiji. Čudno jeste, ali ja tu ništa ne mogu da promenim. Voleo bih da je drugačije“, nastavlja Bursać.

I danas nosi dres crveno – bele boje, deo je selekcije veterana Zvezde, špartaju po Srbiji, Republici Srpskoj, po Makedoniji itd. Ta druženja su više od igre. Ljudi pamte njegovo vreme, a Zvezdu i danas vole istim žarom.

„Gde dođemo svi nas dočekaju kao bogove. Prosto da čovek ne poveruje koliko ljudi vole Zvezdu. Branislav Kantar organizuje te susrete. Nastupamo širom Republike Srpske, po Severnoj Makedoniji. Sada smo bili u Sremskoj Mitrovici, pa smo nastupali i na ’Banjici’. Volim da vidim mnoge ljude, prija mi da igram i uživam u svemu tome“, ističe Bursać.

Otac je petoro dece, njihova imena često su po imenima poznatih sportista. Pa kada je tako, da li neko u porodici Bursać može da nasledi našeg sagovornika, da razgali dušu armije navijača Crvene zvezde, ili Hajduka, Sutjeske, Zemuna?

„Sin Marko još igra fudbal. Završio je sportsko pravo, master prava. Živi i radi u Barseloni. Bio je veoma talentovan fudbaler. Žao mi je što nije postao fudbalerčina, a i za njega bi bilo dobro. No, uspešan je na svom polju“, govori Miloš Bursać.

Njegov nekadašnji saigrač Dragan Piksi Stojković ispisuje neku novu i prelepu fudbalsku priču. Srbiji je čekirao kartu za Katar naredne zime.

„Imamo šanse. Nisam očekivao da ćemo pobediti u Lisabonu. Međutim, sada možemo svakog da pobedimo. Piksi je veliki autoritet, niko mu se ne meša u posao, mnogo zna svoj posao. Mislim da može da napravi veliki uspeh u Kataru. Želim mu da uspe, moj je veliki prijatelj i ponosan sam na tu činjenicu“, zaključio je Miloš Bursać, večiti fudbalski mladić.

Iza svega što je ostalo kao fudbalski putopis Miloš Bursać može da se osvrne s ponosom, kao retko darovit čovek. S umećem da uživa i u životu i u prelepoj igri, što i jeste najpopularniji sport. Miloš Bursać – umetnik života i jedne igre.

Njemu najdraže…