Svjetsko prvenstvo u nogometu 2022 Kladionica
XS
SM
MD
LG

Kako se kalio Borac

Godine koje nisu pojeli skakavci, ispisale su veliku Borčevu istoriju, koja mudrog i dobronamernog i upozorava i opominje istovremeno!

…Potkrovlje stare zgrade, podignute tridesetih godina dvadesetog veka, preko puta banjalučkog higijenskog zavoda, u nevelikom stanu, Seka Masleša, već dobro premašila osamdesetu, ali bistre glave i energičnih pokreta, koščatom rukom drži poveću fotografiju svog brata Veselina Masleše. Dugo je zagleda, priseća se:

-Ovo može biti 1925.godina, Veso je završio Gimnaziju, započeo studije, često je boravio u radnji našeg oca u Gospodskoj ulici. Satima bi sedeo i pričao sa Mustafom Softićem, koji je radio kod tate… U tim dugim razgovorima rodila se ideja da se u gradu formira „crveni klub“, a Softić je rekao da je Veso bio idejni tvorac kluba, te da je podvukao: „Ako želite da se borite, onda nek’ vam se i klub zove Borac!“ Uskoro je i formiran, tu je već bilo i KUD“Pelagić“, doći će i KAB…

 Veselin Masleša tragično je nastradao u borbama koje su se vodile na Neretvi i Sutjesci, a Sutjeska je odnela sve Vesine tajne za sva vremena.

Proglašen je za narodnog heroja 20.decembra 1951.godine.

 Danas u Banjaluci niko ne živi od Masleša, o toj časnoj i čestitoj porodici svedoči Vesina bista ispred Narodnog pozorišta, spomen ploča na robnoj kući u Gospodskoj ulici, te porodična grobnica na srpskom pravoslavnom groblju „Sveti Pantelija“ koju godinama i godinama niko ne obilazi.

Zar ne bi bilo i logično i normalno da bar, bilo kakvo znamenje, ima i na Gradskom stadionu u Banjaluci koje Borac svojata!?

… Godina 1933…

…Jak vetar na glavnoj banjalučkoj cesti valja opalo lišće i pomalo ga nanosi u baštu hotela „Bosna“…

 U jednom uglu, gotovo skriveni, sede dr Branko Čubrilović, dr Jakob Levi, Mladen Dimitrijević i Veljko Đorđević, po ko zna koji put čitaju i rediguju tekst bojkota OI u Berlinu koje su nacisti i Adolf Hitler pompezno najavljivali. Jakob Levi pita društvo za stolom:

-Jeste li čuli za onu sramotu Engleza?

Svi ćute, Jakob Levi nastavlja:

-Kriju svoju sramotu, pre tri dana fudbalska reprezentacija Velike Britanije igrala je u Berlinu protiv selekcije Nemačke pred 100.000 gledalaca, prepun stadion pozdravili su fašističkim pozdravom i Hitlera sa njegovim glavešinama u svečanoj loži.

 Celo društvo je vezano za FK“Borac“, po treći put su pročitali proglas koji su dugo pisali, uz zaključak:

-Nacizam čovečanstvu ne može doneti nikakvo dobro, idemo u susret burnom vremenu…Samo u zemljama slobode moguće je sprovesti istinsku narodnu Olimpijadu, na osnovu međunarodnog bratstva, ljubavi i snage, mržnja prema drugim narodima, koju nacisti od prvog dana pokazuju, samo mogu doneti zlo čovečanstvu.

Sutradan je letak, štampan u „Jakšića štampariji“, bio u rukama brojnih Banjalučana i imao je ogroman odjek.

Iza njega, stajao je, posredno i neposredno, FK“Borac“.

U Drugom svetskom ratu, kao igrači ili navijači Borca, uz Veselina Maslešu,  za narodne heroje su proglašeni: Ranko Šipka, Drago Mažar, Kasim Hadžić, Šefket Maglajlić i Danko Mitrov.

…Brojni su uspesi koje je Borac ostvario na sportskom polju još od vremena kada su njegovu prvu ekipu činili Božo Nikolić, Božidar Braco Ilić, Zdravko Šerbula, Mišo Čevraga, Mladen Marčeta, Karlo Popić, Franjo Lemajić, Zdenko Cimburek, Vlado Trdak, Toni Beler, Ivica Valenčić…, a prvi trofej osvojili 27.maja 1928.godine na Sletskom turniru u Sarajevu, Banjaluka ih je dočekala sa velikim oduševljenjem.

U tim prvim godinama igrači su dolazili i odlazili, a u popularne likove u gradu izrastaju Emin Čejvan Kec, Žarko Lastrić, Ivica Katić, Slavko Šeremet, Dušan Perduv, Smajo Žabo…

Posle će kroz decenije i decenije Borac izrasti u klub za kojeg će čuti i veliki svet, izroditi olimpijske pobednike Tomislava Tomu Kneza i Velimira Velju Sombolca, biti znan jugoslovenski prvoligaš, osvojiti brojne titule i nacionalne kupove u tri zemlje Jugoslaviji, BiH i Republici Srpskoj. Posebno se pamte dve generacije koje su ostvarile istorijske uspehe osvojivši Mitropa kup, najstarije fudbalsko svetsko takmičenje započeto 1927, tri godine pre Mundijala u Urugvaju, a gotovo tri decenije pre Kupa šampiona Evrope, te Kup Jugoslavije, pobedivši, kao drugoligaš, veliku Crvenu zvezdu u Beogradu sa 1:0, Zvezdu koja će tri godine kasnije i još 18 dana pride postati šampion kontinenta, a 8.decembra te 1991.i klupski prvak planete.

Imena i prezimena tih fudbalskih junaka ostaće upisana u istoriji Borca zlatnim slovima: Slobodan Karalić, Mario Mataja, Stojan Malbašić, Milorad Bilbija, Zvonko Lipovac, Damir Špica, Amir Durgutović, Božur Matejić, Suljo Beširević, Nenad Popović, Senad Lupić, Ranko Jakovljević, Vladica Lemić, Ante Jakovljević, Mile Šijaković…trener Husnija Fazlić, njegov pomoćnik Nenad Gavrilović, direktor Milorad Slavnić i predsednik Mesud Mulaomerović, odnosno Stojan Malbašić, Amir Sušić, Adnan Šarčević, Branko Kovačević, Almir Filipović, Goran Đukić, Zvonko Lipovac, Vito Štavljanin, Milan Simeunović, Fuad Šašivarević, Amir Kaltak, Milorad Bilbija, Mario Mataja, Radovan Gajić, Ljubiša Šušić, Samir Habibović, trener Zoran Smileski, direktor Tomo Marić i predsednik Anđelko Grahovac.

Kroz svo svoje trajanje, na čijem je putu Borac bio?

Svom i Božijem, a ko izmisli rat, proklet bio.

 

PRIJATELJI

U gotovo stogodišnjoj istoriji Borac je stekao brojne prijatelje, a u toj galeriji posebno mesto imaju: Miljan Miljanić, Dragan Džajić, Milan Jelić, Vladica Popović, Ilija Pantelić, Josip Katalinski, Stevan Popov, Miro Radojčić, Marko Marković, Dobrivoje Janković, Zijad Kršlak, Miroslav Rede, Jovo Dimitrijević, Branko Bato Bulatović, Miodrag Simeunović, Milan Obućina, Dušan Maravić, Žarko Zečević, Vladimir Pižon Petrović, Zoran Milinković…

MARKO I DOBRI LJUDI

Godine junačke od 1992.do 1995, kad se stvarala Republika Srpska, obeležio je , na svoj način, i Borac, igrajući sve vreme u SRJ, a kad god je trebalo dolazio je u Republiku Srpsku. Italijanski list „Gazeta delo sport“ objavio je reportažu o Borcu sa naslovom „Klub heroj“. Za vreme boravka u SRJ Borac je stekao brojne prijatelje koje nikad ne sme zaboraviti, pre svih Marka Jovešića iz Bača, koji je lokalni klub „Tvrđava“, gradić Bač, preduzeće alatnih strojeva u kojem je bio generalni direktor gotovo podredio životu i opstajanju Borca. Ne slučajno baš u tom razdoblju izrasla su tri sjajna fudbalera: Vinko Marinović, Goran Đukić i Darko Ljubojević. Lista Borčevih prijatelja iz tog vremena je preduga. Pomenimo samo neke: Mićo Ilić, Dragan Pavlović, Vladika Ladovec, Slobodan Đoković, Bane Savić, Milan Pejić(Valjevo), Đorđe Vukmirović i Milan Ivošević(Senta), Mlađo Miladinović i Ostoja Ilić(Kostolac), Mladen Đurić i Milan Prodanović(Sremska Mitrovica), Milan Čizmić(Šid)… koliko god puta ponovio njihova imena Borac im ostaje i večni dužnik, jer je zahvaljujući upravo njima i izrastao u „klub heroj“.