Dragiša Binić

BEOGRAD – Dragiša Binić je dva puta dolazio u Crvenu zvezdu. Prvi put je ubrao šampionski trofej, a u drugom je okitio se duplom krunom i peharom pobednika Kupa evropskih šampiona. Igrao je još za kruševački Napredak, niški Radnički, više inostranih klubova, za reprezentaciju Jugoslavije. Bio je jedan od najbržih fudbalera jugoslovenskog vremena.

Dragiša Binić - Bina, kako moćno odjekuje! Ponekad se u glasu fudbalskog naroda, običnog čoveka, čuje moralni odjek nebesa, a kako je Binić donosio radosti tom istom fudbalskom narodu. Ostao je upamćen kao neko i nešto koje se više nikad nije ponovilo.

Bina, jedini!

Rođen je u Golubovcu, 20.oktobra 1961.godine. Karijeru je započeo u Prvoj petoletki iz Trstenika, a onda je stigao u Napredak i od 1980.do 1983.godine nastupao u „Lazarevom gradu“, onda kada su Kruševljani imali i evropske domete. Ima mnogo razloga, i on i Kruševac za obostrani ponos na to doba.

„Fudbal sam počeo igrati relativno kasno, a igrao sam ga onda kada me otac naterao. Kao srednjoškolac bio sam golman Prve petoletke, učestvovao na krosu škole, grada i tako dalje. Imam dve zlatne i jednu srebrnu medalju sa Krosa Politike u Beogradu. Bavio sam se i gimnastikom, trenirao karate. Počnem fudbal u Prvoj petoletki, ali tamo prolaze samo mamini i tatini sinovi. Prekinem, pa odem u Kruševac, a tamo situacija još gora. Mogu da igram sam protiv svih njih, ali ne daju. Ja se vratim i igram za svoje selo. Odigram bogovski, pa dođu iz Napretka da me vode. Odem iznad kuće i jedem trešnje, ljut na doživljeno u Kruševcu. Ipak, mog oca ubedili su Toma Erić i Ivan Ivanović, a on je rođeni brat legendarnog reportera Jordana Ivanovića. I sve što sam u fudbalu naučio, naučio sam od Ivana Ivanovića. Imao sam pravo samo šest meseci da igram za podmladak Napretka. Bili smo drugi, iza sjajne generacije Zvezde. Onda potpisujem profesionalni ugovor. Igram za prvi tim, a Napredak učestvuje u Evropi. Nezaboravni Simović, Babić, Jovanović, Panić, dvojica Kostića, Tupajić, Pešić, Cakalić, Juričko, Jašarević, Ahmetović, ja… Ubrzo me potraži Zvezda, ali da ostanem kao pozajmica u Napretku i da napredujem. Kako sam čovek koji ne želi da o meni neko drugi odlučuje, naljutim se, odem u Niš i upišem fakultet. Tako sam iz Kruševca prešao u Niš“, priseća se Binić.

U „Realu sa Nišave“ proveo je četiri sezone, odigrao 101.zvaničnu utakmicu, postigao pregršt golova. Lepe uspomene ga vežu na godine boravka na „Čairu“.

„Imao sam na fakultetu mnogo obaveza i teško je bilo sve uskladiti. Teško sam sve postizao, jer se puno treniralo i radilo u Radničkom. Već kada sam bio druga, treća godina to je neka druga priča. Radnički u to vreme igra Evropu. Bili smo tu Piksi i ja, na mojoj poziciji igrali su vrhunska krila Aleksić i Beganović. Ja sam uvek težio ka tome da se borim i da se izborim, da budem bolji“, nastavlja Binić.

Usledila je sjajna sezona sa Zvezdom, ostvareni su šampionski snovi. Piksi Stojković bio je prvi strelac sa 15 pogodaka, on je 13 puta zatresao mrežu protivnika. Bio je dobar i Bora Cvetković, ali i defanzivac Slavko Radovanović umeo je često da bude strelac. Dakle, ta Zvezda bila je nagoveštaj nečeg lepog i moćnog nešto kasnije. Da li je Dragiša Binić u potpunosti zadovoljan svojim prvim mandatom u redovima Beograđana?

„Naučio sam u manjim klubovima da se poštuju stariji igrači, da im se nosi oprema i kopačke. U Beogradu vidim da to nije to. Kada sam shvatio kakva je situacija, rekao sam: ’Čekajte da vam ja sada malo objasnim!’ Kako moramo da se ophodimo prema dobrom igraču, prema starijem igraču i da se poštuje trener. Imali smo Velibora Vasovića za trenera. Piksi Stojković je godinu dana pre mene došao. Imali smo Boru Cvetkovića i mene i taj napad bio je opasniji nego kada smo igrali Darko Pančev i ja. U prvom mandatu imali smo Mitra Mrkelu, Husrefa Musemića, Boru Cvetkovića i mene. I kada legendarni Marko Marković i Jordan Ivanović prenose utakmicu i kažu strašan pas Roberta Prosinečkog, a ja se ’otelim’ dok stignem loptu. Dva kvalitetna igrača napred prave razliku“, pojašnjava Binić.

Imao je sezonu iz najlepših snova u francuskom Brestu, postigao je 18 golova u 29 utakmica, a onda na poziv Levantea godinu dana igrao je u španskom fudbalu. I sledi nešto što je do tada ostvario jedino Dragan Džajić – povratak u Crvenu zvezdu. Potez života! Da slavi još jednu titulu i kup, odnosno duplu krunu i da postanete prvak kontinenta.

„Trebao sam da idem u Bajern, ali sam se sporečkao sa ljudima iz Zvezde. Ne mogu da mi neko komanduje i o meni odlučuje. Imam pravo na svoje JA. Odlazim u Francusku, tamo je Slavoljub Muslin, sve sam učinio da on bude trener, a bio je sportski direktor, dao sam mnogo golova. Trebao sam da pređem u PSŽ, ali dogodila mi se čudna povreda. Ja u šprintu zategne me zadnja loža. Naime, promenio sam način ishrane, jeo sam morske plodove, nije bilo prasića i jagnjića kao u mojoj Srbiji i u Jugoslaviji, izgubim potrebnu masnoću u organizmu. Izgubim pola godine i onda odem u Levante, da ne izgubim čitavu sezonu“, pojašnjava Dragiša Binić.

Bari niko ne može da zaboravi. I onu seriju jedanaesteraca. Prvo Robi Prosinečki, pa  Binić, pa Belodedić, pa Mihajlović, pa Darko Pančev, pa kontinentalno ostvarenje da se pamti i slavi za sva vremena. Brzi, odlični, pouzdani, lukavi Dragiša Binić odigrao je svih 9 mečeva evropske scene u toj sezoni, dva puta je bio strelac. Da nije izjednačio u Beogradu u prvom kolu protiv Grashopersa, ko zna da li bi bilo penal serije u Bariju. Švajcarci su sve iznenadili u prvom meču u Beogradu, ali Zvezda je znala svoj cilj, imala svoj put, želela i ostvarila željeno. Binić je deo njene najsjajnije generacije.

„Drži me ponos na ostvareno i danas. Nismo bili ni svesni šta smo ostvarili. Tek kasnije nam je bilo jasno koliko je važno to što smo postigli. Nekoliko godina kasnije sretne me čovek, pruži ruku i kaže: ’Hvala vam što ste mi ulepšali mladost!’ To nema cenu. Bili smo generacija koja se razlikovala od svih generacija, od Šekijeve, od DŽajine, Bore Kostića, od Pižonove… Čak i reprezentacija nije imala to što je nas krasilo, imali smo kolektiv. Među nas 11 niko nije mogao da uđe. Na terenu smo zajedno, u gradu smo zajedno, u diskoteci smo zajedno, na proslavi smo zajedno, u problemu smo zajedno, uvek smo zajedno. To je donelo uspeh. To, primera radi, falilo je reprezentaciji Jugoslavije na SP u Italiji. Pored toga, voleli smo fudbal. Igrali smo za sebe da bismo se prodali, ali i za naše navijače. Jer, Crvena zvezda ima najbolje navijače na svetu. Iz Beograda, Knina, Benkovca, Slavonije i Baranje, sa Kosmeta, iz Trebinja, Banjaluke, Doboja, Bijeljine, sa Romanije…Prelazili su dug put, odricali se mnogo čega i imali smo obavezu prema tim ljudima da ih ne razočaramo. Tako smo i uspeli“, obrazlaže Binić.

Zvezda mu je ostala u srcu i dušu, ali život je tekao dalje. Igrao je još u Češkoj, na Kipru i u zemlji gde sunce izlazi i gde je njegovoj Zvezdi zasijalo jednog ledenog decembarskog praskozorja, kada je postala klupski prvak sveta. Ima i tri nastupa za prejaku reprezentaciju Jugoslavije. Mora biti zadovoljan  ostvarenim.

„Uvek sam zadovoljan iz jednog razloga, šta da nisam fudbal igrao. Život gledam tako da ako je čovek na nuli onda je u pozitivi. Novaca imate onoliko koliko ga potrošite. Smrt jednog dana sve čeka. Najbitnije je ono što ostavite, svoja dela. Nisu nam dali da još koji put budemo prvaci Evrope. Boje nas se svi, plaše se naše vere, našeg inata. Što se mene tiče, napravim frku protiv Hajduka, propade mi Italija. Odem u Češku, pa prvi Srbin sam koji je igrao u Japanu. Onda je stigao Piksi, pa Maza Vasilijević, pa Maslovar…Mogao sam još da igram, ali da se ne mučim na terenu i navijači pored mene. Rekao sam da je dosta, neka me pamte onakvog kakav sam do tada bio“, odlučan je bio Binić.

Bila je nedelja, 3.april 1988.godine. Stojanović, Krdžević, Marović, Milojević, Jurić, Radovanović, Joksimović, Đurović, Cvetković, Stojković, Binić, te sveži Krivokapić i Nikolić, sa trenerom Veliborom Vasovićem izašli su na megdan ljutom rivalu u 82.večitom derbiju. Dragiša je postigao gol odmah na početku utakmice, Stojkoviću je sudija Božo Mamić iz Bjelovara poništio gol skoro sa sredine terena zbog ofsajda, Zvezda propustila toliko šansi da je do vrha mogla da napuni mrežu Đukanovića. Crno – beli su u 70.minutu preko Vladislava Đukića izjednačili i meč je završen nerešeno 1:1. Odigran je pred svih sto hiljada gledalaca. Čini se da su večiti derbiji u Binićevo vreme bili sportski praznici što dušu miluju.

„I danas se sećam tog derbija. Za Zvezdu ja strelac, za Partizan Đukić koji je moj komšija, desetak kilometara od mene živi. U to vreme bili smo daleko bolja ekipa. Utakmicu mnogo bolje otvorimo. Sudija uradi što je uradio. Mogli smo da ih deklasiramo, ali to je derbi. Uzeli smo tada titulu, ali smo izgubili finale kupa od Borca iz Banjaluke. Nije mi žao, naš je klub. Izgubio sam i poslednji jugoslovenski kup od Hajduka, ali sve je to život“, napominje Binić.

Pripada porodici izuzetno obrazovanih sportista. Bio je uspešan sportski radnik i u Obiliću i u Napretku. Možemo li ga videti na nekoj od pozicija u Zvezdi ili u FS Srbije?

„Ja sam tu, ja sam 20 godina u FS Srbije. Međutim, ja sam svoj čovek. Ne mogu da ujutro ustanem i da mi neko kaže šta trebam da radim. Ne umem da se smejem i da plačem kada drugi hoće. Ako nisam partijski orijentisan, onda nisam poželjan. Bio sam i u politici, bio sam četiri godine narodni poslanik, sve sam video. Politika sputava sport. Pa na SP u Nemačkoj loše smo prošli, jer je neki činovnik naredio Miljaniću da ne igra Bogičević. Ili u Italiji. Mora se znati koliko će igrati iz BiH, koliko iz Slovenije, Makedonije, Crne Gore, iz Hrvatske i iz Srbije. Boli me što igrači prećute neke stvari. Mojoj generaciji se nije moglo dogoditi tako nešto. Živeli smo za kolektiv, zato smo postigli što smo želeli“, podseća on.

Njegov naslednik, sin Vladan, takođe igra fudbal. Nastupao je za najtrofejniji srpski sportski kolektiv. Biće da sport Binićima venama teče.

„Moja supruga je bila Čehinja. On igrao u Sparti iz Praga, bio kapiten. Pogrešio sam kod njega. Mogao sam da ga pustim u SAD, ali ja sam ga hteo u Zvezdu. Dozvolio sam da bude tu gde se ne zna kada će plata, kada se tuširamo toplom ili hladnom vodom i tako dalje. Ne prozivam. Mnogo volim svoju zemlju, Srbija je meni sve. Međutim, mnogo je ludila oko našeg sporta. On je to shvatio i kada je došao do reprezentacije digao je ruke od fudbala. Nisam se ponovo hteo mešati, da opet kod tog momka ne bih pogrešio. Kako pravimo rezultate, dobro smo normalni, šta nam se sve dešava izvan fudbala“, primećuje Binić.

Da li je još ikada bilo neugodnosti nakon pokušaja atentata na Dragišu Binića maja 2004., a javnost podsećamo da je napadač uhapšen, osuđen je na višegodišnju robiju?!

„Nije više bilo takvih dešavanja. Poznato je kakve su to godine bile. Preuzimam Obilić, nekome sam smetao. Nisam želeo da se povučem iz kluba. Preživeo sam u klasičnoj sačekuši. Ne znam, nisam imao neprijatelja, nisam imao problema. Jedinstven sam slučaj da sam preživeo u sačekuši. Međutim, ima onaj gore iznad nas, njemu slepo verujem, on će svakom da izmeri prema tome šta ko zasluži“, kratko će Binić.

Srbija predvođena selektorom Stojkovićem putuje na Mundijal u Katar. Valjda „Orlovi“ mogu da nas obraduju još i više, da polete širom raširenih krila.

„Optimista sam, imamo generaciju koja može uraditi mnogo. Piksi je čovek koji može da pokrene, da dobro donese. Igramo atraktivan fudbal. Imamo kvalitet, trebamo biti maksimalno spremni i da se nikog ne plašimo. Jedna izreka lepo kaže da boj ne bije oružje, već srce u junaka“, zaključio je Dragiša Binić.

Minule su godine, mnogo toga što je bilo u vremenu fudbalskog vojevanja Dragiše Binića danas neretko zvuči kao drugo ime za jugo-nostalgiju. Jer, bila su to vremena koja se nikad zaboraviti neće.

Dragiša Binić – njemu su se divili milioni ljudi…