Mirsad Fazlagić

SARAJEVO – Fudbalski put Mirsada Fazlagića krenuo je iz rodne Čapljine. Sa Sarajevom je bio šampion Jugoslavije, a sa reprezentacijom te zemlje i kapitenskom trakom na ruci stigao je do srebrne medalje na šampionatu Starog kontinenta 1968.godine.

Predvodnik nekog novog talasa asova, igrača za koje su se lepili uspesi. Član generacije Sarajeva koja je 1967.godine postala najbolja u Jugoslaviji, kapiten evropskih vicešampiona sa prvenstva Starog kontinenta. Mirsad Fazlagić! Ili večita dilema: da li je bio bolji fudbaler ili snažniji karakter. Pravi dasa i gospodin. I danas ga svi uvažavaju, poštuju i vole. I to treba zaslužiti.

„Sada ste me stavili u veoma tešku situaciju. Pored uvodnih reči, jako teško je te reči potvrditi, izneti niz vrhunskih događaja kako bi se pokrilo vaše mišljenje o meni. Odavno nisam doživeo lepše, urednije, uljudnije, a istinite epitete o meni koje ste mi udelili. Hvala Sportskom žurnalu i pozdrav svim vašim čitaocima. Hvala vam na tome“, bile su prve reči Mirsada Fazlagića, kao početak iskrenog razgovora.

Skromnost je tako vezana za njega, zaslužio je da bude hvaljen. A po rođenju je Hercegovac. Iz Čapljine. Svet je ugledao 4.aprila 1943.godine. Logično da svoj fudbalski put započne u tamošnjem Borcu, ali manje je logično da ode prvo u Željezničar, pa onda u Sarajevo. Ili su ta rivalstva u to doba povezivala ljude, gradila prijateljstva.

„Karijeru sam započeo u čapljinskom Borcu. Velež je dolazio da igra u Čapljinu i sa 16 godina ulazio sam u igru Borca. Tu me zapazio Ratomir Čabrić, dugo je bio trener Veleža. Onda je on otišao u Sarajevo i na njegovu preporuku trebao sam otići tamo. Međutim, u Željezničaru mi je igrao brat, a stadion Grbavica imao je nekakav remont, pa su išli u Visoko, brat je poveo mene na trening. Na treningu im je nedostajao levi bek, a trener Želje bio je Branko Stanković. Uveli su me u igru, a posle te trening utakmice trener Stanković pozvao je mog pokojnog brata Fahrudina i mene u stranu i objasnio je bratu da je u meni dobio veliku konkurenciju. Tako sam počeo u Željezničaru, iako mlad nanizao sam 17 prvenstvenih utakmica i nakon jedne sezone prešao sam u Sarajevo“, napominje Fazlagić.

Za bordo tim odigrao je  oko 450 utakmica i, iako defanzivac, postigao 10 golova. Utisak je da je Sarajevo za njega druga kuća. Imalo je tada dobar tim, uspeli su da postanu šampion Jugoslavije, a takve želje imali su mnogi. I snažne ambicije.

„Došao sam u staru generaciju. Od mlađih je bio pokojni Svetozar Vujović. Ja sam bio najmlađi. Sarajevo je tada imalo sastav Pejak, Stipić, Biogradlić, Markušević, Crnogorac, Šehović, Mijoč, Ferhatović, Arslanagić, Živkov, Radičević. Bilo je jako teško ući u tu generaciju i zadržati status prvotimca. Ipak, Sarajevo je imalo Asima Ferhatovića, Mladena Stipića, jednog Arslanagića koji su na sve načine želeli i uspevali da pomognu mlađim igračima. Posebno se u tome izdvajao Ferhatović. Zahvaljujući njemu, njegovoj ljudskosti, Sarajevo je steklo određenu mlađu generaciju koja je kasnije, 1967.godine, krenula ka šampionskoj tituli. U međuvremenu stasali su Prljača, Fazlagić, Bajić, Jasenković, Prodanović, Šiljkut, Boško Antić, Svetozar Vujović… Zajedno sa Hasetom i Biogradlićem kretala se ozbiljno u pravcu zapažene uloge u prvenstvima Jugoslavije“, naglašava Fazlagić.

Dok je igrao na Koševu, pozivan je  i u reprezentaciju Jugoslavije. Pa je učestvovao na OI, prvenstvima Evrope. Bio je kapiten državnog tima 1968.u Italiji, kada je u finalu poražen od zemlje domaćina. To srebro ima zlatnu boju i u ovo doba. Verovatno je bila čast biti predvodnik svih onih zvučnih imena.

„To je po prvi put da iz male sredine, iz Čapljine, dolazi igrač na pripreme reprezentacije Jugoslavije. Napretkom moje igre, stasavanjem u Sarajevu, debitovao sam kod Miljana Miljanića protiv Belgije. Išao sam na turneju sa Sarajevom u Bugarsku. Pre poletanja aviona, došao mi je stasit čovek i objasnio da odustanem od puta, traži me Miljanić. Bajić, Kovačević, Vasović i Jusufi zaradili su lakše povrede u saobraćajnoj nezgodi, pa su tražili mene da pre 20.rođendana igram za Jugu protiv Belgije i pobedili smo. Dolaskom Rajka Mitića i Branka Stankovića ja sam ponovo bio standardan. U Italiji smo uzeli srebro, a ja, Idriz Hošić i Vahidin Musemić smo bili predstavnici BiH. Stankovića su zvali Ambasador, a Mitić je bio veliki, čestit i pošten čovek. Dali su mi kapitensku traku. Bila mi je velika čast, a tim su činili Pantelić, Bajić, Paunović, Holcer, Damjanović, Trivić, Aćimović, Pavlović, Petković, Musemić, Džajić… Valjda su tražili igrača kome je uspeh tima na prvom mestu. Uvek sam imao pošten i iskren odnos prema državnom timu i profesionalnim obavezama“, govori Mirsad Fazlagić.

 Oproštaj od aktivnog igranja bio je na meču Sarajevo – Sporting, meč je završen nerešenim ishodom 2:2. Svi su ga aplauzom nagradili, pa i Portugalci su bili emotivni. Detalj koji se ne zaboravlja.

„Odluku sam doneo pomalo na čudnovat način. Jer, pojavila se nova generacija igrača. Činili su je Anđelko Tešan, Murat Šaran i tako dalje. Ja sam drugačije shvatao fudbal, možda sam bio staromodan i nakon dužeg razmišljanja odlučio sam da okončam karijeru, a mogao sam da igram još znatan broj sezona. Imao sam ugled u klubu i dobio sam ponudu da budem jedan od trenera, direktor ili nešto treće. Bio sam od 1.avgusta 1961.godine do jula 2005.godine u Sarajevu. Mislim da sam jedinstven koji je toliko vremena proveo u jednoj sredini“, podseća on.

Jedan je od najobrazovanijih sportista na prostorima Jugoslavije. Ipak, ovaj  profesor fizičke kulture i nesuđeni stomatolog posvetio se trenerskom pozivu. I danas je vitalan, mogao bi i sada da bude trener nekog kluba. Njegovo znanje ume biti dragoceno, a Sarajevo često menja trenere.

„I u drugim sredinama je slična klima. Nepoverenje prema sebi, pa prema komšijama, pa verovanje da ljudi sve mogu i sve znaju. Moj stil i način života malo je drugačiji. U radu sam malo tvrdoglav i možda bih doživeo neke nesuglasice. Nemam potrebe za tim i opredelio sam se da podržavam tri unuka koji su trenirali, igrali za određene škole. Obišao sam sa unucima brojne gradove Evrope i bilo je lepo“, kazuje Fazlagić.

Klubovi iz BiH nikako da ostvare nešto zapaženo u evropskim kupovima, a reprezentacija ne ide često u velika takmičenja. Evo, u Kataru za koji mesec počinje Mundijal. Tamo ćemo gledati Srbiju i Hrvatsku. Trebamo se nadati da nam donesu nešto ozbiljno u rezultatskom pogledu.

„Srbija je veliki izvoznik igrača. U Španiji imate četiri ili pet golmana iz Srbije. Na SP kada je vodio Srbiju pokojni Antić, nakon poraza od Australije, Srbija je pala na jako mizeran nivo. Dolaskom Dragana Stojkovića vraća se ozbiljnost i kvalitet, verujem da može otići daleko na SP u Kataru. Hrvatska je pokazivala obavezu prema igri, ozbiljnost i obaveze prema pobedi, ljubav prema svojoj zemlji. Imali su smenu generacija, ona je u toku, ali oni su takvi da ih uvek treba ozbiljno doživljavati“, poručio je Mirsad Fazlagić.

Dok je igrao bio je kremen – kamen. Kada je trenirao radio je na 4 kontinenta i stalno je pobede tražio, a poraze podnosio stojički. Izvan sportskih borilišta uvek otmen, džentlmen i gospoda. Posebni ljudi se izdvajaju.

Mirsad Fazlagić jedan je od njih…