Rade Zalad

BEOGRAD – Nekada izvanredni čuvar mreže Partizana, Budućnosti, Prištine, nekoliko turskih klubova, Rade Zalad, ističe da mu srce stanuje u Humskoj. Podjednako je ponosan na rodno Pančevo, kao i na Šipovo, odakle vuku koreni porodice Zalad.

Odlični golman Rade Zalad i fudbal, ljubav njegove mladosti, bili su jedno drugom ogledalo. Sve je viđeno i sve je znano, ali je ostala i mala dilema zašto Zalad nije dostigao neslućene golmanske visine kad je po svojoj darovitosti i umećem sve to zaslužio. Čuvao je gol više klubova s toliko uspeha, umeća i atraktivnosti, da se njegove majstorije pamte i do današnjeg dana.

Njemu se 26.oktobra navršilo 66 godina. Čestitali smo mu i iz prve ruke čuli da je zadovoljan ostvarenim u fudbalu i u životu.

„Hvala na rođendanskim čestitkama. Što se tiče golmanske karijere, ne mogu da budem nezadovoljan. Moglo je to i bolje, ali nije loše ni ovako“, kaže na početku razgovora Rade Zalad.

Jedan od njegovih idola, Milutin Šoškić – Šole, nedavno se preselio u večnost. Rade Zalad postao je golman zahvaljujući i Šoletu, ali i Englezu Gordonu Benksu. Navijač Partizana postao je zbog svog oca Marka.

„Karijeru sam započeo u malom mestu u Banatu, zove se Kačarevo. Bio sam jako mlad, praktično bio sam dete. Inače, majka mi je iz Like, a otac je iz Šipova. Rodili su mene i mog brata Slobodana, osam godina mlađi je od mene. Počelo je u lokalnom Jedinstvu. Oca sam namolio da me odvede u Partizan na probu. Tamo sam prošao i sve je kasnije išlo svojim tokom“, pojašnjava Zalad.

U Partizan je stigao iz Jedinstva iz Kačareva. Imao je samo 14 leta. Onda se 1978.priključio prvom timu „crno-belih“ i tu proveo šest sezona, radovao se tituli 1983., onda je na iznenađenje mnogih otišao iz Humske.

„Ja sam se prvom timu Partizana priključio sa nepunih 18 godina. Ja sam 26.oktobra 1974.godine napunio 18 godina, a svoj prvi profesionalni ugovor potpisao sam 4.novembra iste godine. Za prvi tim počeo sam da branim 1978.godine, to je tačno. Dakle, u Partizanovom prvom timu sam od 1974.godine, a tada su golmani bili Blagoje Istatov i Radmilo Ivančević. Sedeo sam na klupi 1976.kada smo u onoj utakmici u Ljubljani uzeli titulu. Bio sam zajedno sa Borotom kada smo 1978.godine uzeli titulu sa trenerom Antom Bićom Mladinićem i 1983.godine kada smo bili prvaci Jugoslavije, a trener je bio Miloš Milutinović. Dakle, za mog boravka u Partizanu osvojene su tri titule. Čast mi je da je u decembru 1978.godine Partizan osvojio Srednjeevropski kup, branio sam u finalu protiv Honveda kada smo u Beogradu slavili sa 1:0. Čast ’bebama’ koje su 1966.godine igrale finale Kupa evropskih šampiona. Još jedan detalj, Ranko Stojić prešao je u Dinamo, a čuo sam da iz tuzlanske Slobode dolazi Fahrudin Omerović. Tražio sam da mi daju pismenu garanciju da ću biti prvi golman Partizana, ali rečeno mi je da to nisu dobili ni Milutin Šoškić i Ivan Ćurković. Dakle, da ne bi bila nova borba za prvog golmana, jer Omeroviću će dati šansu da opravda lepu sumu novca koju je dobio od Partizana. Imam o njemu lepo mišljenje, ali otišao sam u tadašnji Titograd, na pozajmicu u Budućnost. Kako sam branio tamo, pa u Prištini, pa nekoliko sezona u Turskoj, mislim da su u Partizanu shvatili da su u mom slučaju pogrešili“, smatra Rade Zalad.

Bajkovito su izgledali večiti derbiji u njegovom periodu. Utisak je da žalimo za tim vremenima u svakom pogledu.

„Derbiji su bili mnogo drugačiji  nego danas. Imali smo dva derbija godišnje. Pola godine priča se o prethodnom. Ako ste ga dobili, gledajte da ponovite trijumf. Ako izgubite, onda se trudite da u sledećem dobijete i vratite poverenje navijača. Naše utamice u Humskoj pratilo je preko 50.000 gledalaca, a na Marakani je znalo biti i blizu sto hiljada ljudi. Praznik, u svakom pogledu“, priseća se Zalad.

Sa reprezentacijom Jugoslavije do 23.godine ščepao je medalju najlepšeg sjaja i najvećih vrednosti, bio je šampion Evrope. I na to je ponosan, kako i ne bi bio.

„Finale u Malmeu protiv Bugarske, kao omladinci, uzeli smo srebro. Četiri godine kasnije selekcija do 23 godine, pobedili smo u Istočnoj Nemačkoj sa 1:0, a u Mostaru je bilo 3:3. Svi ti ljudi koji su tada igrali izrasli su u formirane i uspešne ljude. Svi su izgradili više nego dobre karijere i ponosan sam na taj tim i na ostvareni rezultat“, priča Zalad.

Vraća se na vreme provedeno u Budućnosti i u Prištini i podvlači da mu je bilo impresivno.

„Doneo sam pravu odluku, zahvaljujući mom prijatelju i predsedniku Budućnosti, pokojnom Bati Bulatoviću. Proglašen sam najboljim članom kluba, a ulazili su u igru kao mladi ljudi Savićević, Janović i drugi. Mislim da sam pokazao Partizanu da su pogrešili. U Prištini sam dominirao u ekipi koju su nosili Zoran Batrović i Fadilj Vokri. I tamo sam proglašen najboljim pojedincem kluba. To su dve godine koje su me reafirmisale, vratile mi samopouzdanje i dale podstrek da sedam godina sa dosta uspeha branim u Turskoj“, nastavlja Zalad.

Inostranu karijeru gradio je u Turskoj, tekla je po sopstvenoj želji.

„Očekivao sam da ću ići negde na zapad, ali nije bilo ponuda. Onda usledi poziv mog prijatelja Miška Mitrovića. Tamo sam nastupao za tri kluba. Mogao sam ostati i duže, ali došao je nesrećni rat u Jugoslaviji i klima u Turskoj nije bila više prijatna kao na početku mog boravka u toj lepoj zemlji“, nastavlja on.

Radio je najčešće kao trener golmana u više klubova, a ima i staž u reprezentativnim selekcijama. Možda srpskom fudbalu krene na bolje.

„Iz vaših usta u Božije uši. Svoju trenersku karijeru započeo sam u Obiliću, pa Milicionar, pa moj Partizan, pa u Libiji, na Tajlandu, u saudijskoj Arabiji, u Bugarskoj. Ponosan sam na vreme provedeno u stručnom štabu Vladimira Petrovića kada smo sa mladom selekcijom stigli do finala sa Nemanjom Vidićem, Kolarovim, sa Banetom Ivanovićem itd. Bio sam i sa Radomirom Antićem u vreme SP 2010.godine. Da smo sa Australijom igrali nerešeno, put do polufinala bio je otvoren“, priča Zalad.

Srbija će uskoro u Katar, Dragan Stojković Piksi ispisuje neku novu istoriju, obasjanu optimizmom da se na Mundijalu može mnogo postići.

„Piksi Stojković ukomponovao je tim na način da je svaki navijač ponosan. Ostvareni rezultati u kvalifikacijama daju za pravo da se nadamo lepom učinku u Kataru gde sam radio kao pomoćnik selektora. Čekamo lepe vesti iz Katara“, optimista je Rade Zalad.

Koreni su mu vezani za Šipovo, a tamo su najvernije pristalice Partizana oslikale mural sa njegovim likom, u ulici Gavrila Principa.

„Ježim se na tu činjenicu, imam osećaj ponosa. Ne znajući za to, letos sam došao u Šipovo i dok sam šetao video sam mural. Toliko vrhunskih i zaslužnih ljudi u i iz okoline Šipova, a oni se odlučili za mene. Neizmerno im hvala za svu ljubav koju su ispoljili prema meni“, ushićeno će Rade Zalad.

Za kraj, dodao je još par rečenica:

„Hvala vam na pozivu. Uz onog Engleza, najzaslužniji za moj uspeh je Milutin Šoškić, moj idol. Pred smrt je izrazio žaljenje što Rade Zalad nije odigrao 50 utakmica za A reprezentaciju Jugoslavije. Ne postoji vrednije i draže priznanje. Neka ga anđeli čuvaju!“

Dilema s početka ove priče dolazi i na njenom kraju: da li ,uistinu, sopstvenu stvarnost gradimo rečima ili delima, Rade Zalad je retko govorio, ali zato na terenu čuda je činio. I ostao upamćen za sva vremena.

Kao sve drugo što vredi…